Ljudi koji su imali petlje u mozgu, časti u srcu i istine u olovci

17 Jul 2014

Vojvođanski novinari protiv rata u Jugoslaviji

Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Udruženja BH novinari sprovode zajednički projekat “Živeti zajedno”, koji se bavi temama rata na prostorima bivše Jugoslavije kroz pozitivne ljudske priče, koje pokazuju da je i posle svega moguće živeti zajedno. U sklopu projekta biće urađeno pet dokumentarnih filmova i 10 tekstova, koje ćemo objaviti tokom letnjih meseci , kao medijski partner u Srbiji. U ovom broju donosimo priču o novinarima koji su sačuvali obraz profesije u vremenima ratnohuskačke propagande u Vojvodini

Piše: Branislava Opranović (Novi Sad) 

Kada se nakon ratova hladno svode računi, žrtvama se posvećuje manji deo istorijske čitanke nego vinovnicima rata i ubicama. Tako je i nakon gotovo tri decenije od završetka krvoprolića na prostoru nekadašnje Jugoslavije: dok se otkrivaju nove i nove jame s leševima još neidentifikovanih žrtava, još uvek se pomnije prati sudbina zločinaca, a njihova imena lakše pamte. Još manji deo kolektivnog pamćenja pripada onoj manjini koja se na različite načine suprotstavljala mržnji, progonima, ubijanju…

A na kraju, sasvim pri dnu skale, jesu novinari, koji, neretko rizikujući živote i egzistenciju, nisu prihvatili u svakom ratu značajnu im predviđenu i poverenu propagandističku ulogu, često, za “patriotske snage”, “veliku i važnu” koliko i ubijanje na frontu. A takvih novinara, o kojima je u ovom tekstu reč, i te kako je bilo u jugoslovenskoj klanici.

Sve je počelo “jogurt revolucijom”, odnosno ustavnim pučem u kojem je srušena do tada široka autonomija Vojvodine, 1988. godine, čime je otvoren prostor za raspad Jugoslavije. Odmah nakon toga posmenjivani su glavni i drugi urednici i mnogi novinari Televizije i Radio Novog Sada, listova Dnevnik i Mađar so (Magyar Szo). Miloševićeva garnitura je dovela svoje ljude, u većini slučajeva loše zanatlije, poltrone koji su se, pod plaštom lažnog patriotizma, ponudili da budu izvršioci Miloševićeve političke volje.

Nije mnogo prošlo do zveckanja oružjem, prevrnulo se, činilo se preko noći, toplo jugoslovensko more, pretnje ratom su postajale sve glasnije, a sukob je bio sve izvesniji. Tami rata prethodili su medijski mrak i beščašće. U jugoslovenskim medijima besneo je govor mržnje i pujdao ljude jedne na druge. U krajnjem efektu, ishod medijskih pokliča bio je ravan ispaljenim mecima. Pravi rat na frontu zapravo je počeo medijskim ratom.

NDNV kao odgovor na ratnohuškačku propagandu

Početkom devedesetih ređaju se, potom, u narednih pet godina, i otvaraju sve prljavijii i krvaviji frontovi širom zemlje, osim u Srbiji, koja, po rečima “velikog vođe” Slobodana, zapravo tada nije ratovala. Limeni sanduci s poginulim mladićima u njima vraćali su se tih frontova u Vojvodinu i Srbiju, ali nekima, na žalost, nisu bili dovoljan dokaz za rat.

Protiv načina pisanja, koji je za postulat imao neprofesionalnost, govor mržnje i huškanje na rat, u Vojvodini su se prvi pobunili novinari Televizije Novi Sad, potom Dnevnika i Mađar soa, Pančevca, Kikindskih, mnogih manjih, ali ne i manje značajnijih radio i TV stanica, kao i mnogih drugih listova na manjinskim jezicima poput Het napa, Naploa…

“Početkom devedesetih pobunili smo se protiv takve režimske prakse postavljanja čelnih ljudi i sve neprofesionalnijeg rada na Televiziji Novi Sad. Uspeli smo da se organizujemo, sproveli smo neposredne izbore na kojima su glasali svi zaposleni. I tada su kolege među sobom izabrale najbolju garnituru novinara, koji su započeli jednu do tada nikada ponovljenu slobodu novosadske televizije”, priča Miodrag Mile Isakov, tadašnji novinar, koji je potom imao i političku, a posle pada Miloševića i ambasadorsku karijeru.

Televizija Novi Sad radila je tako po pravilima novinarskog zanata godinu dana, samostalno vodeći program bez upliva vlasti. Ta televizija bila je širom Jugoslavije s respektom posmatrana kao pravi primer medijske slobode, u ratno propagandno vreme, za koju su se novinari sami izborili. Režim je bio zatečen, bili su u neverici, nisu sasvim shvatali šta im se dešava, ali se vlast ubrzo konsolidovala i uspostavila kontrolu nad medijima, a o medijskim slobodama i profesionalnom radu nije moglo biti ni reči. Novinari su ostali bez vazduha, pritisci su svakodnevno rasli…

Udruženje novinara Vojvodine zakazalo je Skupštinu na kojoj su imali nameru da posmenjuju celo rukovodstvo i da za počasnog člana imenuju Mihalja Kertesa, čuvenog prvoborca “jogurt revolucije”, Miloševićevog operativca od visokog poverenja, kadrovika vojvođanskih medija, poznatog po rečenici: “Ako se ja kao Mađar ne bojim Srba…”

“Bio sam na toj sednici i znao sam da će se to direktno odraziti i na našu televiziju. Na parčetu papira sam napisao inicijativu za formiranje jednog nezavisnog društva novinara i pustio taj papir da ide u krug. Kad se papir vratio, na njemu su stajali potpisi gotovo svih prisutnih u sali, koji su time dali saglasnost za formiranje nove, nezavisne novinarske organizacije. Ustao sam i saopštio onima koji su vodili sednicu da je to osnivački skup Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) i da se oni premeste u drugu, manju salu, jer će im biti više nego dovoljna”, kaže Isakov.

Medijska slika Vojvodine bila je uzdrmana: inicijativa za osnivanje NDNV poslata je u Radio Novi Sad, Dnevnik, Mađar so kao i u lokalne medije širom Vojvodine. Još tog istog dana inicijativu je potpisalo 300 novinara! Osnivačka skupština održana je u januaru 1990. godine u velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta, a novom udruženju samo tog dana je pristupilo 427 vojvođanskih novinara! Bilo je to prva nezavisna novinarska organizacija u celoj Jugoslaviji i prvo nezavisno društvo novinara u jednopartijskoj državi u kojoj se spremao rat. Bila je to opasna politička jeres i velika hrabrost. Nije slučajno što je tako prva nevladina organizacija i prva nezavisna novinarska organizacija osnovana u Vojvodini, jer su Vojvodina, pa tako i njeni novinari, bili prvi na udaru svakovrsnog terora režima i njegove užasne pretnje ratom.

Prozor i Nezavisni

Prozor knjiga korice

Korice knjige o Prozoru, autora Jana Brize, u izdanju NDNV-a; Foto: Branislav Lučić

NDNV, kao baza i matica vojvođanskog novinarskog otpora ratu, bilo je i sedište demokratskog jezgra Novog Sada. U njegovim prostorijama u Zmaj Jovinoj ulici 4, nisu se okupljali samo otpušteni i “obeleženi” novinari i fotoreporteri iz Mađar soa, Dnevnika, RTV Novi Sad, već su skromne prostorije s pogledom na centar glavnog grada Vojvodine, ispunjavali svakodnevno književnici, pesnici, advokati, profesori, lekari, glumci, opoziconi političari, studenti, svi viđeniji ljudi Grada. Prozori prostorija NDNV postali su za Novosađane i bukvalno jedini prozor u istinu. Čim je počeo rat u Hrvatskoj, svakodnevno, uveče u pola osam, u vreme početka zloglasnog TV Dnevnika emitovanog na RTS-u, članovi NDNV-a “emitovali” su svoju informativnu emisiju uživo. Nazvali su je “Prozor”. Sa “Prozora” su saopštavali sve ono što građani nikada nisu mogli da čuju u emisijama na državnim televizijama i radio stanicama, niti da pročitaju u režimskim novinama. Objašnjavali su ljudima da ne veruju, ne gledaju, ne slušaju i ne čitaju prevare koje im preko medija servira vlast. Umesto toga, NDNV je donosio necenzurisane vesti i saopštavao strašne podatke i događaje sa fronta iz svih delova osakaćene Jugoslavije.
Gosti “Prozora” bili su ljudi koji su bili spremni da bez zazora i straha govore o strahotama rata, građani koji su odbili da budu mobilisani, roditelji dece prisilno odvedene na ratište, vojnici s fronta i mnogi drugi koji su drugačiji mislili o suludoj ideji “velike Srbije”. Šačica ljudi, slušalaca ili slučajnih prolaznika s početka akcije “Prozor”, među kojima je prvih dana bilo najviše policajaca u civilu, brzo je narasla u masu od nekoliko hiljada ljudi. Više od mesec dana trajala su ova okupljanja, a novinari NDNV-a radili su to volonterski.
Nezavisni“Prozor” se ubrzo pretvorio u Nezavisni, vojvođanski građanski list, nedeljnik NDNV-a, u kome su uredno analizirani i argumentovano i veoma oštro napadani potezi režima. Nekada nedeljnik a nekada dvonedeljnik, Nezavisni se žestoko protivio svim ratnim operacijama u kojima Srbija navodno nije učestvovala. Novinari su neumorno, trpeći velike pritiske policije, danima i noćima sklapali novine, u kojima je pisalo kako to zapravo izgleda kad “Srbija nije u ratu”, a iza tih ratnih dejstava ostaju stotine hiljada poginulih, raseljenih i izbeglih ljudi. Novinari su sami prodavali list uglavnom u Novom Sadu, ali su uspevali da ga doture i u Suboticu, Zrenjanin, Kikindu, Pančevo, Adu, Bečej, Sombor… Ono što su novinari Nezavisnog pisali bilo je veliko zrno razuma i građanske neposlušnosti, mnogo je značilo ljudima, građanskoj, antiratnoj Vojvodini. U isto vreme, mnogima su stvari postale jasne, na žalost tek nakon mnogo godina. Izlaženje “Nezavisnog”, čiji je tiraž bio zavidnih 5.000 primeraka, vrlo često je bilo dovođeno u pitanje zbog velike besparice. Novinari su mesecima radili besplatno, nedostajalo je hartije za štampanje, vlast je na svaki način gledala da spreči izlaženje lista. Veliku pomoć NDNV-a tada je pružilo Međunarodno udruženje novinara, kao i Mirovni pokret iz Đenove, koji je poslao nešto novca i pun kamion robe, konzervisanu hranu, koja je podeljena socijalno ugroženim kolegama, a time su se u prostorijama NDNV hranili i mnogi koji su se tu skrivali od mobilizacije, a kasnije i studenti iz antimiloševićevog pokreta Otpor.

Pet meseci nakon osnivanja NDNV, koje je bolo oči režimu, u julu 1990. godine dogodio se uvodni inicident, koji je prethodio prvo smenjivanju novinara televizije Novi Sad, a nakon toga i sklanjanju “neposlušnih” novinara Dnevnika, Mađar soa, kao i mnogih nezavisnih intelektualaca, saradnika medija sa manjinskim jezičkim izrazom.

Urednice Televizije Novi Sad Doda Tot i Biljana Vorkapić smatrale su da u Dnevniku Jugoslovenske radio televizije, koji je iz novosadskog studija toga dana emitovan u celoj Jugoslaviji, na prvom mestu tog 4. jula ne treba da se nađe proslava Takovskog ustanka kojoj je prisustvovao i Slobodan Milošević, već vest da se u Sloveniji održavaju prvi višestranački izbori. Po mišljenju političara, to je bila profesionalna greška urednica “nepatriotkinja”. Usledila je hajka, proganjanja, pretnje i na kraju – otkazi. TV Novi Sad počela je, nakon toga, sa preostalim, režimu poslušnim novinarima, da ispisuje najsramnije stranice ratnohuškaškog novinarstva.

List Dnevnik: hronika časti i beščašća

Kako je vreme prolazilo, a ratne godine se zahuktavale, tako je velika većina medija postajala sve agresivnija i strašnija – bljuvali su propagandne urlike i bili saučesnici u stradanju stotine hiljada ljudi u mržnjom zadojenoj, rasparčanoj nekadašnjoj zajedničkoj državi Jugoslaviji.

Rat olovnim slovima trajao je i na stranicama Dnevnika, tada a i danas jedinog dnevnog lista na srpskom jeziku u Vojvodini. Pred katolički Božić 1992. godine, na prvoj stranici ovih novina objavljen je naslov “Vukovar gori kao božićna jelka!” U Dnevniku, čiji su novinari u tom trenutku bili najbrojniji članovi NDNV-a, svakodnevno je trajala borba profesije protiv diktata režima Slobodana Miloševića, koji su se odvijali pod medijskim sloganima “proteraj, ubij, zakolji…”

“Pobuna u Dnevniku počela je u maju 1993, u godini koja je po mnogo zala ostala zapamćena u istoriji naroda Jugoslavije i njihovih medija”, priča novinar i nekadašnji glavni urednik tog lista Petar Petrović . “U Dnevniku, kao i u drugim medijima, sve se to ukrstilo, a teška ekonomska situacija i rat doveli su do sve glasnijeg nezadovoljstva zaposlenih. Dok su plate u to vreme bile dve nemačke marke, država je za dotaciju dugovala listu 44 milijarde dinara. Istu sudbinu delili su grafički radnici štamparije i novinari i fotoreporteri lista Dnevnik, među kojima je ključalo nezadovoljstvo uređivačkom politikom. U novinama se praktikovao govor mržnje u svom pravom, izvornom obliku. Za vreme rata sa Slovenijom je počeo, zahuktao se kad je Srbija zaratila sa Hrvatskom, a ponajgore je postalo za vreme rata u Bosni. Na svoju novinarsku sreću, a ljudsku nesreću, bio sam izveštač i video kako ti ratovi izgledaju. Dnevnikovo tadašnje rukovodstvo je bez zazora održavalo politiku ratničke Srbije i šešeljevske vriske i pozive na ubijanje, nemušta pravdanja JNA da oni samo čuvaju spoljne granice… To je bilo potpuno uklapanje u tadašnji ‘medijski’ mejnstrim”, kaže Petrović.

DnevnikStrajk1

Štrajk u Dnevniku 1993. godine

Na čelu Dnevnika se tada našao izvesni Dragan Radević, provereni kadar Miloševićeve SPS, koji je podsticao neprofesionalnost i govor mržnje, a izvesni, njemu naklonjeni novinari, kao da su se nadmetali ko će težu kvalifikaciju da izmisli ili prenese. U Radevićevo vreme se svakodnevno “uterivala disciplina” urlanjem, ponižavanjem, vređanjem, svakodnevnim kaznama, a svako ko je i malo mislio svojom glavom i govorio o besmislu rata kažnjavan je za “neposlušnost”, proglašavan je narodnim neprijateljem, ustašom, balijom, stranim plaćenikom… Cenzurisani su svi “nepodobni” tekstovi, pa čak i posmrtni oglasi kojih je bilo sve više: u oglasno odeljenje stiglo je naređenje da se ne smeju objavljivati čitulje u kojima stoji da je pokojnik poginuo na frontu.

“Jedan od prvih Radevićevih poteza bila je zabrana unošenja u zgradu i čitanja lista Borba, koji je bio primer profesionalnog novinarstva u ta vremena. Mnogi su se dovijali tako što su Dnevnik stavljali spolja, a iznutra je bila Borba uvijena u Dnevnik. Mene je zatekao da je čitam ‘slobodno’, bez kamuflaže, počeo je da urla i da mi preti da ću snositi posledice! Skočila sam, uhvatila ga za revere i i izgurala ga na hodnik! Počeo je da zapomaže, da zove obezbeđenje, toliko se uplašio da se sa šestog sprata sjurio pešice”, priča dugogodišnja novinarka Dnevnika Nada Makismović.

Hajka na nedeljnik Stav

Hajka na Stav, politički magazin, nedeljnik kuće Dnevnik i njegove novinare trajala je više od dve godine. Tokom ratnih godina vrlo otvoreno se primenjivala cenzura: glavni urednik je morao pre svakog broja da cenzorima prijavljuje teme, a posebno autore tekstova. Sa montaže, a o tome svedoče radnici Dnevnikove štamparije, tekstovi su prvo nošeni na čitanje, a onda, neretko i izbacivani iz lista. Tokom 1990. i 1991. godine, Stav je bio jedan od najcitiranijih i u drugim novinama najprenošenijih listova, što je smetalo onima koji se nekompetentnošću i brutalnošću obračunavaju s onima koji drugačije misle. Konačno, 15. februara Dragan Radević i Vuko Begenišić, pod čijom je vlašću ugašeno 17 Dnevnikovih izdanja, donose odluku o ukidanju Stava. Odluka je bila privremena, ali se neograničeno produžila.

To je bilo vreme kada je gost urednika lista Poljoprivrednik, koji je deo medijske kuće Dnevnik, Obrada Lučića i Mirjane Til bio niko drugi do – Vojislav Šešelj. Na poklon je dobio tortu i kozačku sablju, kao zahvalnicu za sve to je učinio za Srbiju i srpstvo. Šešelju je oružje predstavljeno kao prava sablja, a kupljena je na novosadskoj Najlon pijaci nova, plehana, kojom je vođa radikala u hodniku u zgradi Dnevnika zamahivao i pokazivao kako treba saseći neprijatelja!

“Ambijent je bio povoljan za svaku vrstu protesta: novinari su zahtevali da se prekine sa takvom uređivačkom politikom i dobar deo redakcije Dnevnika se odazvao pozivu članova NDNV (koji je bio jak u Dnevniku, i imao stotinak članova) da se stupi u štrajk i obustavi izlaženje lista. I sama najava štrajka izazvala je bes i odmazdu vrhuške. Međutim, kako je velika većina zaposlenih u kući Dnevnik, od ukupno 1.700 ljudi, pritisnuta materijalnom bedom bila za štrajk, uspeli smo, ujedinjeni sa našim kolegama grafičkim radnicima, da zaustavimo izlaženje lista! Štrajk je počeo u petak 21. maja 1993, a u subotu se Dnevnik, po prvi put u svojoj istoriji, od kada je osnovan 1943. godine, nije našao pred čitaocima”, priča Petar Petrović.

Usledila su pismena obaveštenja o otkazima, a članovima Štrajkačkog odbora bio je zabranjen ulazak u zgradu Dnevnika. Zabrane su kratko trajale, bila je to dobro organizovana pobuna, a novinari, fotoreporteri i radnici štamparije su uspeli sve da preuzmu u svoje ruke i potpuno kontrolišu pravljenje i izlaženje lista. Osujećeni su mnogi pokušaji pripreme i štampanja lista. Štampariji Forum nuđene su velike pare da štampa Dnevnik, ali su se kolege, novinarska i grafička branša, solidarisali i niko se nije odazvao pozivu da bude štrajkbreher. U narednih 45 dana, koliko je trajao štrajk, svakodnevno je izlazio Štrajkački Dnevnik, svojevrsni bilten časnih dana istorije ovog lista. Podržavali su ih i intelektualci poput Aleksandra Tišme, Tibora Varadija, Lasla Vegela, Aleksandra Lučića, Dušana Popova… Nije bilo važnijeg novinarskog imena, uz kolege fotoreportere, koji nisu učestvovali i podržavali štrajk u Dnevniku.

DnevnikStrajk2

Štrajkački Dnevnik

Štrajk u Dnevniku je neslavno završen, veselim obećanjem pokrajinske vlade i ministarstva za informisanje da će sve biti drugačije… Umesto toga, dovedeni su podobni direktor i glavni urednik. Za direktora je doveden Milenko Šakotić, koji je do tada radio u fabričkoj štampi, sa zadatkom da otpušta glavne štrajkače. Gotovo sve ih je poslao na takozvani prinudni odmor, a dvoje novinara je dalo otkaz. Nakon toga, sa preostalim poslušnicima režima, počela je najmračnija Dnevnikova era, koji je tokom jugoslovenskih ratova, zajedno sa RTV Novi Sad, bio perjanica ratnohuškačkog novinarstva.

“Štrajk je slomljen, optužili su nas za izdajnike i otpustili. Tužili smo ih i – naravno – izgubili smo provostepeni sud. Žalili smo se, i na drugostepenom sudu se, za to represivno vreme proganjanja i uništavanja neistomišljenika, kada su i sudovi radili po diktatu režima, desilo čudo. Sudija, koji se zvao Slobodan Milošević (!), doneo je presudu da moraju da nas vrate na posao! Dobili smo odštetu i unazad nam je ubeležen radni staž. To je bio nesvakidašnje hrabar gest. Divim mu se i zahvaljujem što je zbog nas stavio glavu u torbu”, seća se Nada Maksimović.

Nacionalne manjine protiv rata

Paralelno sa protestima novinara u redakcijama na srpskom jeziku, trajala je borba novinara u medijima na jezicima nacionalnih manjina, koji su delili sudbinu takozvanih većinskih medija. Posebno su se isticali novinari medija na mađarskom jeziku i slobodni inetelektualci koji su sarađivali sa dnevnim listom Mađar so, subotičkim nedeljnikom Het nap i novosadskim listom Čaladi ker, te sa RTV Novi Sad. U ovim medijima neki novinari su mogli da iskažu svoje opoziciono mišljenje, a da u isto vreme zadrže kakvu-takvu egzistenciju i da – osim kažnjavanja, suspenzija i oduzimanja od bednih plata – ne trpe represije druge vrste. Novinari Mađar soa nisu se libili da nekoliko puta obustavljaju rad, što je kvarilo sliku srbijanskog režima u svetu.

U političkom nedeljniku Naplo radili su najbolji novinari i pisci mađarskog jezičkog izraza u Vojvodini i vrhunski intelektualci, kao što su Gabor Bodiš, Arpad Nemet, Laslo Vegel, Oto Tolnai, Karolj Keseg i drugi. Nedeljnik je bio izrazito kritičan i opozicioni, pisao je i prenosio mišljenja koja se nisu mogla pročitati u “zvaničnim” medijima.

U to olovno vreme poseban procvat je, kada je reč o medijima na mađarskom jeziku, doživela satira. Pojavio se Radio Telep, osnovali su ga mladi ljudi, novinari i inetektualci, koji su emitovali kabare na dnevnopolitičke teme, otvoreno se šegačeći sa Miloševićem, Šešeljom, Radomanom Božovićem… Ti satirični tekstovi u formi kabarea nisu mogli da prodru u državne medije, ali su zato uživo izvođeni širom Vojvodine!

“Iako za režim Slobodana Miloševića nije bilo karakteristično logično razmišljanje, ipak su shvatili da bi sebi načinili veću štetu ako bi nad novinarima ovih medija primenili silu, nego ako ih puste da slobodno misle i rade”, smatra tadašnji novinar i urednik Radio Novog Sada u redakciji na mađarskom jeziku, prevodilac Arpad Vicko. Prema njegovim rečima, vlast je pre svega radila na institucionalnom slabljenju tih medija. Mađar sou su oduzeli novac, a Radiju Novi Sad frekvencije. Uzet im je srednjetalasni opseg, koji je dopirao do Budimpešte i Ukrajine, demontirali su ga i odneli “tamo gde je bilo potrebnije”. Radiju na mađarskom su oduzeli ultrakratke talase, isparcelisali ih i podelili sa ostalim manjinskim medijima.

“Domovina te zove…”

“Dalekosežne posledice i po novinare imao je početak stvarnog rata na frontu, kada je počela mobilizacija. Sa 102 saradnika, koliko je imao Radio Novi Sad na mađarskom jeziku, za vreme mobilizacije smo izgubili skoro polovinu. Oni su preko noći dobili pozive za mobilizacju. Bila su to ona ‘fina pisma’, koja su počinjala rečenicom “Domovina te zove…”, seća se Arpad Vicko i dodaje da su tada mnogi mladi ljudi, među kojima novinari i književnici u naponu snage, napustili zemlju. Režim je na to, razume se, blagonaklono gledao, odgovaralo im je da ostane što manje mislećih i protiv rata opredeljenih. Iz Dnevnikove štamparije više od sto radnika grafičkog sektora provelo je na ratištu 7.134 dana, dakle više od 20 godina. O rukovodiocima kuće Dnevnik nije bilo sličnih podataka…

Ali, bez obzira na sve, uticaj hrabrog rada novinara i nezavisnih intelektualaca, saradnika mnogih medija na mađarskom jeziku, video se po tome što su Mađari i Vojvodini bili izrazito antiratno nastrojeni, kao i po rezultatima izbora. U mestima koja su naseljena pretežno mađarskim življem, opozicioni građanski kandidati uvek su pobeđivali: Ivan Đurić dobio je tako čak 90 odsto glasova!

Pančevac i Kikindske uprkos ratnom ludilu

Sličan uticaj na sugrađane imali su pojedini časni lokalni mediji, poput nedeljnika Pančevac, lista koji ima veoma dugu tradiciju, od 1869. godine. Kada je Šešelj 1992. godine urlao da Hrvatima i Mađarima, građanima Srbije, treba dati sendvič i sok, te ih strpati u autobuse i poslati put Hrvatske i Mađarske, glavni trg u Pančevu proglašen je “prvim getom u Srbiji”. Ovakve i slične akcije organizovali su pripadnici pančevačkog Pokreta za mir, među kojima je bilo mnogo novinara i saradnika nedeljnika Pančevac, na čijim stranicama su se, uprkos pretnjama vlasti, objavljivala sva antiratna i antirežimska dešavanja u ovom gradu.

MirProtest

Pokret za mir Pančevo

“Na tim protestima smo izrazili spremnost da, zajedno sa našim sugrađanima, Mađarima i Hrvatima, ukoliko se Šešeljeva pretnja ostvari i zaista dođe do te vrste etničkog čišćenja, ili ‘humanog preseljenja’, kako je tada govorio ‘otac nacije’ Dobrica Ćosić, krenemo istim autobusima”, priča Nenad Živković, novinar, mirovni aktivista, u to vreme stalni saradnik Pančevca. “Građani su mogli da biraju hoće li sedeti i ćutati i sopstvenu sudbinu prepustiti u ruke ljudima koji prema našim životima nemaju dobre namere, ili se prikloniti onima koji imaju soli iza ušiju i časti u srcu, i zato dižu glas protiv ratne histerije. Naravno, lepili su nam etikete i nazivali nas petokolonašima, domaćim izdajnicima… Međutim, brzo smo osvojili prostor u novinama, gde smo pisali o aktivnostima Pokreta za mir, ali i o tome šta rade naše kolege u drugim delovima bivše Jugoslavije. Hteli smo da pokažemo da i sa druge strane ima mnogo ljudi koji ne žele rat i suprotstavljaju mu se. Pisali smo o mobilisanim Pančevcima, kao i o tome da je prvih dana strašnog rata stiglo u Pančevo 40 limenih sanduka s poginulim mladićama sa frontova rata u kome ‘Srbija nije učestvovala'”, priseća se Živković i dodaje da među najvažnijim rubrikama smatra onu koja je objašnjavala građanima koje su pravne mogućnosti, kao i načini izbegavanja odlaska na front i prisilne mobilizacije.

Pozivi na antiratne akcije, kritike fašisoidne politike Miloševića i njegovih saradnika, solidarisanje sa progonjenim sugrađanima nesrpske nacionalnosti, mogle su se, za razliku od režimskih medija, pročitati i na stranicama lokalnog nedeljnika Kikindske.

Te novine, na srpskom i na mađarskom jeziku, bile su izrazito građanske orijentacije i veliki trn u oku Miloševićevom režimu i svom zlu koje su indukovali šešeljevci i njima bliski ideološki istomišljenici. Krajem devedesetih godina, osnivač i glavni urednik Željko Bodrožić više puta je kažnjavan, naročito u vreme sprovođenja drakonskog Zakona o informisanju 1998. i 1999. godine, kada je na čelu Ministarstva informisanja Srbije bio sadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić. Kikindske su tada bile najkažnjavaniji medij u Srbiji, a Bodrožić najkažnjavaniji novinar u državi, zbog nepristajanja na pokušaje cenzure i javno izrečenih stavova o lokalnim Miloševićevim gaulajterima, poput kikindskog i pokrajinskog “higijeničara” Rajka Popovića. Zbog toga je Bodrožić neprestano bio na korak do zatvora, a njegove novine na korak do gašenja.

Svi naši sagovornici slažu se u jednom: i danas bi, pogotovo u medijima u Vojvodini bilo i te kako mnogo razloga za reagovanje, štrajkove, pobune… Ali, na žalost, tog naboja, ne samo u medijima, već i u čitavom građanskom društvu – nema! Oni smatraju da je malo verovatno u današnjem trenutku, gotovo nemoguće, dosegnuti kritičnu masu koja je postojala devedesetih godina i koja je bujala sve do 2000. godine. Danas za to očigledno nema dovoljno energije.

(Tekst je nastao kao deo projekta „Living Together“, koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i BH novinari, a koji je finansiran sredstvima Medijskog fonda Jačanje medijske slobode u Srbiji Evropske unije, Delegacija Evropske unije u Srbiji. Sadržaj priloga je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.)