LJUBOMIR ŽIVKOV: Nemio događaj

26 Aug 2018

Danas ističe ultimatum koji mi je u hodniku policijske stanice usmeno uručilo službeno lice muškog pola: da ličnu kartu zamenim novom, na kojoj ću biti gologlav, te da prestanem sa kršenjem zakona…

Danas ističe ultimatum koji mi je u hodniku policijske stanice (neka za sada ostane anonimna) usmeno uručilo službeno lice muškog pola: da ličnu kartu zamenim novom, na kojoj ću biti gologlav, te da prestanem sa kršenjem zakona, jer na slici, napravljenoj doduše u istoj toj policijskoj stanici, imam šubaru: ako li se oglušim, lice koje mi je ličnu kartu izdalo ozbiljno će da nadrlja!

U policiju sam otišao po odobrenje da mogu kupiti novi par tablica za auto, jer sam jednu tablicu izgubio. Moja žena je prethodnog dana podnela molbu, opisala je mesto na kojem smo poslednji put videli naš komplet tablica, dođite sutra posle devet, biće gotovo… – Može li moj muž da dođe po to, jer ja sutra radim, može, te se ja bezbrižno vinem do policijske stanice, dežurni me uputi na sprat, ali na stepenicama opazi da nemam pantalone odgovarajuće dužine, podvikne mi da se vratim, sa elegancijom dresera na otvorenoj cirkuskoj sceni pokazuje mi ispruženom rukom gde su vrata koje vode natrag ka ulici: „Iz-vo-lite!“ Obrvama mi pokazuje izbledeli plakat na zidu, a koji ja nisam video, tu je precrtano sve što se ne sme, nisam se udubio, ali pretpostavljam da su precrtane bermude, kućni ljubimac, Molotovljev koktel i sl., uglavnom se povinujem naredbi, i eto me za pola sata opet, u crnim, mojim službenim pantalonama, osoba koja mi je komandovala „ostav“ sad me ljubazno propušta, i ja druzheski klimnem glavom, sačuvali smo zajedno ugled državne ustanove, no hard feelings…

Avaj, na spratu budem pozvan u otvorenu, prostranu sobu gde rade njih možda sedmoro-osmoro, jedan službenik pokazuje da je on rad pozabaviti se mojim slučajem, priđem njegovom stolu, dobar dan, dobar dan, kojim dobrom, došao po potvrdu da mogu kupiti novi par tablica, mojoj ženi je rečeno da mogu ja doći, jer je ona sad na poslu, ali tu budem prekinut: „Kako to mislite ‘rečeno’! Ja to sigurno nisam rekao!“ Shvatim da bezlične rečenice nisu omiljene u policiji, ali službenik nadmoćno već prelazi na pitanje koje se u situacijama poput moje pokazalo kao servis-viner: „Otkud ja znam da ste vi u braku sa vlasnicom kola?!“ – „Najpre, ja vam to kažem. Drugo, evo saobraćajne dozvole na njeno ime…“ Ne ponesoh slike ni sa venčanja, ni sa medenog meseca, mislim se u sebi, dok slušam kakve bi sve nevolje i stahote mogle proizići iz pomankanja dokaz. materijala. Znam li da bi u slučaju kakvih mahinacija mogao da izgubi posao, nisam znao, i ne bih voleo da tako nešto nosim na duši, kažem da ću se, ako ne ispunjavam uslove vratiti kući praznih ruku, kao što sam već bio vraćen zbog toga što sam bio neprikladno odeven, moje priznanje dođe kao kec na jedanaest: „Eto! Kao što ste bili vraćeni sa ulaza, tako isto i ja moram da vas vratim!“

Već pomiren sa neuspehom (navikao sam na poraze i izvan policijske stanice), dometnem ipak, koliko da uzmognem sebi reći „predaj se, srce, učinili smo šta smo mogli“, kako vlasnica i ja imamo istu adresu, evo moje lične karte… Službenik, koji je sa mnom već bio završio, nanovo živne, jer ugleda šubaru na slici: „Kako ste smeli da se slikate ovako?!“ – „Pa nisam se sam slikao, slikale su me vaše koleginice…“ – „Nisu one moje koleginice! Ja sam službenik policije!“ Dobro, nije idealan trenutak da se upuštam u raspravu o nomenklaturi policijske službe, kad, k siurprizu moemu, nakon nekoliko prekornih rečenica što tako dugo kršim zakon, čovek reče da će mi ipak uraditi to, a ja neka sednem…

Vidim stolicu naspram stola kome se uputio, ali ne bih da sednem naspram njega i da ga takoreći nadzirem, nego ugledam stolicu podalje odatle, jednu jedinu, i uza sam zid, nisam stigao da spustim svoje crne pantalone na sedište kad ostali policajci, dotle svi ćutljivi, premda zainteresovani za nemio događaj, u jedan glas uzviknuše: „Ne tuuu!!! Imate u hodniku stolice…“

Odem u hodnik, ja sam isti onaj mužik iz ruske književnosti koji se obreo u nadleštvu carevine, službeno lice ne znam da li piše potvrdu ili se blagoizveštava o mojoj neznatnosti, uglavnom se sa napisanom bumaškom pojavljuje još gnevniji nego što je bio, verujem da je savesno proverio ko to godinama krši zakon, izlazi odonud vidno uzrujan, jesam li ja pravoslavac, ili šta… „Kršten sam u pravoslavnoj crkvi“, kažem ja robko, „otac mi je bio horovođa…“ Nijedna religija, reče i nabroja bogme nekoliko veroispovesti, ne dozvoljava slikanje sa šubarom, dosad sam, zaključi, kršio zakon, ali to mora da prestane, u hodniku mi dade nedelju dana da se na slici ukažem gologlav, to će lično on proveriti…

&

Prestupnik je platio šta treba za nove tablice (RSD 4.500) i ušao u odaju gde se kupuju tablice jer ne zna treba li najpre da donese preostalu tablicu (iako je ona zapravo njegovo vlasništvo, kupljena isto ove godine!) i da je takoreći razduži pre nego što vlasnica bude došla da preuzme novi par tablica, kad tamo, došao moj sagovornik iz druge zgrade u tu prostoriju, službenice i dvojica klijenata slušaju kakav je slučaj danas razotkriven, ozlojeđeni je istovremeno i zadovoljan što mu prestupnik tog ranga lakomisleno sam beše došao na noge, daje oduška svojoj teološkoj i heraldičarskoj načitanosti, svi ga slušaju, uključujući i građane koji su ispred šaltera, šta su njihove saobraćajne dozvole i tablice naspram ovolikog skandala, stoje skamenjeni, kao i službenice iza čijih leđa šeta uznemireni službenik kome ja zapravo ne znam ni ime ni čin: možda je na prsima imao tablicu sa generalijama i činom, nikad to ne gledam, na dokumentu koji sam dobio potpisan je načelnik-savetnik, ali čisto sumnjam da se lično rukovodilac policijske stanice latio da mi piše potvrdu o tablicama. Očito je ipak da ima autoritet i ovde gde se izdaju dozvole i tablice, spazio me je preko šaltera i već pomalo umoran od mene predstavio me publici: „Evo… to je…“ I mušterije i službenice pogledaše me kao da je u pošti, dok se mirno čeka red za penziju, iznebuha prozvan Sneki ili Legija, službenica kojoj sam punonadežno prišao da se raspitam o predaji preostale tablice neće da podigne pogled, da ne bih ja upao u reč rukovodiocu… Napokon me upita imam li pasoš, imam, i to nov, pa kako su vam dali pasoš, uz takvu ličnu kartu?! – Dali su mi jer to jeste moja lična karta, a koja kao i ja sam ima svoju istoriju: kad sam došao da mi policija probuši i obezvaži staru, na kojoj je pisalo „trajna“, a koju je država, pogazivši svoju reč, naprasno učinila nevažećom, poželeo sam da se, shodno novom zakonu, slikam sa svojim verskim, nacionalnim ili drugim obeležjem; činovnica je rekla da ne zna za taj zakon, ali da će pitati, nekome je telefonirala, nakon pet ili deset minuta dobila je odobrenje da me slika sa šubarom, zamolila je da ostavim broj mobilnog ako bude bilo kakvih problema, naravno, ostavio sam telefon, niko me nije zvao, nije da sam baš čitao zakone o ličnoj karti, ali sam držao da se u toj oblasti došlo do nivoa kad čovek u ličnu kartu, kao Srbija u Evropu, ulazi sa svojim identitetom; dobio sam šta sam hteo, ali ne želim da svojom negologlavošću ikome donesem nepriliku na poslu i u karijeri, ako hoćete da mi zamenite sliku, ja se slažem…

Iskosa vidim da je u štampaču već moja slika sa novog pasoša, nazirem ćelu i delić mornarske majice, lažni Pikaso, eto, uzmite tu sliku, kažem, na šta će službenica: „Idite samo da uplatite za ličnu kartu…“ – „E, sad opet imamo problem: neću da dam nijedan dinar za ličnu kartu, jer ja imam ličnu kartu, platio sam nevoljko za dve tablice, jer sam jednu izgubio, a ovo nisam ni izgubio ni krivotvorio…“

Žena u taj mah ćutke zari lice u dlanove i ostade nepomična dobrih šest sekundi, iza leđa joj možda i nadređeni, a čiju sam ja inspektorsku ravnotežu nehotice narušio, jer moj slučaj ne ide ni u kola ni u sanke, ispred nje sam ja, koji sam se sad prvi put uskopistio, napokon skloni dlanove sa lica i prozbori poslednjom snagom: „Idite…“

Da. Dok sam još čekao u hodniku (onom prvom) da dobijem odobrenje za novi par tablica, čuo sam iz zajedničke prostorije tada već poznat mi glas kako pita ostale: „Jel treba sutra neko da se slika sa perikom?!! Da se sprda?!“ Nije se meni obraćao, pa nisam ni rekao ono što ja mislim: „Zar vi mislite da se u istoriji policajstva nije niko slikao sa perikom?!“

&

Dok sam se uoči ispostaviće se zlosrećnog poziranja zalagao za sliku sa verskim, nacionalnim ili drugim obeležjem, prema novom zakonu, zaista sam verovao, i verujem, da ne može policija zahtevati da se na ličnoj karti ukažemo u punoj i nezaštićenoj nagoti našeg lica, lobanje i vlasišta; pitao sam treba li neko ko ima veštačke zube da ih pre slikanja izvadi i da na legitimaciji bude ovekovečen sa zbrčkanim ustima kakva ne viđaju ni ukućani ni komšije? Zar niko nije čupao ili dopisivao obrve, koliko je osoba slikano sa ofarbanom kosom, koliko je kovrdža nastalih u frizerskim salonima završilo na ličnim kartama, a ta kosa bi izgledala drukčije kad bi SUP zabranio ondulacije i farbanje?… Ako zakon o pravu na fotografiju sa nacionalnim, verskim ili drugim obeležjem ne postoji, ne bi li ga trebalo izmisliti? Zašto nemio događaj čiji sam nehotični vinovnik ne bi postao kak se veli predmetom javne rasprave: ako stručna i nestručna javnost stanu na inspektorovu stranu, ja ću da pognem glavu i da kupim novu ličnu kartu, na kojoj ću biti gologlav i ozbiljan kao što sam na prethodnom pasošu, gde izgledam kao snimak utopljenika sa obdukcije, a ne kao građanin koji se oštri da šparta po međunarodnoj zajednici.

Da, ljubazne službenice kojima nadam se neću doneti ni najmanju nepriliku (iako mi je ultimatum kako rekoh istekao) pitale su me kritičnog zimskog dana jesam li Rus, rekao sam da ne moram odgovoriti na to pitanje, ali, evo priznajem da nisam, nije ni šubara ruska, premda po kroju može da bude ruska „ushanka“, rad je ćurčije iz Sakula, od ovaca nadam se naše pasmine, ni krznaru ne znam ime, da barem njemu napravim kakvu-takvu reklamu.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!