LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: Ulica Predraga Sarape

27 Oct 2018

Svakoga božijeg dana, nekada i dva puta dnevno, on postaje terapeut javnih vođinih nervnih slomova, koji kraja nemaju. Kad se desi da mu Vučić izađe iz studija, on piše oproštajna pisma svojoj prošlosti

Protivnik sam javnih spomenika, aleja zaslužnih građana i bilo kakvih važnih imena koje dobijaju ulice.

Ime koje zaslužuje da opstane svakako neće izvetreti iz pamćenja, spomenici su uglavnom rugla, a zaslužni građani u smrti postaju samo deo prostora za sahrane, koja od njih stvara poseban socijalni sloj, ili kastu mrtvaca: odvojenih od nezaslužnih pokojnika, koji niti tuguju niti zavide slavnima. A ovi sa svoje strane niti seire niti slave. Ravnodušan je to svet.

Svojima sam već rekao da mi, kad bude vreme, spreme drvca za potpalu. Idem u pepeljaru, a zatim u rasejanje, na svežu beogradsku košavu (Vrt zaborava), nikako u podzemlje, među temeljno fanatizovanu gomilu, dosta mi je i mene beznačajnog i njih.

Sklon sam da verujem kako bi valjalo da ime ulice u kojoj stanuju građani biraju sami, ili da to bude kao na Ceraku Vinogradi, na primer: Ulica lipa, kedrova, platana, crvene vrbe, jorgovana, hrastova, breza…

Bez heroja, pijanih pesnika, boraca za radnička prava, velikih pisaca a malih ljudi, generala, admirala i bombaša, izmišljenih junaka bilo čega, sportskih legendi koje su postigle već zaboravljene golove. Glumaca koji su bili sve do oni sami, pronalazača već davno zastarelih stvari. Ili novinara. Šta će novinaru ulica, šta će bilo kome da stanuje u novinaru, koji će za desetak godina ionako biti sasvim zaboravljen. Kao i većina pijanih grehova od kojih je svaki od njih neizbežno sačinjen.

Zbog toga mi nije lako da odlučim šta da mislim: jesu li Tijanić i Tirke dovoljno važni i junačni da bi dobili svoje ulice? Tijanić beše urednik TV Politika, Tirke komentator svega čega se dohvati. Urbani pisac, majstor da od bilo čega napravi priču, lucidni no uzdržani pripovedač o svemu i svima u kratkoj formi, ali uvek na finoj granici opreza da ne pretera. Poznavao je film, pisao o tome kao savršenoj mešavini spektakla i umetnosti, naravno, tamo gde to film zaista jeste bio.

Tijanić je, kad nije bio ministar ili direktor ili savetnik pisao drugačije, brutalno oštro razarao svoje političke ili javne protivnike, ili oponente one strane kojoj je pripadao. Umeo je da pripada svima i da bude u zavadi sa svima, a da istovremeno negira samo ono što bi moglo da ga odagna u senku. Njegove su parabole bile ubitačne i često duhovite, ponekad samo razorne i nemilosrdne, pa je moglo da se misli kako je morao da mrzi da bi stvarao takve tekstove.

Ne znam da li jeste. Ali, mogao je da bira ugodne položaje za sebe na bilo kojoj strani, i da to uspešno brani i kao sukob sa stranom kojoj je pripadao.

Nisam siguran jesam li dobro poznavao ove „legende srpskog novinarstva“. Mada su nam se neke godine preklopile u istoj redakciji, i često smo se sretali.

Ne bih ovde pravio inventar ko je kome pripadao dok je još bio živa legenda. Ali, lukrativnih pokroviteljstava je bilo, to je zapisano, ne u istoriji novinarstva, nego kurve politike, i to u njenom mračnom i prljavom segmentu.

Ne verujem u zasluge niti krivice za ime ulice. Niko od njih dvojice nije ni breza ni platan ni hrast a ni jorgovan. Ulica je osobeni urbani (ili ruralni) fenomen i ima više značenja. Dati svoje ime na takvo habanje, ili još gore, da ti ga uzmu bez pitanja, već jeste stvar posmrtne traume. Niko više ne pamti šta su nestali velikani i mala škrabala uopšte napisali. Takav je to posao, radi se da se ništa ne bi zapamtilo.

Rekoh na početku da sam protiv takvih počasti, kako bi ulice mirno postojale bez neželjenog tereta i suvišne, uglavnom izmišljene zvezdane prašine.

Ali…

Bez bilo kakve ideje da upoređujem formate znamenitih novinara, njihov dar ili samopoštovanje, ili napredovanje uzlaznom linijom uz čakšire vlasti, pojavljuje mi se novi obris znamenitog stvaraoca, i kandidat, bar za makadamski sokak u prigradskom zaseoku: Predrag Sarapa.

Čime je to čemerni muški deo udarnog ružičastog para zavredio moju skromnu javnu pažnju, te ga, mimo svojih principa – za koje dopuštam da mogu biti pogrešni – kandidujem za titulara Sokaka Predraga Sarape. U dalekoj budućnosti, svakako, neka nam je još dugo živ, zdrav i rumen.

I njega sam sreo i sretao u pokojnoj redakciji TV Politika, nikako ne uspevajući da proniknem u njegov brižljivo sakriveni dar. Ima li nečega tamo ili jok, đavo bi ga znao. U STB je dobio autorsku emisiju pod ličnim imenom: Sarapin problem. Bio je to osobeni razbarušeni šou, sa neozbiljnim i neobjašnjivim, često sumanutim tezama i smejurijama, opozicioni taman onoliko koliko je to Predrag za sebe uspeo da pojmi i definiše.

Kad su ga skinuli, osuo je paljbu po novom režimskom uredništvu i dobio je podršku NUNS-a i svih novinara koji su sebe smatrali nezavisnim.

Evolucija Predraga Sarape je tekla munjevito. Dobio je položaj prvog voditelja na najvažnijoj Vučićevoj televiziji. Iako svaki dan doda sebi dva i po deka žive vage, lako se rasprostire kao medveđa koža kad mu dođe Vučić, da ima na šta da stane. A dolazi svaki dan. Marić je otišao u drugi plan, on sada smiruje narajcane zadrugare, ili kako se već zovu, a Sarapa ispoveda vođu.

Svakoga božijeg dana, nekada i dva puta dnevno, Predrag postaje terapeut javnih vođinih nervnih slomova, koji kraja nemaju. Kad se desi da mu Vučić izađe iz studija, Sarapa piše oproštajna pisma svojoj prošlosti. Tako je sastavio, najbolje što ume, pismo Slaviši Lekiću, koje, sa svim raspoloživim patosom završava kao La Pasionarija: No pasaran!

Šta to, zaboga neće proći kod čoveka koji toliko drži do sebe?

Neće proći, bar tako kaže, njegova zabluda da je „davnih devedesetih verovao u borbu za slobodu medija“, pa u odnosu na to i još neke važne stvari zahvaljuje Slaviši Lekiću što se oslobodio svih iluzija.

Ove sam rečenice izvukao iz konteksta, a one su isto toliko glupe i u kontekstu. Ali šta iz njih zaključujemo? Da su Sarapi nestale iluzije o slobodi, kojih se držao do Pinka, a tamo je slobodu konačno stekao. I tačno zna kako ona izgleda, posle svog, skoro vratolomnog salta.

Bistro vidi ko mu je sve to doneo, ko ga je oslobodio sebe kad je već mislio da nade nema. On sada već uspeva da razume poreklo nekadašnje slobode, iluziju o njoj i javnu moć da gordo obznani svako svoje jadno poniženje.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!