LJUBOMIR ŽIVKOV: Dobrovoljni referat za tribinu povodom napada na ime Zrenjanin

28 Mar 2018

Ljubomir Živkov, novinar i predsednik mesnog odbora „Novog Optimizma“, Farkaždin, za tribinu "STOP REVIZIONIZMU! Da Zrenjanin ostane Zrenjanin" 27. marta 2018.

Nekada sam mislio da su imena gradova večita, a da kroz njih kao senke promiču ljudi sa svojim imenima i prezimenima, ali tako sam kao dete mislio i o državi, pa smo nadživeli samo u poslednjih nekoliko decenija dve ili tri naše države! To je nama malo, pa bismo da nadživimo i gradove, hoćemo da im mi, dok smo ovako u snazi, i dok je volja naša, damo ime koje se nama sviđa!

Otkad znam za sebe znam i za Zrenjanin, jeste, ali je neko drugi isto tako znao za Veliki Bečkerek otkako je znao za sebe! Dati novo, drugo ime naselju uvek je drskost, hibris, opa, pa onda su i partizani bili drski, jesu, ali su u pobedničkom zanosu ipak promislili šta bi novo ime dotašnje varoši bečkerečke imalo da govori: umesto da se zove po krštenom imenu monarha, što je u taj mah bio Petrovgrad, ima da nosi ime borca za pravdu, učitelja, borca za istinu i borca za slobodu.

Žarko Zrenjanin bio je komunista u doba kad ta (danas ozloglašena) partija ne da nije bila vladajuća, nego je njeni članovima, borcima protiv izrabljivanja i nepravde, pretio zatvor, u kome je Žarko Zrenjanin i proveo tri godine.

Zahtev da se ovaj grad odsad zove po kralju, a ne po učitelju, ne po heroju, govori o u najblažem slučaju o malograđanskoj raspekmeženosti koja se uvek divi dvoru, uvek ljubi slavu i raskoš kraljevske kuće, koja stalno drži stranu nekom našem staarom gospodstvu, slavi i veličini, a ne prepoznaje veličinu u biografiji nekoga ko se od najranije mladosti odlučio da služi dobru i istini.

Ulizivanje kralju, Petru, ili ma kom drugom kralju, u suprotnosti je sa tradicijom nas zemljoradnika i radnika, nama militarcima je svaka vlast, bila ova u Beču, Pešti, docnije u Beogradu, uvek daleka, nerazumljiva i nadasve nepotrebna.

Moji baba i deda govorili su „Bečkerek“, tako su naučili i tako je njih što se tiče moglo da ostane na vjeki vjekov. Odrastao sam, znači, u guberniji čiji je glavni grad imao dva imena (ime Petrovgrad i neki datum video sam samo na poleđini jedne crnoble fotografije, otkud moja mati u Rusiji, pitao sam se, a to slika iz predratnog Zrenjanina!), koegzistencija Bečkereka i Zrenjanina nije mi smetala, dapače, ne bi mi smetalo da vratimo ime Bečkerek, iza koga stoje stotine godina, ali ako to radimo sada, to znači da smo o Žarku Zrenjaninu nešto naknadno i neopozivo saznali, nešto toliko nedostojno i nepodnošljivo, da mu ime grada moramo neiozostavno i smesta oduzeti!

Na Karaburmi video srušenu bistu partizanke koja je poginula u svojoj devetnaestoj godini, pomislio sam: „Braćo vandali, ovo je devojka koja se suprotstavila okupatoru, nije preživela rat, nije nijednom dobrom fabrikantu oduzela vilu na Dedinju, nije nikog poslala na Goli otok, šta je trebalo u svom kratkom životu da učini, da joj vi, dokoni i neprosvetljeni, ne biste još jedared skrjali vrat?!“

Tako razmišljam i o Žarku Zrenjaninu. Biti protiv komunizma, biti protiv partizana, danas je, ah, toliko otmeno! Klicati kralju, tugovati što nikako da restauriramo monarhiju, isto je šik, cool, ali to su sve opšta mesta i gluposti koje ništa ne koštaju, dok je ulog za slobodu bila glava, i čovek koji je do slobode držao, svoj je život u toj borbi i izgubio: ispada da kraljeljupci imaju primedbe i na takvu biografiju.

Najzad, a to mi danima ne izlazi iz glave, mislim da je prezime Zrenjanin dušu dalo da se po njemu zove grad. Da sam se ja još kao mlad, između dva rata, borio protiv bezdušnog kapitalizma, pa onda protiv bezdušnog nacizma, da sam u svojoj četrdesetoj godini ubijen, i da je po meni nazvan najveći grad u Banatu, to ne bi bilo ovako dobro. Živkov, Živkovo, imam još jedno prezime, Krstin, ni to ne bi bilo dobro, makar ime varoše izgovarali „Krstin“, kao Kuzmin; ni druga imena, ma koliko bila drevna, biblijska i međunarodna, kao što je Petar, nisu bog zna šta, ima tih petrovaca koliko ti duša ište, na moru, na Mlavi, na onom na onom, u reči Zrenjanin ima nešto što nadilazi obim, da ne kažem što nadilazi potrebe jedne porodice. Možda mi se to čini zato što sam reč upoznao kao ime grada, a ne kao prezime neke određene familije; nisam poznavao nikoga ko se tako prezivao, ni danas nikog ne poznajem, i za mene je Zrenjanin ime grada, jedno jedino, za razliku od imena mnogih anglosaksonskih gradova koja imaš rasuta po raznim kontinteima. Ili nasuprot silnim prnjavorima i palankama po našoj domaji. Zrenjanin. Meni je puno srce kad to kažem.

Naravno da je to prezime jedne loze, to je porodično ime, ali mi izgleda kao da je ta familija imala čast da nosi i čuva to ime dok ne dođe trenutak kad će ime biti dato gradu kome je na način nama nepojaman odavno namenjeno. Kao da je porodica Zrenjanin bila i vlasnik, ali nadasve čuvar imena koje će pripasti gradu i koje će nad gradom biti kao zvezda u beskrajnom, plavom krugu Miloša Crnjanskog.

Toponim može da bude lišen značenja, možda to nije ni rđavo, pitam se bi li mi sama reč „Zrenjanin“ išta rekla, da sam prvi put nabasao na nju u nekoj knjizi ili u atlasu? Kad je ponavljam, ona ili stoji preda mnom kao zreo grozd koji ne znam odakle bih načeo, u njoj razabiram nešto što zre, zri: zrenje, zrelo žito, zrelo grožđe, podne usred buke samovezačice koju vuku četiri konja, ili vreva u vinogradu koji je dobro rodio – Zrenjanin.

Nemam smisla za dinastije. U Zrenjaninu ću, od profesora Ljube Tabačkog, naučiti da istorija nije samo istorija ratova, nije samo istorija dinastičkih spletki, brakova, ubistava, da nije ni samo istorija mirovnih konferencija, nego bi istorija imala obuhvatiti sve: istoriju alata, istoriju jezika, istoriju običaja, istoriju svakodnevnog života, istoriju kuvanja sapuna, sušenja mesa, istoriju imena ljudi koji neće ući ni u jednu čitanku; istorija obuhvata silne godine u kojima nije bilo ratova ni prekrajanja državnih granica, istorija je istorija zemljoradnje, istorija bolesti, epidemija, seoskih lekara, to je sve istorija, a ne samo Petar Prvi, Petar Drugi, na parove razbrojs!…

Znam da ima ljudi kojima je žao što u Zrenjaninu nije rođen nijedan od rimskih imperatora, blago si ga Nišu, uf, što Nemanjići nisu iz Gradnulice, ili makar iz Stajićeva! Za njihove nostalgične i bolesne, imperijalne snove i potrebe dobar im je i kralj Petar, sa tim dežurnim imenom, i hoće da obrišu jedinstveno ime Zrenjanin. Voleo bi da taj postiđujuć naum propadne, bilo kako bilo, dok ja budem živ ovo će biti Zrenjanin. Kao što sam se rodio u Jugoslaviji, pa makar ova sto puta propala, tako je i moj srez bio Zrenjanin, a ako jednog dana kralj pobedi, ja to neću znati!

Samo, nije ovde u pitanju čak ni iskrena i zalupana očaranost dinastijom, koliko je u pitanju obesna, osiona odbojnost prema svemu što nas podseća da smo u jednom trenutku istorije (a to je baš ceo život Žarka Zrenjanina) mi bili na pravoj strani – onoj koja se suprotstavila eksploataciji i fašizmu. Savremenoj nazovimo je eliti, koja je uveliko naopaka i koja bi u naopakosti da istraje i uznapreduje, smeta uspomena na vreme kad su Banatom hodali bolji ljudi.

(Novi optimizam)

Podelite ovu stranicu!