Ljubav, mržnja i jedan češalj

09 Dec 2016

Svaka frizura ima značenje, to nije samo pitanje estetike, već i socijalnih poruka

Soniu Iris Milić, jedinu profesionalnu frizerku specijalizovanu za afro-frizure, pronašli smo u Beogradu nakon izložbe fotografija Katarine Radović “Kad prestaneš da me češljaš, prestaću da te mrzim” u Muzeju afričke umetnosti, koja je jedinstveno oslikala na šta smo spremni da bi postigli ono što želimo – zadovoljstvo sobom, priznanje u društvu i lepotu.

“Saloni u senegalskom gradu Sen Luj su prvo bili nepoverljivi. Žene nisu želele da budu modeli jer u tim trenucima nisu reprezentativne i najsigurnije je reći ‘ne’. Katarina Radović je sedam godina čekala da bi nakon stipendije, bez puta i troškova, preko dečaka Dudua otvorila vrata frizerskog salona kojeg drži njegova rođaka i u kojem će ostvariti projekat, ali i častiti modele besplatnom frizurom – to je bio uslov. Rezultat su 18 fotografija na platnu koje je Muzej afričke umetnosti otkupio preko projekta Ministarstva kulture i informisanja”, govori nam kustos izložbe Ivana Vojt, opisujući sve probleme sa kojima se umetnica susretala prilikom realizacije neobične priče o ljudima i ljudskosti.

U Senegalu se čaj služi u tri kruga, odnosno sipanja. Za život, smrt i ljubav. Negde između, unutar porodičnih zidova, odvija se večita igra ljubavi i “mržnje” majki i ćerki, tokom nama nepoznatog rituala češljanja afričke grube i suve kose. Ona je strukturalno drugačija od kose Evropljanki, gušća, suvlja i kovrdžava, zbog čega je samo češljanje bolno, a boravak kod frizerke nimalo ugodan jer se prosečna frizura pravi po pet, šest sati, a zahtevnije i duže. U vitrini stoje izloženi konac i igla, obilato ih koriste za prišivanja aplikacija, perlica, školjki, učvršćivanje pletenica i prišivanje umetaka.

Žilet koriste da bi sredile obrve, bez pincete kao kod nas. Senegalski saloni se ne bave samo kosom mušterija, već kompletnom glavom – obrvama, šimnkanjem i turbanima. Sveća daje finalni dodir ulepšavanju i kada se zategne kosa sve dlačice koje vire se spale.

“Svaka frizura ima značenje, to nije samo pitanje estetike, već i socijalnih poruka. Kompleksna je tema i čitava biografija može se učitati na telu, na osnovu frizure, tetovaža, boja i skarifikacija – ožiljaka na telu. Njihov broj, pozicija, sve ukazuje na to šta je ta osoba po statusu ili po uzrastu, odnosno fazi u kojoj se nalazi u životu. Po školjkama u kosi vidimo devojku koja se sprema za venčanje, one su simbol plodnosti, a devojka sa žutim pramenom šalje poruku da ima dečka ili obožavatelja i to je znak da joj momci ne prilaze”.

Frizura je jedan od šifrovanih jezika za neku zajednicu, koji morate znati da bi tumačili poruke”, otkriva nam Ivana dok priča koliko je češljanje Afrikankama bolno i dugotrajno.

Nekada šira porodica može da nosi jednu vrstu frizure koja nosi naziv po prezimenu, to je u Senegalu pitanje pripadnosti i statusa. Inače, saznali smo da su velelepne frizure Afrikanki po pravilu umeci jer njihova kosa ne raste kao kod Evropljanki u dužinu, već u širinu. Nikada ih ne puštaju da poraste predugo zbog održavanja, a tzv. afro-kugle su nastale tek pod američkim uticajem šezdesetih, kada su se Afrikanci borili za svoja politička prava i slobodu u SAD.

Umeci nisu pitanje novog doba, poznaje ih i tradicija ali se nisu pravili od veštačkih materijala već od lista palme koji se istanjivao i potapao u smese od zemlje i minerala određene boje. Perike su u Senegalu produkt novog doba, skraćuju muku i vreme i postale su jako popularne. Deo izložbe posvećen je i deci, za koju u Senegalu nije umesno da nose umetke ili idu kod frizera, kao kod nas da se šminkaju pre nego što porastu. Govoreći o žrtvi koju smo spremni da podnesemo da bi došli do lepote, Ivana Vojt nam govori o periodu inicijacije koji u tradicionalnim delovima senegalskog društva počinje prvom menstruacijom, odnosno obrezivanjem u 12, 13. godini.

“Granica se danas pomerila na gore, na 17, 18 godina. Tvoja gošća Sonia je jedva čekala da kao devojčica počne da koristi umetke, jer to je simbol odrastanja. Na fotografiji vidimo da žena kod frizera nosi dete i doji ga jer zna da je dužina pravljenja frizure preduga, neće stići kući da podoji dete, a ovde su češljevi koje koriste, jedini kojima se može raščešljati afrička kosa. Mnogi Afrikanciu Beogradu dolaze u muzej i kažu da ne mogu da nađu frizere, srpski frizeri ne mogu ništa i to je posebna veština. Imaju problem sa pletenjem i održavanjem frizura i mi im prepurčujemo Soniu, koja je poreklom iz Zimbabvea.”

Dok gledam fotografiju majke koja češlja ćerku na podu, jer je lakše tokom dugih, napornih sati, listam senegalske modne magazine. Ivana mi potvrđuje da su žene u reklamama često izbeljene, depigmentizacija je tamo u trendu zbog uticaja evropske i američke popularne kulture, ali i želje da se zgleda onako – kako ne možete.

“Mi želimo da pocrnimo, one da izblede. Kreme za depigmentizaciju nasuprot kremama za potamnjivanje. Afrikanke hoće ravnu kosu, mi hoćemo kovrdžavu, uvek želite nešto što nemate i što bi vas odvojilo od onoga što ja vaša prava priroda. Senegal je bio francuska kolonija i lepo držanje Francuskinja je ostavilo jak uticaj na Senegalke. Zovu ih sinjare, žene koje su lepe i dobro se oblače. Lepota u Senegalu je važna stvar, kaže se da su tamo najlepše žene, u Nigeriji i Zelenorodskim ostrvima, na potezu Zapadne Afrike. Sa tim opterećenjem žene žive u Senegalu i njima je lepota izuzetno važan deo društvene svakodnevnice”, priča nam Ivana i dodaje da iako se nama skarifikacija i bolni frizeraj čine brutalnim, za Senegalke su to plastiča hirurgija, anticelulit masaže i drugi zapadni načini dosezanja ideala.

“Šta dobijamo timo što smo lepi? Lepota je priznata u društvu i tome svi težimo, da budemo priznati i prihvaćeni jer ako ne sledimo društvene kanone društvo nas odbacuje. Želja za time da budemo prihvaćeni nas tera da prolazimo kroz sve sa osmehom na licu. Neke žene nemaju želju da trpe, ne vide to kao deo njihove potrebe i sigurno nailaze na osude. Seti se situacija, najčešće od drugih žena, kada žena nije doterana ili ‘na nivou na kome bi trebalo da bude’ – odmah se stvori šum. To su poznate konstrukcije koje prepoznajemo u svakodnevnom okruženju. Možete to da izbegnete ali koja je cena toga, zavisi od toga šta želite da postignete”, kazuje Ivana Vojt, koja je na izložbi diskutovala na temu da li je lepota u očima ili nešto što diktiraju socijalni kodovi. Istina, kao i uvek, leži na polovini puta.

Priča sa Ivanom mogla je da potraje večno. Pitanje bola zarad višeg cilja možemo pokrenuti u svim segmentima savremene umetnosti. Koja je motivacija da se neko samopovređuje zbog umetnosti? S druge strane, ako vi znate da ćete biti prihvaćeni podnošenjem bola, onda to podnosite. Sigurno nikome nije prijatno ali ključno je pitanje motivacije, čak i u islamiziranoj sredini kakav je Senegal, gde muslimanke ne pokrivaju ruke i nije nužno da isto učine sa glavom. Poligamija je takođe zakonom dozvoljena, ali Ivana kaže da je retka zbog skupoće, jer muškarac svaku ženu mora da kupi od njene porodice.

Unutar glavnog čvorišta afričke kulture i ljudi u regionu razgovor se bližio lagano kraju. Došlo je vreme da upoznam jedinstvenu sagovornicu, osobu koju posećuju Afrikanci i Afrikanke kada ih uhvati nevolja u Srbiji zvana friziranje i češljanje. Srećem Soniu Iris Milić u beogradskom salonu Womanizer, u kom radi već godinu dana. Lepotom i prostom otvorenošću razoružava, pitam je šta kog đavola radi u Srbiji, od svih mesta?

“(smeh) Ovde sam dve godine ali putovala sam ranije ovde protekle četiri godine, živela po dva, tri meseca i vraćala se kući. Rođena sam u Zimbabveu, ali sam živela u Južnoafričkoj republici. Ovde sam zbog braka, ljubavi i dece. Udata sam za srpskog državljanina. Svi me, kao i ti, pitaju gde smo se upoznali (smeh). U kafeu u Zimbabveu i onda smo kasnije otišli u Južnoafričku republiku. Sa ljudima iz muzeja sam se spojila zbog ovoga što profesionalno radim, nema mnogo ljudi koji se time bave. Uradila sam frizuru košarkašu Kvinsiju Mileru i to je bilo objavljeno u novinama, tako me je direktor muzeja pronašao i zamolio da dođem da razgovaramo o tome, da objasnim ljudima koncept ‘Kad prestaneš da me češljaš, prestaću da te mrzim’. Živela sam kroz taj bol, znam kakav je osećaj, bila sam tako besna kada je majka isto radila s mojom kosom. Užasan je proces ali su rezultati uvek dobri. Imamo jako grubu kosu koja je teška za rukovanje i potrebna je veština da se napravi frizura. Nije lak proces, nije brz proces, to je proces i po”, priča nam Sonia dok se priseća detinjstva i mušterija u agoniji.

Ona zna da svi hoće da izgledaju lepo, bez obzira koliko je bolno. Jasno joj je da ćemo kao ljudska bića ponoviti proces iznova samo da dobijemo ono što nas zadovoljava na kraju. Mi smo gonjeni satisfakcijom. Osećaj olakšanja kada friziranje prestane jer ipak neupitan.

“Afro kosa je uvek komplikovana. Gruba je, proces friziranja je duži. Mnogi klijenti će doći ovde ujutru i provesti osam do deset sati friziranja. Češljanje i pranje traju oko tri sata. Moja majka je sređivala moju frizuru kada sama bila mala, radila je sve sama, bila sam u agoniji. Prala mi je kosu, lomila je, češljala i to je bilo najbolnije. I posle, kada se napune određene godine, onda možeš da ideš u frizerske salone, ali proces nikada ne prestaje. Boli koliko god godina da imaš. Nama je kosa, kako si rekao, kao lična karta. Videćeš mladu damu koja ulazi u devojaštvo, onda posle kosom pokazuje da je udata žena, kako stavlja nakit u kosu i nosi određene stilove frizure. U svim delovima Afrike to je drugačije, ali Afrika je jedan koren i jedno truplo, a grane se šire i svaka je u drugom pravcu. Granamo se – Senegal, Južna Afrika, menja se i tekstura kose. Neki ljudi imaju tanku, finiju kosu i ne prolaze kroz užasan i bolan proces kao u drugim delovima Afrike”, gotovo sa setom ali i ponosom govori Sonia.

Dalje pričamo, opet, o bolu i ceni koju smo spremni da platimo da bi postigli šta želimo. Sonia je svesna da svi mi prolazimo kroz proces bola na ovaj ili onaj način. Neke kulture i dalje to praktikuju, neke su stale, a i Evropljanke su prolazile kroz bolne procese u modi tokom vremena pa su naučile da se adaptiraju i krenu dalje. Pominjem joj korsete i zdravstvene probleme koje su izazivali širom Evrope.

“Upravo tako. Sve se vrti oko pojma lepote. Želimo da izgledamo ljupko i lepo ali to je proces, nešto što mora da prođe i u svakoj kulturi su žene prolazile kroz bolna iskustva da bi bile lepe. Mi smo ljudska bića pre svega, imamo deo sebe koji želi da izgleda lepo, nije samo u pitanu samo kosa. Žene širom sveta idu na operacije, imaju botoks, to je isto bolno. Rade svašta jer žele da izgledaju privlačno, svaka osoba to želi, a zavisi od tebe koliko ćeš daleko otići. A posle želimo još više, uradićemo novi korak. Tako počinje kada te majka upozna sa tim. Bolno je, ali ideš kroz to, to je naš način i kultura. Ne kažem da prirodna lepota nije dovoljna ali da ne idemo kroz sav taj bol sve bi izgledale isto. Uglavnom bi nosile kratku kosu jer je teška za održavanje, kao u uniformi, zamisli to? Ovo te čini drugačijom od drugih, kosa predstavlja tvoj život i priču, svako želi da bude drugačiji i jedinstven. Ili da izgleda kao neko drugi (smeh).”

Na kraju priče, Soniu bolna češljanja pre svega podsećaju na magičnu vezu koju ima sa pokojnom majkom. “Sela bih na pod, bolelo je, bila bih uplakana, ali kad se proces završi zbližio bi nas kao majku i ćerku i to je naša sveta veza. Bol je bol, ko god da ga nanosi, to može biti najgori neprijatelj ili neko ko te voli, ono što je bitno je rezultat koji dolazi posle. Odmah prestajem da budem ljuta na majku i frustrirana, zaboravim na sve jer sam zadovoljna kako izgledam i moja majka je srećna zbog toga. Naša specijalna, sveta veza, to je nešto što znaš da moraš da prođeš, voleo to ili ne, ali povezuje vas dve jer i ona je to isto prošla sa svojom majkom. I zato volim naslov izložbe jer mogu da se povežem s njim, to je upravo ono što jeste, nema drugačijeg načina da se to kaže.”

Naša gošća široko posmatra bol i sve što ga prati. Svesna je da dolazi u drugačijim formama i oblicima – emotivnim, mentalnim, fizičkim, i pitanje je šta bih, recimo, ja uradio da bi postigao nešto. “Da bi postigao dogovor s kompanijom moraš da se dopadneš ljudima, očistiš se, središ, obučeš lepo da bi dobio posao. Lepota, prilika za posao, ista je destinacija, samo su ljudi drugačiji.”

Sonia ne frizira isključivo Afrikanke. Štaviše, većina klijentkinja su Evropljanke koje žele frizure sa afričkim motivima i tehnikama, takođe bolne, ali i one su spremne da prođu kroz to. Prsti joj brzo otiču i umor se lako gomila, zbog čega nema mnogo mušterija tokom nedelje. Napor ubija, a konkurencija u Srbiji praktično ne postoji. Većina njih se ponovo vrati. Pitam je glupo pitanje, šta joj se dopada u Srbiji?

“To nije glupo pitanje. Možda zato što si ti odavde. Volim Srbiju, iskreno, uvek mislim da sam tamo gde treba da budem i ovo je upravo gde treba da budem. Srpska kultura je toliko bogata, treba biti stranac da bi zaista cenio nečiju kulturu, ja gledam Srbiju prvi put, sve mi je novo. Ljudi su neverovatni, divni i volim to. Ovo je mesto gde možeš da podigneš familiju i volim sve u vezi sa Srbijom, osim hladnog vremena, ne podnosim ga. (smeh)”, kaže simpatična Afrikanka koja prognozira da je u stanju da ovo radi do kraja.

“Remek dela se ne završavaju za jedan dan. Tako volim da posmatram svoj rad i na sebe gledam kao na umetnicu. Dajem sve od sebe, strastveno, s ljubavlju, sve što imam pružam. Mora biti savršeno. Naravno, radim ovo za novac, ali ima mnogo više od toga u igri. Moja majka je preminula i posebno se povežem sa mladim devojkama, jer imam tri sina i nemam ćerku. Specijalno mi je osećanje kada radim sa devojkama jer imaju neprocenjiv izraz lica kada završim. To mi mnogo znači, isti izraz lica koji sam upućivala mojoj majci, u bolu, kad god bi završila moju kosu. Divno je.”

(Igor Mihaljević, Oradio)

Podelite ovu stranicu!