LATINKA PEROVIĆ: Vojvođanski otpor dolazi iz kulture

11 Jun 2014

Povodom zbornika radova "Antifašizam AVNOJ Autonomija"

Velika mi je čast što učestvujem u predstavljanju jedne značajne knjige koja u Beograd dolazi iz Novog Sada, i što to činim sa ljudima sa kojima delim profesionalna i politička uverenja o pitanju koje je u središtu ove knjige.

Knjiga Antifašizam AVNOJ Autonomija predstavlja Zbornik radova sa okruglog stola koji je, u organizaciji Udruženja antifašista Novog Sada i Pokrajinskog odbora Saveza antifašista Srbije u Vojvodini, održan u oktobru prošle godine u Novom Sadu. Među pojmovima u naslovu knjige, najstariji je pojam autonomija, ali je nedeljiv od pojmova antifašizam i AVNOJ. Zato sadržaji koje obeležavaju ova tri pojma i nisu u knjizi posmatrani paralelno već u svojoj istorijskoj povezanosti.

Knjigu odlikuju celovitost u pristupu, temeljnost u obradi, čvrsto uporište u istorijskim izvorima i poštovanje hronološkog principa. Autori imaju svest da govore o pitanju koje je bilo složeno i teško i za krupne aktere istorije. U jednom od poslednjih intervjua koji je 1978. godine dao jednom američkom novinaru, Tito je, prema navodima svoga biografa, slovenačkog istoričara Jože Pirjevca, na pitanje – šta mu je bilo najteže, odgovorio: „Da ubedim Srbe u potrebu autonomnih pokrajina“. A na pitanje zašto nije predložio da Kosovo postane republika – „Srbi bi me ubili“.

Svi autori, bez izuzetka, pišu smireno. Ta smirenost je znak zrelosti i odgovornosti intelektualne zajednice kojoj pripadaju i, kako se meni čini, sama po sebi je opominjuća.

Nepoznata i neprihvaćena istorija

Predstavljajući vam knjigu Antifašizam AVNOJ Autonomija nastojaću da odgovorim na pitanje: šta je u današnjoj konfuziji o prošlosti, njenoj reviziji i falsifikovanju, omogućilo pomenute kvalitete knjige. Šest istoričara, tri pravnika, četiri politikologa, dvojica publicista, jedan analitičar i dva autora koji nisu označili svoju profesionalnu pripadnost, ali je jedan od njih predsednik Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a drugi je poznat po svom javnom radu – stvorilo je zaokruženu sliku Autonomne pokrajine Vojvodina kroz njenu dugu istoriju. Ta slika nije poznata savremenoj Srbiji, a ja bih se usudila da tvrdim da i u onoj meri u kojoj je poznata – ona nije prihvaćena.

antifasizam-avnoja-autonomija_660x330 (1)Saznanja koja je ponudila ova knjiga svedoče o kontinuiranom postojanju intelektualne zajednice u Vojvodini koja je uvek išla ispred politike. Ako nije imala snagu da se izbori za najracionalnija ustavna i ekonomska rešenja, ona nikada nije izgubila snagu da ostane dosledna principima onog kulturno-civilizacijskog kruga kome je izvorno pripadala. Da bi očuvali svoju posebnost prema Nemcima i Mađarima, ugarski Srbi, odnosno njihovo liberalno građanstvo, nastojali su da se utemelje u kulturi. Da bi, opet, doprineli matici sa kojom su težili da se ujedine, ugarski Srbi dolazili su u Srbiju, donoseći pojmove, zakone, institucije. Neblagodarnost matice, u kojoj su uvek bili oni „drugi“ – „Švabe“ i „Nemačkari“ – izazivala je čuđenje i onih stranaca koji su bili naklonjeni Srbiji. Tako je poznati ruski slavista Pavel Apolonovič Rovinski, koji je 1868. godine boravio u Srbiji, pisao da je teško razumeti odnos Srbijanaca prema „austrijskim Srbima“, koji su tako mnogo učinili za Srbiju.

Kada je posle ujedinjenja 1918. godine u Vojvodini došlo do razočarenja, glas pobune došao je iz kulture. Isidora Sekulić je, prema navodima Boška Krunića, o desetogodišnjici ujedinjenja pisala: „Vojvodina je imala sigurnu kulturnu orijentaciju i uvek budnu kulturnu politiku… Da li Vojvodina može da se seti same sebe, da li će nastaviti samu sebe da živi… Da li će Vojvodina sazvati veliki kongres prosvetno-kulturni – matičin se pokazao leden i bez života – tako veliki da se mogne odlučno osetiti ima li još i koliko žive Vojvodine u Vojvodini, ili smo njiva koju treba preorati“ (podv. L. P.).

Koncesije na račun Vojvodine

Na račun Vojvodine činjene su neizbežne koncesije. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943, kada su postavljeni temelji jugoslovenske federacije, Vojvodina nije pomenuta, iako su ti sami temelji pretpostavljali autonomiju. U jednom izveštaju Miloša Minića Blagoju Neškoviću u septembru 1944. godine, a zatim iz beležaka Mihaila Konstantinovića u julu iste godine o razgovorima koje je Tito vodio sa Sretenom Vukosavljevićem, a koje navodi Živan Berisavljević, vidi se da je Tito strahovao da Srbija zbog rojalističkih i pročetničkih tendencija ne ostane izvan Jugoslavije. Taj isti strah od situacije da se Srbija nađe sama na jednoj strani a sve ostale republike i obe pokrajine na drugoj – postojao je i dramatične 1971. godine, u vreme donošenja ustavnih amandmana koji su bili osnova za Ustav 1974. Njih je, zaboravlja se, omogućila liberalna orijentacija tadašnjeg partijskog rukovodstva u Srbiji, koje je u autonomijama videlo korist za razvoj, demokratiju i stabilnost same Srbije.

Već od početka šezdesetih godina u jugoslovenskom partijskom vrhu sukobljene su dve tendencije o perspektivi Jugoslavije posle razdoblja administrativnog socijalizma i oslabljene opasnosti od sovjetske intervencije. Tendencija „fasadne federacije“ sa snažnim centralizmom i tendencija njene decentralizacije i demokratizacije. Ova druga tendencija kao pretpostavka uvećanja energije celine, njenog „federiranja“, izraz koje će biti proskribovan. O položaju Vojvodine u to vreme možda najbolje svedoči izjava tadašnjeg predsednika Izvršnog veća Srbije, Slobodana Penezića: „Ako sada ne ujedinimo Vojvodinu, nećemo nikada“. Na tu tendenciju u Vojvodini je, opet, reagovano iz kulture. Savremeni vojvođanski intelektualac, pisac i enciklopedista, Tomislav Ketig, nedavno je u pristupnoj besedi Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti detaljno opisao taj kulturni pokret koji je od Novog Sada učinio jedan od najznačajnijih kulturnih centara u Jugoslaviji – Tribina mladih, Polja, Uj simpozion; Sterijino pozorje; delovanje Ervina Šinka i Sretena Marića; multikulturna književna zajednica sa piscima evropskog formata (Danilo Kiš, Vasko Popa, Aleksandar Tišma); likovna kolonija Milana Konjovića; snažna podrška toj kulturi otpora staljinizmu i velikodržavnom nacionalizmu, toj kuturi otvaranja prema svetu, koja je dolazila od Miroslava Krleže, Oskara Daviča, Dušana Matića… I danas, kada je Vojvodina civilizacijski unazađena, politički ponižena i ekonomski opljačkana, otpor dolazi iz kulture. U knjizi koju danas predstavljamo, predsednik Vojvođanske akademije nauka i umetnosti Julijan Tamaš podseća da je „vojvođanski identitet pre svega kulturni identitet“. Da li se to u Srbiji razumevalo od 1918. do 1991. godine, uključujući i komunističko razdoblje o kome se u ovoj knjizi govori na uzorno kritičan način? Ali i od 2000. do danas?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. U vreme kada je devedesetih godina zemlja brutalno razarana, u tadašnjem Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije (kasnije Institut za noviju istoriju Srbije) postavili smo pitanje: šta je alternativa ratu i odgovorili naučnim skupom Srbija u modernizacijskim procesima XX veka. Bila je to tada čista naučna, a pogotovo politička subverzija. Tu inicijativu koja ne prestaje da nailazi na odjek u istoriografiji u svetu, podržao je od naučnih autoriteta jedino akademik Sima Ćirković, od političkih – niko. Ali i profesor Ćirković je osećao potrebu da naglasi da skup ne otvara u ime bilo koje naučne istitucije kojoj pripada već u svoje lično ime. Vraćam se na taj govor danas zato što on sublimira jedno shvatanje istorije srpskog naroda, njegovog jedinstva i njegove perspektive. Ovaj poznati istoričar srpskog srednjeg veka i pisac knjige Srbi među evropskim narodima u engleskoj ediciji Narodi Evrope, koja je u srpskoj istoriografiji prećutana, sugerirao je organizatorima skupa da daljim istraživanjima obuhvate i XVIII vek „zbog toga što se najveći deo onoga što se zbilo u XIX veku, uključujući tu prednjačenje u otporu turskoj vlasti u modernizaciji, ne može razumeti i objasniti bez poznavanja onog prvog talasa evropeizacije i modernizacije, koji je zahvatio deo Srba preko Save i Dunava posle Karlovačkog mira (1699)“.

Privilegija zaostalosti

U dugim raspravama u Rusiji i Evropi, rekao je Ćirković, „iskovana je paradoksalna krilatica o ’privilegiji zaostalosti’“. To jest, o korišćenju iskustava i učenju na zabludama i greškama drugih. Ovom paradoksu, po Ćirkoviću, uz bok treba staviti krilaticu o „privilegijama podeljenosti“ – „jer vidljiva preimućstva u XIX veku, među njima i raniji početak modernizacije potiču otuda što u XVIII veku nisu svi Srbi bili u jednoj državi, nisu kao njihovi balkanski susedi bili celinom u Turskom carstvu“. Oba paradoksa ogledala su se u istoriji srpskog naroda ali ovaj drugi trajno je obeležio istoriju Vojvodine, a karakterističan je i za istoriju Jugoslavije, kao zajednice u razlikama: istorijskim, etničkim, kulturnim, ekonomskim.

Utemeljena na odličnom uvidu u istorijsko nasleđe Vojvodine, knjiga Antifašizam AVNOJ Autonomija omogućila je da se preciziraju konstante njene istorije. Najpre, trajnost pitanja: 165 godina traju političke i teorijske diskusije o „vojvođanskom pitanju“. Više autora prati genezu ideje Vojvodine (Đere, Bešlin, Ilić, Bjelica). Svi se oni, međutim, koncentrišu oko iscrpne uvodne studije Ranka Končara, koja dokazuje da su protagonisti Vojvodine, uglavnom, bili Srbi – „i kad su je opravdavali nacionalnim razlozima u 19. veku i istorijskim, demokratskim i nacionalno pluralnim u 20. veku“.

Ako je kulturni identitet Vojvodine polazište za sve autore, neki radovi (Kršev, Jankov) grupišu se oko studije Dimitrija Boarova o povezanosti političkog i ekonomskog aspekta Vojvodine sa jedinstvenim zaključkom o ekonomskoj devastaciji Vojvodine i njenom nazadovanju. Argumenti neumoljivo dokazuju da je razvoj Vojvodine u srazmeri sa njenom autonomijom.

Antifašistička Vojvodina

Federalna Jugoslavija kao garant autonomije Vojvodine razmatrana je nedeljivo od antifašističke borbe, odnosno i od njene revizije koja se vrši od osamdesetih godina prošlog veka do Ustava Srbije 2006, koji Vojvodinu drži u parališućem provizorijumu (Micić, Ilić, Berisavljević, Kostić, Radosavljević, Krunić, Radić).

Na pravne složenosti definisanja Ustava Srbije i Autonomne pokrajine Vojvodine, posebno na složenost pitanja sudske vlasti, ukazuju dva pravnika (Pajvančić i Stepanov).

Najzad, oslanjajući se na liberalno nasleđe Vojvodine (Jovan Komšić) knjiga Antifašizam AVNOJ Autonomija na tragu je evropskih integracija. Njen je nedvosmislen zaključak: sa istom perspektivom Srbije, nestaće paradoks o „privilegijama podeljenosti“. U suprotnom, on će trajno određivati suštinu „vojvođanskog pitanja“. Drugim rečima, Srbija će se, kako je govorio Zoran Đinđić, van procesa evropske integracije fragmentizovati, a u okviru njih – demokratski ujedinjavati.

Antifašizam je bio i ostao aktivan i borben pokret, zahvaljujući intelektualnom i moralnom naporu da uvek odgovara na nove izazove. Na zgarištu Drugog svetskog rata i na porazu fašizma i nacizma projektovane su pedesetih godina prošlog veka vrednosti ujedinjene Evrope: bezbednost, mir, sloboda, blagostanje i još – demokratija i politička stabilnost. Uz sve teškoće ovog istorijskog projekta na njegovoj strani je dugoročno činjenica da još nije pronađen način da se prošlost promeni.

Vojvođanski antifašisti su pokazali da ne žive od tradicije već da žele da je upoznaju, da bi, kako je govorio Stanislav Vinaver, mogli da je prevaziđu i odgovore izazovima svog vremena. Zato ih danas u Beogradu, odajući im priznanje za knjigu sa kojom su nam došli, najsrdačnije pozdravljamo.

(Reč na promociji zbornika Antifašizam-AVNOJ-autonomija, Beograd, 9. jun 2014.)

Podelite ovu stranicu!