LEV RUBINŠTAJN: Suvereni antifašizam

20 Aug 2010

Još pre rata, a naročito posle, u vremenu koje je nastupilo nakon, reklo bi se, blistave pobede najnaprednijih snaga…

Još pre rata, a naročito posle, u vremenu koje je nastupilo nakon, reklo bi se, blistave pobede najnaprednijih snaga društva, sovjetska vlast je bez ostatka uzurpirala reč „antifašizam“. Tokom godina bespoštednog trošenja, ova je reč stekla neverovatnu semantičku plastičnost i doista bajkovitu sposobnost da uzima sasvim neočekivane forme i da se sažima ili rasteže do potpuno neslućenih granica.
Ovaj sovjetski „antifašizam“, s neviđenim razmahom i s čuvenom ruskom darežljivošću, i dan-danas se veoma izdašno primenjuje. Zbog toga se bez i najmanjeg napora bilo koja ideologija i bilo kakav društveni povetarac koji nije upravljen na onu stranu na koju ukazuju odgovarajući naredbodavni organi, lako proglašavaju „fašizmom“.
Jedan moj prijatelj filolog, inače poznati slavista iz Nemačke koji se poslednjih nekoliko godina bavi izučavanjem savremenog ruskog jezika u ruskoj štampi, nedavno me je upitao: „Juče sam u jednim vašim novinama, čitajući članak nekog desničarskog publiciste, naišao na jedan zaista čudan izraz: „liberalni fašizam“. Šta je to? Zar tako nešto može da postoji?“ „Da, kod nas može“ – brzo ga je sustigao moj pomalo nervozni odgovor i u isti mah mi je došlo do svesti da je moja razdraženost ustvari usmerena u dva pravca.
Jedan je ta tužna činjenica da se idiotizam danas u mojoj domovini valja poput lavine i sve brže i brže raste, a drugi, ponovna potvrda onog što često nazivamo „pogubna tupost evropskog intelektualca“. „Kod nas može“ – ponovio sam mu svoj odgovor nešto mirnije – „jer tamo gde je moguća „suverena demokratija“ moguć je i „liberalni fašizam“. I molim te, prestani više da se čudiš“.
Što se čuđenja tiče, priznajem, malo sam preterao. Tim pre što se ni ja sam te navike nikada neću osloboditi. Šta više, tvrdo sam uveren da će dan kada prestanem da se čudim, biti zapravo dan moje potpune intelektualne kapitulacije.
„Da li je moguće da oni nisu čitali Orvela?“ – nastavio je i dalje da se čudi ovaj moj evropski pametnjaković. „Naravno da su ga čitali“ – uvereno sam mu odgovorio ja – „no Orvel u njima, za razliku od tebe i mene, nije izazivao strah i zlokobnu slutnju užasa od tako lako moguće budućnosti. Njih je on samo podsticao na nove podvige i, ako već hoćeš da znaš, u tome i jeste sva tajna ruske državotvorne duše.“
I kako se ne oduševljavati našim vrlim antifašistima kada se u novostima iznenada pojavljuje ovakva vest: „U Estoniji je održan zbor veterana 20-te SS divizije, a takođe i članova Saveza boraca za oslobođenje Estonije i Udruženja prijatelja Estonskih legionara“. I koga se dalje tiče što u ovom saopštenju nije ni jednom rečju pomenut nastavak koji glasi: „Nedaleko od mesta gde se održavao zbor esesovaca, estonski antifašisti su sproveli akciju protesta tako što su postavili ogradu od bodljikave žice i na nju okačili fotografije nacističkih zločina.“ Dalje se navodi da su se „učesnici protestne akcije obratili estonskim vlastima s proglasom u kome se izričito kaže da je bilo kakvo podržavanje nacista nedopustivo“. I koga se uopšte tiče to da su svi ti užasni legionari, zapravo nejaki nesrećni starci koji su svoju realnu ili tobožnju pripadnost estonskoj legiji, debelo odrobijali po beskrajnim prostranstvima Sibira. I koga se uopšte tiče to što su zajedno s njima robijali još mnogi njihovi (i ne samo njihovi) sunarodnici, ljudi koji apsolutno nikakve veze nisu imali s legionarima i što je broj tih unesrećenih ljudi zavisio isključivo od trenutnog raspoloženja druga Staljina.
Ali ne! U pribaltičkim zemljama, fašizam ponovo podiže glavu i to nikako neće moći da prođe mimo nas! Nismo „mi“ valjda zbog toga spasavali Evropu, ne samo od Hitlera, već i od pogubne zapadne pseudodemokratije. To što su se prosto borili na strani Hitlera, to bi ovim baltijcima još možda i oprostili. Malo li je tada bilo onih koji su se borili na pogrešnoj strani. Ali to što su se borili protiv svog velikog i dobrog istočnog suseda koji im je doneo svetlost i kulturu, to im nikako ne možemo oprostiti.
I još jednom da ponovim. Kod nas je danas postalo uobičajeno da se u fašiste unapređuju bukvalno svi oni za koje se pretpostavlja da na bilo kakav, makar i najbezazleniji način, mogu da poljuljaju postojeću „vertikalu“. I odjednom, kao iznimni poklon sudbine, kao s neba su im se pravo u naručje sručili legionari! A evo ih gde im stižu i SS-ovci! Sve zajedno prosto savršen materijal koji se, takoreći bez ikakve obrade, slobodno može objaviti na bilo kojoj naslovnoj stranici.
Fish Rakes, Maritime Museum, Estonia„Pribaltičke vlasti bezočno štite skup nacista, što samo za sebe govori na čijoj su strani njihove simpatije“ – gnevno uzvikuje preko interneta jedan od aktivista antifašističkog fronta. Zvuči kao da smo usred 1937. i kao da slušamo govornika na mitingu u fabrici automobila I.V.Staljin.
„Prijatelju moj“ – rećiću tom aktivisti, ne bi li ga makar malo prizvao pameti – „niko tamo nikoga ne štiti. Nije to nikakav skup nacista i ništa od onoga što se dogodilo ne govori ništa o bilo čijim simpatijama. Smirite se dragi prijatelju. Bolje nađite sebi neku zgodnu priliku i pođite u neku od pribaltičkih zemalja da na licu mesta proverite koliko tamo ima nacizma. Te vaše mantre možda i mogu da prođu kod onih koji ne čitaju ništa drugo osim Izvestije, ne gledaju ništa drugo osim informativnog TV programa Vreme i nikuda ne izlaze iz svog sela Hrjupina, koje se, to moram priznati, vrednim trudom seoske „vertikale“ proširilo do razmera jedne zaista ogromne zemlje“.
Koristeći to kao dopunski argument, borci protiv pribaltičkog „nacizma“ jako vole da napominju podatak o tome da su se pod Nemcima, ovi legionari s velikim uspehom bavili poslom konačnog rešenja jevrejskog pitanja.
Da su se time bavili i da su bili uspešni, u to ne sumnjam. Naravno ne svi, ali sam siguran da je bilo sasvim dovoljno onih kojima je ovaj posao doista išao od ruke. Ali nemojmo zaboravljati da je takvih bilo više nego dovoljno i u ostalim sovjetskim republikama. Uostalom baš i nije neka velika tajna da su se, s različitim stepenom revnosti, tim poslom rado bavili predstavnici najrazličitijih nacionalnih grupa širom naše velike zemlje. Dok su rukom birani pozlaćeni uzorci bratskih naroda u krug oko fontane Narodnog prijateljstva vodili svoje somnambulističko narodno kolo, oni drugi, napravljeni od nešto jeftinijeg materijala, na okupiranim teritorijama gde ih je sudbina zatekla, s puno entuzijazma su učestovali u dobrovoljnim radnim akcijama za čistu rasu. I to bez ikakvih SS prišivaka na odelu i bez ikakvog „legionarstva“. Za taj plemeniti rad, bile su im dovoljne samo trake s natpisom „policija“, omotane oko rukava.
Odavno je poznato da je rat, čak i ako se vodi za najsvetlije ideale, za dom, za najrođenije ili za slobodu, uvek pun gnusoba i gadosti. Rat ubija, sakati i čini od ljudi nakaze ne samo fizički. On im izopačava dušu i izvrće mozak. On u ljudima podstiče sve ono što je u njima najpodlije i najmračnije, ali i ono što je najplemenitije i najherojskije. To je rat.
Dve mamine tetke su streljane u Babljem Jaru jer ih je odala susetka s kojom su one godinama živele kao jedna duša. A druga tetka, koja je živela takođe u Kijevu, spasla se tako što ju je jedna druga susetka dugo skrivala prvo u svojoj kući, a zatim je našla način da je prebaci kod svojih rođaka na selo, gde je do kraja rata i ostala. Čitavo selo je znalo (u selu se ništa ne da sakriti) gde se ona skriva, ali je niko nije odao.
Svega je bilo.
U Estoniju sam tokom 70-ih i 80-ih, skoro svake godine odlazio na odmor u jedno malo ribarsko selo na obali mora. Redovno sam odsedao u istoj, dosta prostranoj kući, u kojoj su sami živeli stari ribar i njegova starica. Neodoljivo su me podsećali na Puškinovu Bajku o ribaru i ribici, pre svega zato što je starac neizostavno, svaki dan, ćuteći krpio svoju veliku ribarsku mrežu, a starica, mada nije vrtela preslicu i prela pređu, ipak po celi bogovetni dan nešto zvocala svome mužu. Zvocala mu je ona naravno na estonskom, pa sam jedino po izrazu starčevog lica koje je čas izražavalo težak osećaj krivice, čas laku dosadu pomešanu s umornom ljutnjom, mogao s dovoljnom sigurnošću da utvrdim o čemu ide reč.
Starac je tako danima sedeo nad svojom mrežom i ćutao, i na moje pozdrave, samo ponekad, mrzovoljno odgovarao. U početku sam mislio da mu se ja iz nekog razloga ne sviđam, ali sam kasnije shvatio da je on prosto takav.
Čitave nedelje se on tako, u potpunoj tišini petljao oko svojih mreža, da bi se petkom uveče, onako od sveg srca, do daske napijao. Prvo je, bivajući već sasvim dovoljno pijan, izvlačio svoja kola iz ambara u dvorište, uprezao u njih konje i uz gromoglasno tandrkanje vozio svu seosku decu po glavnoj ulici sela. Zatim se vraćao kući, sedao na klupu koja je stajala na verandi i iz sveg glasa počinjao da peva. Na moje veliko iznenađenje, starčeva pesma je sasvim pristojno zvučala. Starica je bez reči, samo tužno uzdišući prolazila mimo njega. A onda je, noseći flašu mutne brlje pod rukom, kucao na moja vrata, sedao za sto u mojoj sobi, nalivao nam obojici po čašu tog strašnog otrova i na iznenađujuće čistom ruskom jeziku započinjao priču o Sibiru. Svaku epizodu svoje beskonačne povesti, od koje je svaka sledeća bila sve strašnija i potresnija, uvek je završavao istom rečenicom: „Ali to nema nikakve veze s tobom“.
Znao sam i sam da to o čemu mi je pričao stvarno i nema nikakve veze samnom, no svejedno, zbog nečega mi je bilo teško da ga pogledam u oči.
Potom je dolazila starica, nešto mu tiho govorila na uvo, meni se izvinjavala i polako ga odvodila na spavanje. Starac je još kratko vreme nešto vikao i pevao, više onako reda radi nego po zovu srca, posle čega je sve zamiralo u gluvoj tišini.
Sutradan, makoliko rano da sam ustajao, uvek sam ga zaticao kako već sedi u dnu verande i mračno ćuteći krpi svoju mrežu. Na moje bodro tere!, namrgođeno mi je odgovarao samo kratkim klimanjem glave.
Kasnije sam u selu saznao da je za vreme rata, kao i mnogi momci iz okolnih mesta, moj domaćin još kao dečak bio mobilisan, i da je služio na strani Nemaca. Drugog izbora i nisu imali. Kako nije bilo ni jedne porodice u okolini iz koje pod stražom nije bio odveden u Sibir barem po jedan njen član, u Crvenu armiju, sve i da su hteli, ne bi mogli da stupe. A onda, kada se rat završio, i mog domaćina je stigla ista sudbina. I on je takođe odveden u Sibir.
Sledećeg petka, kao i obično, sve se po već utvrđenom redu ponovilo. Starac se napio, upregao konje, provozao decu po ulicama sela, otpevao dve tri pesme i na kraju, noseći svoju zavetnu flašu pod rukom, stigao u moju sobu. I ponovo mi je pričao svoje strašne sibirske priče. I ponovo je svoju povest završio rečima „Ali to nema nikakve veze s tobom“. Ovoga puta sam ga ipak pogledao u oči i rekao: „A ni s tobom“.

Peščanik.net, 18.08.2010.
Grani.ru, 10.08.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno

Podelite ovu stranicu!