LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: Deset miliona, brate!

03 juna 2018

Predsednik SNS-a je primio prvi srpski loptački pogon i podelio pare koje ne postoje u finalu koje nije moguće. Naredio je da se obavezno razbije Švajcarska, pogodite zašto: u njoj igra mnogo Albanaca

Fudbal je veliki posao, predmet globalne zaluđenosti jurenja za loptom. To možda i jeste najbolja igra koju je primitivni lovac izmislio, i u njoj učestvuje sve više trkača za naduvanim balonom, u nadi da će se bilo kada, bar jednom izvući iz sopstvenog ništavila.

Za nekoliko dana počinje svetsko prvenstvo u Rusiji, a tamo su se nekim čudom našli i naši, iznikavši nekako iz blatnjavih njiva u kojima se odvija golgota prosečnih mučitelja igre, sa balonom koga valja nekako ugurati u prostor između dve stative i jedne prečke, s tim što čuvari tih vrata jedino to ne dopuštaju. Sve ostalo je taktika.

Mada, ova je igra prljava taman koliko se zaluđenicima čini da je čista; u njoj su svoja najbolja mesta našli poslovni ljudi, mafijaši, kumovi, iznenadni bogataši, čestiti svet koji gricka semenke i leblebije, urla, psuje i bije se, fanatici pored televizora, kladioničari na autsajdere. Svi dakle, koji svoja raznolika uzbuđenja nalaze samo u jednoj, samo na prvi pogled jasnoj stvari: fudbalu. Ali, to je privid, jer je svaka utakmica priča za sebe, ništa se identično ne ponavlja, svaki je potez jedinstven, čak i kad su utakmice nameštene: kupljene, prodate, kladioničarski nepredviđene. Sve u svakoj od njih je drugačije.

Moglo bi slobodno da se kaže da je fudbal igra koja je nepredvidljiva, ali i posao koji se i te kako može organizovati, posebno kad to, i u jednom i u drugom slučaju, čine majstori.

Od običnih, četo polupismenih momaka, fudbal ume da napravi zvezde kojima u svetu poznatih i bogatih nema ravnih. Fudbal je takvo tržište u odnosu na koje je svaka druga roba postala bofl. Trka za najveće majstore, koji su se uzdigli ili iznikli, postaje mahnita posle svakog svetskog prvenstva, jer je to sajam najskupljeg mesa, onih koji će mnogo više para doneti nego što se za njih daje, osim ako procena ne bude pogrešna. Onda je to propali transfer, ili nešto slično.

Sve što se u Srbiji još kao embrion pojavi u obliku bića koje u sebi nosi neki fudbalski dar biće prodato u bescenje. Tamo gde fudbal nešto vredi menadžeri trče za igračima; ovde očevi i stričevi talenata jure menadžere i klinci postaju njihovi robovi.

Fudbal se u Srbiji već decenijama nalazi na samoj granici legalnog i poštenog; u sve što razara tu igru uključeni su svi kojih se to tiče. Mala para veseli čoveka, a bilo je ovde i većih novaca, kada je ponekad na ovdašnjoj blatnjavoj traci iznikao istinski daroviti klinac.

Fudbal jeste vid ispoljavanja rodoljublja: misli se da niko i ništa ne vredi izvan fudbala. U polufinalu protiv Nemačke pre četiri godine Brazil, zemlja od skoro 200 miliona ljudi, zapala je u kolektivni plačevni trans, jer su ih radni Nemci bukvalno fudbalski ubili sa 7:1!

Ovdašnji patriotizam je čudesna mešavina loptačkog sveznanja, neznanja, dunsterizma i kompleksa niže vrednosti, koji se kompenzira onim višim. Naša su opravdanja za sve neuspehe trivijalna, ali prolaze neometena kroz zagađeni loptački prostor: ne valja selektor, mrze nas sudije, potplaćeni su funkcioneri, kidnapovali su nam najboljeg, sipali su ovima sedative i blagi otrov u hranu. Umesto prema protivničkom golu, napadački red je recimo zaglavio u već zaglavljenom toaletu. Nikada kao reprezentacija nismo bili prvaci sveta ni Evrope, ali jednom, samo jednom kad se sve stvari postave gde treba, eto nas na vrhu, jedinom mestu koje nam pripada.

Iz našeg štaba, pred Rusiju, stižu izjave pune komičnog optimizma. Šta je drugi krug za nas, idemo u finale! To je izjavio i selektor, žaleći što Mažić neće biti u prilici da sudi na završnoj večeri, jer će tu biti fudbalske zvezde iz njegove zemlje.

Ali, dobro, selektor ima prava na svoj optimizam, on je motivišući sam po sebi; nema štete, mada mogu da nam se smeju oni jači. Objektivno, san o finalu je amaterska projekcija zaluđenika. Ni manje ni više od toga.

Ali, juče je predsednik SNS-a primio prvi srpski loptački pogon i podelio svoje lucidne utiske. Čak i pare koje ne postoje, u finalu koje nije moguće. Naredio je da se obavezno razbije Švajcarska, pogodite zašto: u njoj igra 7 ili 8 etničkih Albanaca. To je već viši nivo rodoljublja.

Za moje rasuđivanje o fudbalu, sa skromnim poznavanjem praktične igre i statusom posmatrača vrhunskih utakmica, ovo postaje pitanje ludačkih pretpostavki: nekim čudom, na primer, svi ostali polude, budu otrovani, istranžirani, skršeni ili drogirani te Srbi osvoje trofej nad trofejima, pred kojim je šampion u bilo kom sportu samo bleda senka. Predsednik SNS-a će iz svog, ili ne znam čijeg džepa izvući 10.000.000 evra (slovima deset miliona evra) i podeliti junacima. Nema veze, rekao je on, što loptači dobro zarađuju i rešili su za sebe sve ono što predsednik nije za državu.

Iz čije glave je potekla tako sumanuta odluka za nagradu u inače nemogućem poduhvatu? Nema boljeg dokaza da živimo u zemlji fantazmagoričnih pajaca i vilenjaka, koji su pokidali svaku nit sa realnim svetom, ali i ideju o svojim nadležnostima i moćima.

Svaka čast momcima koji će braniti boje Srbije, navijaćemo za njih, posebno protiv Švajcarske. Ima u našem pogonu i nekoliko odličnih igrača, no ovde priča odlazi na sasvim drugu stranu: u domene tragične bajke, čiji je princ već jednom bio strašilo i huligan u pokušaju, a sada je sebe proizveo u vođu i mesiju fudbalera, onoga čije priče postaju indikator opasne metastaze nesolidne glave ovog društvenog organizma.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!