Ljubitelji ratnih zlikovaca u Pokrajinskoj vladi

07 Sep 2016

Kako izgleda vojvođanska vlast kad njome upravljaju najgori

Kakva će biti politika Pokrajinske vlade, koju predvodi Igor Mirović, “pesnik ovdašnji”, u sećanju Novosađana upamćen po aferama “Behaton” i “ATP Vojvodina”, donedavno ponositi etnički čistač iz devedestih godina 20. veka, ilustruju mnogi, očekivani potezi, a jedan od njih je i da se Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu i javno informisanje ima dodati “i za odnose sa verskim zajednicama”.

Mirko Bulović, čiji je crkveni alias Irinej, požurio je da se Miroviću zahvali na tome i da mu upriliči prijem sa kojeg su stigle fotografije srdačnog rukovanja dvojice starih saboraca iz devedesetih kako se veselo cere i seire nad mogućnošću daljeg etničkog nasilja i obeležavanja teritorije.

Drugim rečima, Pokrajinska je vlada na ovaj način jasno poručila svima nama čemu možemo da se nadamo: o kulturi i informisanju odlučivaće verske zajednice, to jest crkve, to jest Srpska pravoslavna crkva. A teško onome kome popovi kroje kulturne i medijske strategije. Kao izgleda kultura i mediji kada njome upravljaju sveštena i parasveštena lica, najbolje govore iskustva evropskog srednjeg veka i savremenih islamskih verskih država.

U tom sekretarijatu produženog imena brže-bolje Mirović je za zamenika sekretara imenovao izvesnog Nebojšu Kuzmanovića, kažu doktora književnih nauka i navodno sive eminencija sekretarijata, koji se pita za sve i koji će po svemu sudeći, ako već nije, svoje mesto jednog dana pronaći i na nekoj crkvenoj fresci.

Na nekom simpozijumu Kuzmanović je izvoleo izjaviti da je „kulturna politika Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama dijalog, poštovanje različitosti i negovanje osobenosti svakog autora – umetnika“.  Istovremeno, njegova poruka kulturnim poslenicima zaposlenim u pokrajinskim ustanovama je jasna – “bez autošovinizma”!?

Ko je, dakle, Kuzmanović, sem što ga viđamo po prijemima, razbarušenog izgleda, razvezane kravate, nehajno prebačene preko bele ili roze košulje, kako valjda i dolikuje pripadniku Narodnog pokreta Dinara-Drina-Dunav, koja krštava vodovodne i kanalizacione cevi i kolje vola kad god im se za to ukaže prilika?

Koga zanima i ko ima dobar stomak, neka klikne, na primer, na adresu njegovog bloga. Tamo će naći svašta o tom “angažovanom intelektualcu”. Počev od njegove teze da je Srbija “okupirana država”, s kraja 2015. godine. A kako je on pristao da bude zamenik pokrajinskog sekretara u okupiranoj državi, javnosti nije poznato.

Naći ćete tamo, na tom blogu, i njegovu odu Stojanu Župljaninu, policijskom krvniku iz okoline Banjaluke, koji je pred Haškim tribunalom osuđen na 22 godine zatvora, za ratne zločine u 20 bosanskih opština, među kojima je i enormni zločin na Korićanskim stenama, kada su više od 200 bošnjačkih zarobljenika iz Prijedora i okoline gurnuli niz litice u ponor. Župljanin je uhapšen 2008. godine u Pančevu, gde se junački skrivao. O njemu Kuzmanović kaže sledeće: “Stojanova literatura je stvorena iz životne muke i nesreće, a posvećena je životu…”, veli on u osvrtu na nekakvu Župljaninovu knjigu koja je “nastala u haškim kazamatima”. Piše on o Župljaninu i kao o “haškom isposniku”, koji je zbog toga postao i “prvosveštenik našeg novog Hilandara”, kao i o tome da će ti – osuđeni ratni zločinci – biti “zlatnim slovima upisani u sećanje srpskog naroda”, a sam Župljanin će zbog svoje “časti, poštenja i ljubavi u tom sećanju zauzeti jedno od najsjajnijih mesta”.

Veli Kuzmanović i da je Župljanin u “kazamatu” pustio i brkove, “kao znak prkosa i otpora tužilaštvu” a prepričava i da ga je u svojoj ćeliji dočekao sa skromnim posluženjem: losos, krmenadle, medena pita sa kokosom… Ne kaže otkud Stojanu lova za ovu gozbu i ne bavi se time da nije možda to od svih onih žrtava koje su za vreme njegove vladavine u Bosanskoj krajini prvo opljačkane pa onda ubijene ili, u najboljem slučaju, opljačkane pa mučene i proterane.

Kuzmanovic Sljivancanin

Veselin Šljivančanin i Nebojša Kuzmanović u zdravlju i radosti

I dok Župljanin trune u kazamatu, Kuzmanović po Fejsbuku kači svoje fotografije iz poseta raznim zemljama, koje su – sve odreda – u mrskoj EU, i u još mržem NATO-u. Valjda čovek otišao tamo da podriva i okupira. Okačio je dr Kuzmanović i svoju fotografiju sa patrijarhom SPC Irinejom uz komentar “Uz blagoslov patrijarha srpskog Irineja za naše Haške mučenike”. Tamo, na tom profilu, i njegova je fotografija sa osuđenim ratnim zločincem, ubicom Vukovara, Veselinom Šljivančaninom, na promociji njegove knjige krvavo-ciničnog naziva “Sine, budi čovek…”

Mora se priznati da Kuzmanović, za razliku od svojih šefova, ne krije da je u potpunosti dosledan vrednostima devedesetih i porodičnim vrednostima nastalim u masovnim zločinima, pa je tako svog maloletnog sina pre nekoliko godina poslao u Sibir u paravojni kamp, u organizaciji udruženja veterana “Patriotski front”. Tamo se deca učila da kopaju rovove, pucaju i bacaju bombe. Tamo im je objašnjeno ko je neprijatelj pravoslavlja i koga treba likvidirati. Na pitanje novinara Slobodne Evrope zašto je to učinio, Kuzmanović je tada rekao da je želeo da mu sin “bude odgojen u skladu sa tradicijima našeg naroda”.

Očigledno je to tradicija koja će se negovati i u ovom pokrajinskom sekretarijatu, pa i celoj vojvođanskoj vladi u naredne četiri godine. Ali, hajde da se ne pravimo blesavi i da se ne čudimo: u državi u kojoj je Nikolić predsednik, u kojoj je Vučić premijer, a Šešelj omiljeni opozicionar, tamo gde je Dmitrović glavni urednik državnih novina, a Mirović premijer multinacionalne pokrajine – sasvim je logično da ljubitelji ratnih zločinaca i paravojnih formacija, zajedno sa sveštenicima sličnih nazora – kreiraju kulturnu politiku i “slobodu medija”.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!