LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: Vreme zločina

24 juna 2018

Svetsko prvenstvo u Rusiji prati poveća grupa srpskih kriminalaca, od kojih su mnogi optuženi, a neki i osuđeni za teška krivična dela. Među njima se sasvim slučajno zatekao i sin predsednika SNS-a

Skoro svakoga jutra javni servis, a i drugi vlasnici crnih hronika, jave nam da je neko ubijen. Te vesti su ispisane po istoj, mrzovoljnoj matrici i raskošno su nepismene. Reporteri sa lica mesta više su nego ravnodušni; davno su se navikli na smrt. To je posao, brate, kao i svaki drugi. Inventar smaknuća, beleži se da je ubijeni imao „podeblji dosije“ u policiji, dok se nedužni ubica možda već vratio kući i šalje Politici čitulju za svog „brata“ koga, eto, više nema. A bio je najbolji, najjači.

Policija se često obraća narodu jezikom i umom ministra doktora Stefanovića. On se ne bavi zločinima i njihovom osobenošću, nego statistikom. Recimo, ove godine je ubijeno desetak procenata manje nego u istom periodu prošle godine, kaže on hvaleći se medijima. Procenata? Veći broj preživelih nego lane za deset posto, ako je to tačno, a nije, mala je uteha za ove koji su ubijeni sto posto. U tom inventaru statistika je najgluplji način policijske odbrane od logike i nemoći.

Ako je do pre desetak dana i bilo „povoljnijeg trenda“ u javnim likvidacijama, majstori su požurili da stvar ubrzaju, te je na osnovu prostog brojanja kome se odao autor ovoga teksta za osam dana ubijeno šest osoba sličnih profesija. Srpske ubice su kreativni ljudi – uz odsustvo emocija i surovost – osobina koja je nasušna u tom strašnom poslu. Ubija se nožem, pištoljem, kalašnjikovim, karabinom, podmetanjem eksploziva. Ubija se ubijanjem od batina. Ubija se planirano, profesionalno, ošljarski i na mah. Zbog duga, iz strasti, zbog ljubomore i prekog pogleda. Metak je postao skup taman kao život, hitac za „overu“ čist je gubitak.

Ovaj kratak esej o ubistvima i drugim teškim nedelima u Srbiji posvećen je osobenom srpskom zločinačkom sindikatu, razgranatom svuda gde se može, a može se svuda. Ubistva na ulicama su obračun kapilarne mafije, njenih ogranaka koji se tek dokazuju uglednim poslodavcima. Malo je onih koji su došli na sam vrh potežući pištolj, jer ginu još u podnožju, ali retki koji stignu postaju štićenici državnih kumova. Kad se domognu visokog pokroviteljstva paralelna ili realna država postaje šef ganga hvaleći se kako od nje niko nije jači.

Ali izgleda da je to zabluda, konstruisana na nivou nelegitimne moći. Država tako odmerava snagu sama sa sobom. Ona ne želi da uoči protivnike koji su jači od nje, pri čemu se moć države razume samo kao privilegija onoga koji tu snagu poteže. Zbog toga se u pouzdanoj kriminalno-političkoj simbiozi vlast oseća najudobnije. Na tom nivou državni činovnici bi ipak mogli da kontrolišu grupacije koje su se odmetnule od zakona, ali njih za to nije briga. Češće je obrnuto: podzemlje i te kako utiče na gramzivu, visoku državnu administraciju, prateći svoje poslovne interese.

Ubistva su najekstremniji model nasilja nad građanima, nezavisno od toga ko je ciljana žrtva. Mafija bi teško opstala kao homogena sila u ravni države, ako nije sposobna za stalnu distribuciju straha: strah za život, strah od otimanja penzija, strah od uterivača dugova. Od gubitka posla, od izbacivanja iz stana, od gladi, od nasilja, od ponižavanja i ugrožavanja sloboda. Sve nabrojane strahove i mnoge druge dugujemo i jednoj i drugoj mračnoj sili izvan kontrole društva: mafiji i državi. Njihova koalicija u stvaranju ambijenta građanskog nespokoja, užasa od neizvesnosti opstanka i socijalne propasti, neraskidiva je. Sve je teže uočiti razliku među njima.

Česti javni zločini su pouzdan dokaz metastaze obolelog društva, odsustva zakona, ambijenta haosa i neobuzdanog svevlašća jednog lica. Tu se jasno naslućuje uloga politike kao visokoprofitne delatnosti, a likvidacija Olivera Ivanovića, na primer, na koju se ubrzano baca arhivska prašina, podstiče slutnju da je to zajednički rukopis primitivne političke kleptokratije i zaštićene razbojničke družine. Oba segmenta te razorne i nekontrolisane stihije potiču iz iste klike.

Ivanović je bio predmet mržnje ljudi koji su Srpsku listu formirali kao fanatičnu parapolitičku sektu (Aco Srbine), ali i kriminalnih izaslanika SNS vlasti, koji su postali zaštitna lica te liste. Posle Ivanovića strah se tamo može uhvatiti rukama; on vlada severom Kosova. Nerazjašnjena smrt Olivera Ivanovića živa je rana na telesini ovog režima.

Vođa se više puta (ponosno) slikao sa opakim licima poznatim organima gonjenja, izjavljujući da su mu oni prijatelji. Njegov ministar Lončar bio je intimus ugaslih zvezda Zemunskog klana, nikada ne otklonivši sumnje da je za njih izvodio neke delikatne radove.

Odmetnuti policijski službenici su noću rušili Savamalu, odmetnuti gradonačelnik koji je komandovao razaranjem, vlasnik kolekcije skupih stanova, postao je ministar finansija. Čovek sa koferčetom i ministar spoljnih dela, prijatelj Miše Banane, brani državu moleći egzotične prestonice da opozovu priznanje Kosova. Čitav magacin krivotvorenih diploma koje su stečene za po nekoliko dana teškog rada, papirni su svedoci da je ova zemlja u kriminalnom vlasništvu falsifikovanih ljudi. Vulinova tetka je tragikomično pokriće za podsmevanje zakonu i pljačku u vrhovima vlasti. Ali koalicija je u veliki svet delgirala i sitne lopove – secikese sa diplomatskim pasošima.

Sva ta zlodela, nedeljiva od vrhovne moći, dokazuju polusvetu koji ih podržava da se samo tako stiže do ugleda i novca. U tako nastranom vrednosnom sistemu zločin se, makar pred sobom, može pravdati utehom da ga ima svuda, da se kazna i te kako može izbeći. Da bez njega ne bi ni bilo onih koji nas vode ko zna gde. Sve su učestalije likvidacije u kojima stradaju uglavnom pripadnici tek pristigle generacije kriminalaca, a ubijaju ih isti takvi u uverenju da je ovde sve nekažnjivo, osim zakašnjenja u plaćanju komunalija.

Svetsko prvenstvo u Rusiji prati poveća grupa srpskih kriminalaca, od kojih su mnogi optuženi, a neki i osuđeni za teška krivična dela. Među njima se, taman usred te ugledne grupe srpskih patriota, sasvim slučajno zatekao sin predsednika SNS-a. Predsednika je silno iznerviralo što je to primećeno (Krik), pa je srdito objasnio kako je dete otišlo da gleda fudbal i navija za Srbiju. Kao uostalom i drugari oko njega, a on i ne zna ko su ti ljudi. To je samo rodoljublje, u tome smo svi zajedno, bez podela i razlika. I šta je tu loše?

Rekao je da neće dozvoliti da mu niko dira familiju. Ko se sve u nju ubraja, pored rodbine, prijatelja i kumova? Familija (porodica) je kultna, teška, važna sicilijanska reč, zvuči poznato, opasno i preteće.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!