LEKIĆ / LEKOVIĆ: Ima li Srbija ministra za širenje mržnje?

02 Jul 2017

Kako vlast u Srbiji i Hrvatskoj kontroliše medije?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kako vlast u Srbiji i Hrvatskoj kontroliše medije. Sagovornici su bili Slaviša Lekić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i Saša Leković, predsednik Hrvatskog novinarskog društva.

Bilo je reči o pritiscima, pretnjama i ucenama kojima su izloženi novinari, o tome kako je za vreme inauguracije predsednika Aleksandra Vučića u skupštini Srbije obezbeđenje nasrtalo na novinare, o pretnjama smrću i pokušaju ubistava Saše Lekovića, o tome na koji način vlast nagrađuje režimske, a guši malobrojne nezavisne medije, koliko strah od gubitka posla čini novinare poslušnim, kako Vučićevi tabloidi linčuju njegove kritičare, da li su Radio-televizija Srbije (RTS) i Hrvatska radiotelevezija (HRT) ideološki i partijski servis vladajućih stranaka, zašto evropski zvaničnici ne reaguju na gušenje medijskih sloboda u Srbiji i Hrvatskoj, kao i o tome da li je stanje u medijima u te dve zemlje gore nego devedesetih.

Omer Karabeg: U kojoj meri vlast kontroliše štampu, radio i televiziju?

Slaviša Lekić: U Srbiji kontroliše u toj meri da je situacija tragična, gora nego ikada – i to postaje konstanta u ocenjivanju medijske scene. Nije reč samo o medijskim slobodama, već i o ukupnoj situaciji. Mislio sam da smo dotakli dno i da ne možemo više propadati, a onda sam čuo glumca Raleta Milenkovića koji je rekao da smo otišli toliko dole, da je dno iznad nas.

U poslednjem izveštaju Međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava Human Rights Watch ocenjeno je da mediji u Srbiji deluju u neprijateljskom okruženju. Reč je o ambijentu straha u kojem je malo slobodnih medija i u kome postoji frapantno visok stepen netolerancije političkih centara moći prema medijima.

Saša Leković: Razlika između Hrvatske i Srbije je samo u tome što su se kod nas u kratkom vremenu promijenile tri različite vlade – jedna lijeva, pa onda dvije desne. Vlast pokušava kontrolirati medije koliko god može, ali je situacija konfuzna.

Kad se promijeni vlast javni televizijski i radijski servis postaje ratni plijen nove vladajuće ekipe, ali mnogo je teže to isto uraditi i sa dvije velike komercijalne televizije koje su u privatnom vlasništvu – i to stranom. Međutim, zbog toga situacija nije bolja. Jedino nema konstantne kontrole, jedne te iste političke vrhuške kao u Srbiji.

Maltretiranje novinara

Omer Karabeg: Da li su novinari izloženi pritiscima, pretnjama i ucenama?

Slaviša Lekić: Itekako. Imanentno je svakoj vlasti da pokušava da utiče na medije, da ih pokorava milom ili silom, ali mi se čini da mediji i novinari u Srbiji nikada nisu bili pod ovakvim pritiscima. Ovo što se trenutno dešava prevršilo je svaku meru. Promoviše se verbalno nasilje, satanizuju se neistomišljenici, prave se spiskovi za politički odstrel, pa čak i progon iz Srbije, prate se i snimaju novinari i javne ličnosti.

Nedavno je za vrijeme inauguracije novoizabranog predsednika Aleksandra Vučića njegovo obezbeđenje izazvalo šest incidenata čije su žrtve bile novinari. A predsednik Vučić – čovek koji zna, čini mi se, strateški raspored komaraca u zemlji i tačan broj vrabaca u Beogradu – izjavio je da nije upućen do kraja u to šta se dešavalo, pa je uputio neko nemušto izvinjenje – ako su novinari doživeli to što su doživeli, on im se, eto, uslovno izvinjava. Nakon toga je usledilo šikaniranje žrtava tih inicidenata.

Prema tome, ako prvi čovek Srbije ima takav odnos prema novinarima, jasno je šta se može očekivati od njegovih podređenih. Nezavisno udruženje novinara Srbije već godinama vodi evidenciju o pritiscima, pretnjama i napadima na novinare. Kada je 2012. sadašnja garnitura došla na vlast, u prvoj godini njihove vladavine zabeležena su 23 napada na novinare.

Naredne godine bilo ih je 36, 2015. broj se povećao na 58, a 2016. na 69. U prvoj polovini ove godine zabeleženo ih je preko 40. Taj trend govori sam za sebe. Dosta novinara ne sme da prijavi pretnje, a ponekad ni fizičke napade. Nedavno istraživanje, koje je rađeno u Beogradu, pokazuje da 44 odsto novinara razmišlja o napuštanju profesije. Nisu u pitanju samo bedne plate.

Saša Leković: I novinari u Hrvatskoj su izloženi pritiscima i prijetnjama, ali to ovdašnja vlast ne radi tako direktno kao Vučić i njegovi poslušnici u Srbiji. To se radi drugačije, pogotovo otkako su otišli bivši premijer Tomislav Karamarko i njegov ministar Zlatko Hasanbegović. Otkada je Andrej Plenković preuzeo vladu, to se radi tako da se sve ignorira. Hrvatsko novinarsko društvo upozorova na svaki incident.

Sve to pratimo, šaljemo upozorenja domaćim vlastima i međunarodnim insitucijama, ali svi – od predsjednice do premijera – to potpuno ignoriraju, a neki političari u Hrvatskom saboru čak reagiraju onako kao što reagira Vučić. Oni nemaju tu političku snagu, ali imaju medije koji šire njihove napade na novinare. Pa se onda u komentarima čitalaca na portalima pojavljuju izravne prijetnje smrću i izgonom iz države. Ima još jedna stvar.

Novinari se ucjenjuju tako što ih tuže moćnici koje oni kritiziraju. Ne tuže se nakladnici, nego izravno novinari. A pošto je pravosuđe pod političkim utjecajem, može se lako desiti da novinar bude osuđen za klevetu koju nije počinio. Ako vam se to desi, nikada više vam neće pasti na pamet da se bavite kritikom moćnika, jer nećete imati novca da živite.

Pokušaj ubistva

Omer Karabeg: Gospodine Lekoviću, i vi ste dobijali pretnje. Prošle godine su pokušali i da vas ubiju. Neko je prepilio šarafe na točku vašeg automobila.

Saša Leković: Ja to nazivam – inventivnim artističkim pokušajem. Zanimljivo je da već sedam mjeseci nema nikakve informacije o tome kako ide istraga i kada god netko pita kako istraga napreduje državno odvjetništvo kaže da su još uvijek u toku predistražne radnje, što je prilično smiješno. Ali nisam ja jedini kome se prijetilo smrću. Prijetilo se i drugim kolegicama i kolegama.

Istina, priveden je čovjek koji mi je tri puta pretio smrću. Priveden i čovjek koji je Borisu Dežuloviću prijetio smrću, ali Hrvatsko novinarsko društvo ne dobija nikakvu informaciju o tome kako teku te istrage.

Omer Karabeg: Na koji način vlast nagrađuje poslušne medije, a guši one koji je kritikuju?

Slaviša Lekić: Vrše se ekonomski pritisci na ono malo nezavisnih medija, a finansijski se podržavaju oni režimski. Recimo, nezavisni dnevnik Danas nikako ne može da dobije reklamu. Čak i oni oglašivači koji su se ranije redovno oglašavali u tom listu, poslednjih godinu dana ne kriju da ne smeju da daju reklamu Danas-u. Slično prolaze i nedeljnici Vreme i NIN. Isti tretman ima i televizija N1.

Saša Leković: Te metode se primjenjuju i u Hrvatskoj, ali na malo manje vidljiv način. Imamo nekoliko nazovimo ih fondova javnog novca iz kojih se financiraju poslušni mediji – od onih lokalnih do najjačih. To se radi uz poštivanje procedure, pa sve izgleda potpuno legalno i legitimno. Novac dobijaju i oni koji šire mržnju.

Uterivanje straha

Omer Karabeg: Koliko strah od gubitka posla čini novinare poslušnim? Simptomatično je koliko se novinari boje da na konferencijama za štampu ili u intervjuima postave Vučiću neko provokativno pitanje. Obično su to pitanja koja mu na neki način podilaze.

Slaviša Lekić: Na tim famoznim konferencijama za štampu – umesto da se trese Vučić čekajući pitanje – tresu se novinari čekajući njegov odgovor. On se dobro izvežbao devedesetih godina u vreme kada je bio ministar za informisanje u vladi Slobodana Miloševića. Od tada ima vrlo gadan, vrlo nekulturan odnos prema sedmoj sili.

Dobro se sećam jedne njegove izjave 1999. godine. Kada su mu se novinari požalili na jednom brifingu on je rekao: “Gospodo novinari, vodite računa o svojoj bezbednosti, pa vam se ništa neće dogoditi”. To se otprilike dešava i danas. Čim se malo iznervira, on počne da viče, u njemu se probudi onaj radikal iz devedesetih, razmaše se i raspojasa.

Koliko ga se novinari boje najbolje pokazuje ovaj događaj: pre mesec dana na jednoj konferenciji za štampu, kojoj je prisustvovalo tridesetak novinara, Vučić je rekao da nikada nije vodio nacionalističku politiku i da je on faktor mira, a niko od novinara nije se usudio da ga podseti na onu njegovu čuvenu priču o jednom Srbinu i sto muslimana, na njegov boravak na Jevrejskom groblju iznad Sarajeva za vreme rata, na snimke gde on drži kalašnjikov obilazeći bosanska ratišta u pratnji Vojislava Šešelja. Čovek je prosto uterao strah u kosti novinarima.

Kada se ipak desi da neko od novinara postavi provokativno pitanje, rizikuje bujicu uvreda, optužbi i slično. Novinarima N1 kaže “Šta vi hoćete, vi ste američka televizija”, a NIN-u poručuje: “Nemate ni 4.000 tiraža, a pravite se pametni”. Vučić zapravo kreira ambijent straha. Zato nikada nije bilo ovoliko autocenzure kao sada.

Omer Karabeg: Da li i u Hrvatskoj strah od gubitka posla vezuje ruke novinarima?

Saša Leković: Naravno. Hrvatsko novinarsko društvo pozvalo je novinare da bojkotiraju konferencije za štampu političara na kojima se ne smiju postavljati pitanja, ali malo naših kolegica i kolega nas je poslušalo. Imamo i ovaj slučaj.

Ured predsjednice Hrvatske je telefonom zvao samo određene novinare za koje su htjeli da im budu na press konferenciji. Nisu poslali poziv čak ni nacionalnoj agenciji HINI nego su zvali jednog njihovog novinara koga su oni odabrali. Političari i razni financijski moćnici vrše uticaj i preko vlasnika medija koji onda daju vrlo jasne naloge urednicima, a ovi ih prenose novinarima.

Linčovanje kritičara

Omer Karabeg: U političkom životu Srbije tabloidi igraju veliku ulogu. Oni su Vučićeva udarna pesnica i služe za blaćenje njegovih kritičara. Da li im ljudi veruju i kad objavljuju najgore laži?

Slaviša Lekić: Da im ne veruju ne bi imali tolike tiraže, iako je u poslednje tri godine tiraž dnevne štampe u Srbiji gotovo prepolovljen – sa nekih 750.000, koliki je bio pre tri godine, pao je na 400.000. Najtiražniji su tabloidi – na prvom mestu je Informer, posle njega Kurir, zatim Blic, Alo, Srpski Telegraf i tako dalje. Znači, najtiražnije su one tiskovine koje se prodaju na kiosku, a nisu novine. Nisu ni žute, nego crne.

Smatra se da su preteče tabloida bili grafički pamfleti koji su uoči Francuske revolucije deljeni na ulicama Pariza. Oni su prikazivali Mariju Antoanetu kao prostitutku i podivljalu životinju čiji je plen Francuska. Na taj način su umetnici pokazivali svoj prezir prema monarhiji.

Ovde je obrnuto, ovde vlast koristi pamflete da bi se obračunala sa vlastitim građanima. Nigde kao u Srbiji ne funkcioniše tako savršen koncept linčovanja i medijskog čerečenja onih koji ne misle kao vladajuća nomenklatura.

Samo čekam da jednog jutra umesto fotografija raznih svetaca, koje tabloidi poklanjaju čitaocima, počnu da poklanjaju noževe. Jer – rat je svakog dana na naslovnoj strani makar dva tabloida – rat sa Hrvatskom, rat sa Kosovom, rat sa Albanijom, rat sa Bosnom i Hercegovinom. I ljudi polako vade iz podruma maskirne uniforme i pripremaju se za rat. Ovde nije reč o tabloidizaciji već tabloidiotizaciji. Ona ne vlada medijskom scenom već celim društvom, što Vučić maestralno koristi.

Omer Karabeg: Kakva je uloga tabloida u Hrvatskoj? Da li su oni u službi vlasti, to jest da li se bave politikom ili samo ljubavnim aferama i skandalima poznatih ličnosti, kao što je to u većini evropskih zemalja?

Saša Leković: Naši tabloidi su bliži onima u Srbiji nego onima, recimo, u Velikoj Britaniji. Uglavnom se bave političkim ili parapolitičkim temama, ali nisu pod kontrolom vlasti na način kako je to u Srbiji. I nisu ni toliko jaki i utjecajni, što ne znači da nisu isto toliko žuti, a u nekim trenucima i crni.

Hrvatski tabloidi se obično bave obračunima političkih i financijskih lobija. U Hrvatskoj imamo više internetskih tabloida nego onih tiskanih, s tim da među njima ima i onih koje je osnovala vlast ili su bliski vlasti. Oni služe da difamiraju ljude, diskreditiraju ideje i plasiraju lažne činjenice.

Omer Karabeg: Vi ste, gospodine Lekoviću, nedavno rekli da je u hrvatskim medijima sve više govora mržnje. Ko najviše širi mržnju?

Saša Leković: Šire je oni mediji o kojima sam upravo govorio. U svemu tome ulogu imaju i političari. Prije svega zbog toga što uglavnom ignoriraju govor mržnje i ne žele se miješati u ono što bi zapravo trebao biti njihov posao i na taj način potiču govor mržnje. A ima i političara koji potpaljuju vatru.

Prošle godine pred Vijeće za elektroničke medije došlo je sedam-osam tisuća ljudi, koje je pored ostalih predvodio i tadašnji potpredsjednik Hrvatskog sabora, da protestiraju što je to vijeće na tri dana oduzelo koncesiju zagrebačkoj televiziji Z 1 zbog govora mržnje. Oni su na najgori način vrijeđali predsjednicu vijeća Mirjanu Rakić. Međutim, nitko od najviših hrvatskih dužnosnika nije reagirao.

Povratak likova iz devedesetih

Omer Karabeg: Gospodine Lekiću, da li u Srbiji – sem u tabloidima, o čemu ste već govorili – ima govora mržnje i u ostalim medijima?

Slaviša Lekić: U poslednje vreme se Politika, koja sebe titulira kao najstariji list na Balkanu, vraća na stare staze, vraća se u vreme Odjeka i reagovanja, kada su tim listom drmali Žika Minović i Dragan Hadži Antić. Danas se na stranicama Politike pojavljuju njeni junaci iz tog vremena – Goran Kozić i ostala ekipa. Ono što oni rade definitivno možemo nazvati govorom mržnje. Tu su, naravno, i Vučićeve televizije – Pink i Happy.

Mislim da je Srbija jedina zemlja na Balkanu, a možda i šire, koja ima ministra za širenje mržnje. To je Aleksandar Vulin koji je sada postao ministar odbrane. Teško je odbiti njegovo gostovanje i ne pustiti njegove reči, jer je on megafon Aleksandra Vučića. Sličnu ulogu povremeno ima i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. A kad njih dvojica izgovore neke ružne reči na račun suseda, onda se pojavljuje premijer – zapravo sada predsednik, a uskoro i patrijarh – Aleksandar Vučić koji pokušava da izgladi stvari i pruža ruku pomirenja.

Omer Karabeg: Kakva je uloga Hrvatske radiotelevizije, da li je ona javni servis kao što se deklariše?

Saša Leković: Nije. Ona nije nikada bila javni servis, kao što nije bila niti jedna nacionalna medijska agencija u ovim našim zemljama. Hrvatska radiotelevizija je, kao što sam rekao, uvijek ratni plijen pobjednika na izborima. Sve zavisi od toga kako je oni koriste.

Za vrijeme vladavine lijeve koalicije tadašnjeg premijera Zorana Milanovića uopće nije zanimala televizija, ali je zanimala tadašnjeg predsjednika Ivu Josipovića. Tomislav Karamarko, koji je poslije Milanovića postao premijer, koristio je Hrvatsku radioteleviziju kao svoj ideološki i partijski servis.

Omer Karabeg: Da li je Hrvatska radiotelevizija i danas ideološki i partijski servis vladajuće stranke?

Saša Leković: Velikim dijelom jeste. Veliki dio Karamarkovog kadra i danas je na važnim pozicijama, pa se može reći da je Hrvatska radiotelevizija čak i radikalnija i desnija nego što je formalno sadašnja vlada.

Dodvoravanje

Omer Karabeg: I Radio-Televizija Srbije je dobrim delom u službi Vučića. Da li Vučić vrši pritisak na Radio-Televiziju Srbije ili mu se sadašnje uredništvo dodvorava? Zašto to pitam? Zato što mislim da Vučiću javni servis nije ni potreban, jer ima veoma gledanu televiziju Pink koja je apsolutno u njegovoj službi, a kontroliše i druge privatne televizije. On bi mogao javni servis da ostavi na miru i stvori utisak da ipak ime neke slobode medija u Srbiji. Ali on to ne čini.

Slaviša Lekić: Mislim da Vučić ne vrši direktni pritisak na RTS, ali ponekad zna da im podeli packe na konferencijama za štampu, što rukovodstvo te kuće primi k znanju i onda radi ono što misli da će odgovarati gospodinu Vučiću i ljudima iz njegovog okruženja.

Uostalom, imamo šokantan primer privatne žurke predsednika Vučića od pre neki dan kad je uzurpirajući prostor u Palati Srbije primio oko 5.000 ljudi na svojoj privatnoj zabavi. Javni servis je vršio direktan prenos tog “happeninga” i te zbrke i neukusa. Sutradan je stigla javna pohvala od predsednika Vučića što će značiti miran san Radio-televiziji Srbije koja u velikoj meri zavisi od budžeta.

Keti Marton i Milošević

Omer Karabeg: Međunarodne organizacije koje se bave stanjem u medijima često ističu da vlast u Srbiji ograničava slobodu medija i vrši pritisak na novinare, ali evropski zvaničnici se na to ne obaziru. Oni se utrkuju u pohvalama Aleksandru Vučiću što je pokazala i pomenuta nedavna svečanost u Palati Srbije povodom njegovog ustoličenja za predsednika. Kako to objašnjavate?

Slaviša Lekić: Kad god nekom od evropskih zvaničnika pomenete pritiske i loš odnos srpske vlasti prema medijima, oni vam kažu – dajte dokaze. Kada pomenete cenzuru, opet kažu – dajte dokaze. Međutim, ovde nema cenzure u klasičnom smislu i nema institucije koja odlučuje o tome šta će se štampati i emitovati, a šta neće. Ima nešto gore, a to je autocenzura. A protiv autocenzure ovde je gotovo nemoguće boriti se.

Međutim, evropski zvaničnici nemaju sluha za tu vrstu priče. Devedesetih godina ono malo nezavisnih medija imalo je finansijsku, a još više moralnu podršku međunarodnih organizacija.

Kad je 1996. godine B 92 morao prekinuti emitovanje zato što je navodno ušla voda u koaksijalni kabl, u roku od 24 sata u Beograd je sletela Keti Marton, tadašnja predsednica Međunarodnog komiteta za odbranu novinara i žena Ričarda Holbruka, i posle pola sata razgovora sa Slobodanom Miloševićem izdejstvovala da Radio B92 ponovo počne da radi.

Kada danas gospodinu Johanesu Hanu, ako nekako dođete do njega, kažete da mediji funkcionišu u nemogućem ambijentu dobijete odgovor – dajte dokaz. Kako ja njemu da dokažem da u beogradskim redakcijama rade ljudi za 250 eura plate i da zbog toga ne samo da ne smeju da postavljaju nezgodna pitanja Vučiću nego ne smeju ni da pomisle na tako nešto.

Omer Karabeg: Evropska unija, čija je Hrvatska članica, nije zabrinuta zbog medijske situacije u Hrvatskoj. Da li vlastima u Hrvatskoj ide na ruku to što ni u Mađarskoj, ni u Poljskoj medijska situacija nije ništa bolja, ako nije i gora?

Saša Leković: Hrvatske vlasti sasvim sigurno ne žalosti situacija u Mađarskoj i Poljskoj, jer im je to odličan izgovor. Dok je Hrvatska bila u fazi pristupanja Europskoj uniji, ja sam na međunarodnim skupovima i u razgovorima sa ljudima iz raznih europskih institucija govorio da mi je jasno što će se dogoditi kada Hrvatska jednog dana ispuni sve uvjete i uđe u Europsku uniju. Dogodit će se da EU više neće biti zainteresirana da kontrolira što se događa sa onim što je potpisano i dogovoreno, kao što je bio slučaj i sa nekim drugim zemljama, recimo, Bugarskom i Rumunjskom. I tako je i bilo.

Gore nego devedesetih

Omer Karabeg: Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, nedavno je izjavio da je, kad su u pitanju tradicionalni mediji, stanje gore nego devedesetih godina. Da li se slažete s tim?

Slaviša Lekić: Apsolutno se slažem. Bez obzira na represiju, bez obzira na muke, bez obzira na ratno stanje, mediji su devedsetih godina funkcionisali slobodnije, njihov glas se ipak čuo i što je najbitnije – nije vladala letargija kakva je danas.

Saša Leković: I ja se slažem sa kolegom Sejdinovićem. Ja sam prije četiri-pet godina govorio i pisao da će u Hrvatskoj medijska situacija biti gora nego devedesetih, pa su mi se mnogi smijali. Ali kada znate kako teku ti procesi, ne treba vam staklena kugla da predskažete da će se to dogoditi.

(Omer Karabeg, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!