LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: Vučićeve patriotske igre

30 Aug 2017

Vučić je na stupidnoj pokaznoj vežbi oko Makedonije bio velemajstor besmisla. Da li je znao kako nije nimalo lako izvući se iz zamisli koja je zasnovana samo na njegovoj oskudnoj percepciji mogućih posledica?

Ne mogu da zaboravim onaj voz prerušen u ki?erajsku parodiju crkve, koji je oslikan pod odlu?nom estetskom rukom Marka ?uri?a. To prevozno sredstvo nije stiglo do Kosova Polja, jer ga je ta?no na vreme, pre nego što bi se zbog njega pripucalo, zaustavio otpravnik svih vozova. Isti onaj koji je posegao za priglupom varijantom ponovnog osvajanja zagubljene pokrajine uz pomo? vatrenog konja. ?ovek sa simbli?kom crvenom železni?kom kapom na lepoj glavi, koji je smislio idealan na?in da nešto radi: zabrlja, javno izgrdi onoga ko je zabrljao, uzme stvar u svoje ruke i odmah je popravi. Nije badava pekao zanat u londonskoj bakalnici šrafovske robe, koja verovatno nikada nije postojala.

Tada je Toma Nikoli?, kao civilni šef rezignirane vojske, pretio da ?e slede?i put krenuti u rat: ’Samo ako to još jednom probaju, lebac im lebov, ima?e posla sa mnom! Niko se ne može igrati sa našim pokretnim svetinjama na ?eli?nim to?kovima’. Analiti?ki trust ?ure?ih mozgova je podržao Tominu rakijašku ideju, ali su se ozbiljni ljudi pitali: Šta bre pri?a ta bena? Tada je srpski vojskovo?a odustao od pohoda, ?ulo se, pod pritiskom prve ledi Dragice Nikoli?: ’Nemoj vojvodo moj, uzdrži se!’

Sve mi se ?ini da se šareni voz negde vratio pod okriljem no?i i paskom Službi, i da ?ami u nekom hangaru ?ekaju?i svoj red vožnje na prugama koje ne postoje. Osim ako nije uguran u tehni?ki muzej SPC, gde ?e mladi popovi u?iti kako se me?u fanati?nim vernicima tera taj sveti hram, jedini takav u ortodoksnom vaseljenskom svetu.

Navedeni performans sa diližansom pretvorenom u voz rodoljubivih ludaka, koji ina?e ne znaju gde idu niti imaju gde da odu, jeste matrica za poimanje Vu?i?evih patriotskih opita. On je ina?e lišen emocija koje se ne ti?u njega, baš ga briga za Srbiju kojom bi vladao neko drugi.

Za ovu hipotezu mnogo je primera iz njegove mra?ne prošlosti, u kojoj je pola Srbije proglasio za neprijatelje, a sada to ?ini sa onom polovinom koja tada jedva da je bila ro?ena. Tada je bio zaklonjen onom vrstom agresivne i ekspresivno besne simulacije lažnih ali snažnih ose?anja prema invalidnoj verziji otadžbine. Ali, ona (otadžbina) to ni od koga ne traži, niti to ume, pa se najgori proglašavaju njenim zaštitnicima. Zato je patriotizam ?esto uto?ište hulja, koje svoja istinska zla dela zatomljuju pateti?nim izjavama ljubavi prema ni?emu.

Vu?i? je na uzaludnoj i naglašeno stupidnoj pokaznoj vežbi oko Makedonije bio velemajstor besmisla. Da li je znao kako nije nimalo lako izvu?i se iz zamisli koja je zasnovana samo na njegovoj oskudnoj percepciji mogu?ih posledica? Verovatno jeste, ali je ra?unao na efekat diplomatske senzacije, a nikada nije imao klju?ne parametre za valjane odnose sa istinom oko sebe.

Kona?no, bio mu je potreban problem, neprijatelj koji ugrožava Srbiju, mudrac koji nadmo?no nalazi spas, ?eprkaju?i pre toga po svojoj posustaloj naknadnoj pameti. Koga još mogu da fasciniraju stripovi „o agresivnom obaveštajnom radu“, ili paranoidna zamisao da neko ugrožava Srbiju preko skopske ambasade?

Kako to ?ini? Da li se možda dokopao neugodne tajne o tome kakav je AV zaista? Srbija se od kapitalne makedonske opasnosti branila preventivno, još kad su ono huligani upali u Sobranje da bi tamo istukli Zaeva. Usred gužve je zate?en i izvesni Gaši?ev bezbednjak, ?ini mi se da se preziva Živaljevi?. Pa kad su ga pitali šta je tražio u narodnoj skupštini druge države, dao je odgovor dostojan inspektora Kluzoa: „Išao sam da vidim šta se tamo dešava!“

A onda je, usred krize i patriotskog ushi?enja podanika, Vu?i? pozvao Zaeva i lako se dogovorio sa njim „o dobrosusedskim odnosima dve zemlje i razvijanju prijateljstva izme?u dva naroda“.

Tako to on rešava, mada je prosto mogao da pozove komšijskog prvaka pre nego što je ispraznio ambasadu i inscenirao amaterski politi?ki vodvilj. Takvu vrstu nihilisti?ke samovolje u proizvodnji besmislenih kriza, Vu?i? proglašava etalonom državni?ke patriotske brige, ne mare?i što sve to neodoljivo podse?a na opasni festival važnih budala.

Da bi se održao na patriotskoj infuziji i pri ose?anju da je važan Svetu a ne samo Balkanu, AV se sve nesigurnije snalazi u nepreciznom narativu i hodanju po sajli izme?u Istoka, Nema?ke i Amerike.

Zapad ga suštinski vidi kao kozmeti?ki traljavo prepravljenog Šešeljevog radikala, ali krajnjim naporima trpi njegove kopernikanske lupinge i sve bezobzirnije autoritarne ekscese.

Moskva ga razume kao inficiranog rusofila, zbog poimanja opojne no sumnjive mo?i. Raspolu?enog povodom iskonskog isto?nog greha i straha od kona?ne istrošenosti pred ravnodušnim zapadnim svetom. I jedni i drugi znaju da se on boji nadolaze?e bezna?ajnosti i da ga u kona?nom bilansu niko ne?e hteti.

U svom nastojanju da se pokaže kao lider mo?ne zemlje, prekju?e je rekao, svima koji žele da slušaju, nikome direktno, svakome po malo: „Ne?ete gledati film o maloj i slaboj Srbiji!“ U nekoj slikovitoj verziji otrcane uli?arske epigramije, možda je želeo da kaže, mada to nije sigurno, kako Srbija nije mala, a još manje slaba, ili je pokušao da upravo to podstakne. Jesmo slabašni iako govorimo da nismo, busamo se u prsa, kako bi ilustracija nemo?i bila dovoljno pateti?na. Kao i svi predsednikovi eksperimenti, uostalom.

Možda je misteriozni epilog Vu?i?evih nastojanja da neprekidno spasava državu od svojih besmislenih akcija u suštini sasvim jednostavan: manje mu je stalo da otadžbina, takva kakva je, bude centar njegovih emocija. Silno želi da on postane centar otadžbine, i da u dlaku, za sebe i svoje vernike bude i jeste isto što i ona. Nema ovde sre?nog kraja, jer on u to ?vrsto veruje.

(Peš?anik, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!