LATINKA PEROVIĆ: Širenje prostora slobode

19 Sep 2017

Najnapadaniji srpski intelektualac, Radomir Konstantinović je, usuđujem se da tvrdim, uvek, od svoje pojave do danas, posle svoje smrti, provocirao dijalog

 

Radivoj Cvetićanin, Konstantinović. Hronika, Dan Graf, Fondacija „Stanislav Vinaver“, Beograd 2017, str. 815

Pored mnogo obeshrabrujućih znakova našeg vremena, knjiga je njegov ohrabrujući znak. Nema više velikih državnih izdavača. Više manjih privatnih izdavača učestvuje u utakmici na tržištu knjige. Specijalizovani, oni se ne žale na konkurenciju. Pored tekuće produkcije, objavljuju se ranije – iz raznih razloga – neobjavljene knjige. Davno objavljene pa – opet iz raznih razloga – zaboravljene knjige. Istorijski izvori različite provenijencije. Prevodi… Ako je Ivo Andrić bio u pravu kad je rekao da nema nekorisne knjige, onda knjižni resurs na srpskom jeziku nikako nije neznatan. Ovog leta taj resurs je obogaćen izvrsnom knjigom Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika.

* * *

Glavni junak Cvetićaninovog dela je Radomir Konstantinović, pisac i mislilac (1928–2011). To jest: ličnost koja je od svoje pojave na književnoj sceni ranih pedesetih godina prošlog veka izazivala podele, i nije pristala da to čini ni posle svoje smrti. Koja je predstavljala reakciju na generaciju pisaca intelektualaca etabliranu 1945. godine, i uticala na stvaranje novih generacija. Na čijem su delu nastale dve paradigme: konstantinovićevska i anti-konstantinovićevska – paralelne ali u promenljivom odnosu snaga. Najzad, ličnost koja je postala središte oko koga se kao u koncentričnim krugovima širio prostor slobode čineći njen odnos prema vladajućoj ideologiji i političkom režimu znatno složenijim nego što izgleda nekim njegovim današnjim tumačima.

Radivoj Cvetićanin stajao je pred ličnošću koja je u „pečalbarskoj oskudici“ (sam Konstantinović je svoju plodnost tumačio i egzistencijalnom nuždom) i monaškom posvećenošću radu (Cvetićanin piše da je Konstantinović navlačio na sebe neku belu široku odoru, koju je smislila Kaća Samardžić, kako bi u pregrejanoj odaji na vrhu njihove uske kuće u Rovinju mogao,  preko leta, satima da radi) – stvarala pedeset pet godina. Pred obimnim i raznovrsnim delom (pesme, romani, radio-drame, eseji, istorijsko-filozofski spisi, istorija srpskog pesništva u 19. i 20. veku). U isto vreme pred veoma brojnim izvorima (Konstantinovićeve knjige, knjige o njemu, knjige autora o kojima je on pisao, časopisii listovi, prepiske, razgovori sa savremenicima – saradnici, prijatelji, srodnici – u toku rada na Hronici)… Treba samo zamisliti sve te izvore na jednom mestu!

U pisanju knjige o Radomiru Konstantinoviću, u tu intelektualnu avanturu tokom koje se i sam menjao, Radivoj Cvetićanin je ušao dobro pripremljen. Po obrazovanju je stručnjak za književnost. Ali iako se njome nije profesionalno bavio, on je natprosečni poznavalac i istorije i teorije književnosti. A zatim, on je istraživač sa strašću. Teško je i zamisliti pojedinost iz života i rada Radomira Konstantinovića koja je izmakla njegovoj pažnji. To je rezultiralo izuzetnom akribijom koja knjizi daje i naučni karakter čineći je nezaobilaznom.

Nema sumnje da Cvetićaninova akribija do sopstvene zagrcnutosti, koja se prenosi i na čitaoca, ima funkciju (planiranu ili proizašlu u krajnjem rezultatu). Cvetićanin nastoji da bude istoričan, objektivan, sa distancom prema junaku svoje knjige, da bi dokazao ko je on stvarno bio u prostoru i vremenu.Cvetićanin to i uspeva, mada u knjizi ima mesta na kojima snažna emocija dovodi i do preuveličavanja uloge junaka knjige. Takva je Cvetićaninova interpretacija Konstantinovićevog teksta Naše nužnosti koji je objavljen 1952. godine u listu Mladost. Konstantinović tada ima 24 godine. Odbacujući statičnost kao kob, ne želi da joj se preda, ali isto tako ne apsolutizuje ni svoj način, jer ne veruje „u jedan jedino moguć način“. Iza teksta stajala je redakcija i Mladost je zbog tog teksta prestala da izlazi. Cvetićanin ovom tekstu pridaje značaj manifesta i smatra ga važnijim od referata Miroslava Krleže na kongresu jugoslovenskih pisaca u Ljubljani.

Međutim, ima činjenica pred kojima Cvetićanin zastaje sa razumljivim divljenjem prema svom junaku. Reč je o Konstantinovićevom odnosu prema književniku Dragiši Vasiću. Ali, to i nije samo odnos prema ovom konkretnom piscu. U tom odnosu sadržano je osnovno načelo koga se Radomir Konstantinović držao kao čovek i stvaralac od početka do kraja. Tek su Cvetićaninova istraživanja, da još jednom potvrde važnost istraživanja za stvarnu istoriju, osvetlila i ovaj odnos.

Konstantinović je bio pozvan da za ediciju Srpska književnost u sto knjiga (1964/65) sačini izbor srpske proze o Prvom svetskom ratu. U izbor je uvrstio jednu priču Dragiše Vasića koji je posle 1945. godine bio prećutan. U ime Matice srpske kao suizdavača pomenute edicije rezerve je izrazio njen zvaničnik Živan Milisavac. Konstantinović mu je odgovorio:

„Ne mogu Vam pomoći, time što bih, pozvan da iznesem literarni stav o Dragiši Vasiću, jednostavno odbacio njegovu prozu, jedan takav gest ne samo da bi se kosio sa mojom literarnom savešću, već bi bio u koliziji sa mojim pozivom i kompetencijom“.

Ocenjujući Konstantinovićev odgovor Milisavcu kao dokument „od izuzetnog književno-istorijskog značaja“, Cvetićanin, sa neskrivenim divljenjem za njegovog aktera, kaže: „Danas je teško dočarati dimenzije Konstantinovićeve odvažnosti. Založiti se da se pod igom partizanskog režima štampa četnički ideolog, mogao je samo neko koji bi sve dao za književnost“.

Cvetićaninov izbor žanra knjige bio je vrlo inteligentan. Hronika je dovoljno širok okvir za istoriju dela, pa i za druge žanrove: prvi korak u biografiju. Ali prethodno treba reći da je Cvetićaninu pomoglo iskustvo novinarskog zanata kojim se bavio u najvećem delu svoga života. On je čvrsto pratio životni tok svoga junaka ulivajući u njega nove rukavce. Intrigirao je čitaoca: podsećao ga na ono što je pročitao, otvarao pitanja i najavljivao odgovore. Bez ovih odlika – naučna studija, sa njima – Cvetićaninova obimna Hronika, krcata činjenicama, čita se kao roman.

* * *

Temeljnim istraživanjima i uzornom akribijom, Cvetićanin je svojom knjigom konačno omogućio uvid, i to podjednak, u dve percepcije života, pre svega dela, Radomira Konstantinovića. Po jednoj čijim rodonačelnikom Cvetićanin, s razlogom, smatra književnog kritičara i istoričara Predraga Palavestru – Radomir Konstantinović je strano telo u srpskoj kulturi, tuđ „našem tlu“, hermetičan, usamljen, bez uticaja. Po drugoj, koja, nimalo slučajno, nema rodonačelnika, Konstantinovićevo delo je anti-dogmatično, u svakom od više svojih vidova (roman, čitanje srpske književne tradicije, esej, radio-drama, istorijsko-filozofski spis) otvoreno za preispitivanja i novine. Ono što je Kasim Prohić rekao za osmotomno Biće i jezik, čijim je sastavnim delom smatrao kultnu knjigu Filosofija palanke, važi za delo Radomira Konstantinovića u celini: „Riječ je o jedinstvenom patosu, jednoj snazi kritičkog elana… koji je neponovljiv“.

Obe percepcije Konstantinovićevog dela imaju uporište u novijoj srpskoj istoriji. One reflektuju podele između generacija, ali i unutar svake generacije (pisac Danilo Nikolić, koga je Cvetićanin konsultovao, piše mu, da su pisci koji su pripadali generaciji koja se javila posle 1945. godine, bili podeljeni na montanjarske i građanske. Prvi su se okupljali u Balkanskoj ulici, drugi – na Terazijama). Međutim, to su još previranja u kojima učestvuje mladi Radomir Konstantinović. Podele, u čijem će se središtu naći njegovo već, uglavnom, zaokruženo delo, kristalizovaće se u poslednje dve decenije prošloga veka. Ali, idimo za Radivojem Cvetićaninom.

Sva četiri prva romana Radomira Konstantinovića bila su osporavana, ali je svaki od njih bio u najužem izboru za prestižnu Ninovu nagradu, da bi je četvrti (Izlazak) i dobio. Međutim, prvi roman (Daj nam danas), koji je za objavljivanje preporučio pesnik Dušan Matić rekavši da je to „ludo i genijalno“, dobio je nagradu Udruženja književnika Srbije. U žirijima su sedeli predstavnici raznih generacija, zastupnici raznih poetika, i odluke žirija nisu bile jednoglasne. Posle Izlaska javljaju se pripadnici nove generacije. Za razliku od Palavestrinih istomišljenika, oni ne misle da je roman hermetičan i tuđ „našem tlu“, već, po izrazu, novi roman.

U proleće 1962. godine Radomir Konstantinović, sa životnom saputnicom, Kaćom Samardžić, kreće na dugi put po Evropi (Beč, Hamburg, Amsterdam, London, Pariz, Italija, Švajcarska). Bez određenog cilja ali, očito, sa potrebom da vide Evropu. Oto Bihalji im piše: „da znate da lepšega nema“. U Parizu sreću Beketa. U dnevniku, žaleći što ga nije vodio od početka puta, Konstantinović piše: „Beograd je moja prava i jedina sudbina… Hteo bih da se vratim kući, iako znam da me tamo čekaju samo gorčine i neraspoloženja“. Tako će se, još jednom, osećati: na početku rata devedesetih godina.

Po povratku sa putovanja po Evropi, u svojoj trideset petoj godini, pita se, možda i pod uticajem putovanja, kuda dalje? Slede novi romani: Ahasfer (1964) i Pentagram (1967). U dnevniku beleži: „Ovde počinje nova moja epoha“. Piše eseje, „prelistava časopise“, ali početkom maja 1966. najavljuje rad na Rečniku srpskih pesnika koji će se, 1983. godine, pojaviti kao Biće i jezik u osam tomova. Taj kolosalni posao prekida, i od 1966. do 1969. godine, piše Filosofiju palanke. Počinje da je čita 4. avgusta 1969. godine, u 21:21, precizan je Radivoje Cvetićanin, pred mikrofonom Trećeg programa Radio Beograda. U celini je objavljuje časopis Treći program (2/1969).

Glas o Filosofiji palanke ide, najpre, od „uva do uva“. Ona ne izmiče pažnji profesora etike Vuka Pavićevića, publiciste Milana Vlajčića, Miroslava Krleže koji na nju upućuje Predraga Matvejevića… „Kao da je ovo usmeno predanje, kaže Cvetićanin, slutilo da pred sobom imamo ostvarenje koje je po svome formatu istorijsko“. Ubrzo, dolazi do provale interesovanja. U Politici i Komunistu pojavljuju se prikazi. U Domu omladine u Beogradu održava se skup na kome se raspravlja o Filosofiji palanke. Nolit objavljuje njeno izdanje. Knjiga dobija dve nagrade: Biblioteke „Đorđe Jovanović“ i Radio Beograda. Usred jugoslovenske krize, u Sarajevu se (1989) održava skup povodom dvadesetogodišnjice štampanja knjige. U ratu devedesetih godina, Milorad Belančić u knjizi Genealogija palanke dešifruje njeno značenje kao aktuelno. Ali, ta jedinstvena dinamika ne slabi. Od 2004. do 2010. godine Otkrovenja Save Dautovića objavljuju četiri izdanja Filosofije palanke, Sarajevo (2010) štampa svoje izdanje. Vraćanje ovoj knjizi posle jugoslovenske katastrofe izgleda lekovito. Na skupu u Sarajevu (2003), u čijem radu su, izuzev iz Slovenije, učestvovali intelektualci iz cele bivše Jugoslavije, u središtu rasprave je Filosofija palanke.

Pojam palanke zaokupljao je Konstantinovića. Cvetićanin podseća čitaoca da je kroz ceo njegov rad pratio „svaki znak“ najave palanke. Bilo ih je, kaže, ali su svi, do obeležavanja 50. godišnjice Disove smrti – bili škrti. Tada će Konstantinović palanku identifikovati kako ju je identifikovao u svom spisu Filosofija palanke:

„Palanka to je onaj svet koji nam, nepromenljivo, sugeriše ideju o našoj nepromenljivosti. Ono što je najodvratnije u svakome provincijalizmu, to je sugestija apsolutnog o poretku, u odnosima, u meni sa mnom: apsolutno je poreklom iz provincije (podvukao je Konstantinović) u kojoj sve jeste kao da jeste zauvek, u kojoj nema promene, neočekivanog susreta, u kojoj aždaje ne mogu da žive, demoni i dobri anđeli – spasioci, razbojnici i čudesa, u kojoj je sve poredak od iskona i zauvek, do te mere i razmerja, takođe i slika moga Ja, kao slika koju sam stvorio u tome nepokretnom, konačnom ’svetu’, jedna slepa i gluva ’konačna’ slika“.

Od ovog teksta Radomira Konstantinovića do Filosofije palanke prošlo je sedam godina. U stvari, prošlo je mnogo više, cela jedna epoha. Za novu epohu preostalo je mnogo više, i možda najvažnije: Filosofija palanke, Biće i jezik i Dekartova smrt.

* * *

Šezdesete godine prošloga veka su kraj jedne i početak druge epohe u životu i radu Radomira Konstantinovića. Prva epoha (1945–1965) je u znaku njegovog oduševljenja zbog spoljne slobode i rezerve prema ograničenjima unutrašnje slobode: dogmatizam, suzbijanje raznovrsnosti i višeglasja. To počinje sa njegovom kritikom odnosa prema Zapadu i umetničkoj prozi o Prvom svetskom ratu. Kao da je već tada stao na stanovište Stanislava Vinavera: pre nego što se napusti, tradiciju treba poznavati. To će uticati na njegovo tiho udaljavanje od Partije. Ali, osporavan i napadan, Radomir Konstantinović je posle prvog romana (1954) i Ninove nagrade za četvrti roman (1961), priznat, i prihvaćen: veoma zaposlen. Opisujući njegovo leto u Rovinju 1961. godine, Cvetićanin kaže:

„Radi… zapravo sto poslova: na jednu hrpu eseja koje je objavio u Danasu (1962, urednik Steva Majstorović – L.P.) dodao je drugu, koju je – paralelno – rasuo po drugim listovima. Igrao se njima kao žongler lopticama: po tri – četiri istovremeno u vazduhu. Njegova pisaća mašina ’Olimpia Monica’ radila je non – stop“.

I da nije donosio ništa novo, Konstantinović nije mogao biti ignorisan već zbog svoje plodnosti. Do kraja decenije koju završava Filosofijom palanke, Konstantinović je uvršten u ediciju Srpska književnost u sto knjiga i u školsku lektiru. Njegove drame su u svetskoj antologiji radio-drama. Počinje da se prevodi. Roman Daj nam danas imao je drugo izdanje. U prepisci je sa Beketom. Napisao je još dva romana (Ahasver i Pentagram). Pravio je izbore proze i poezije za ediciju Srpska književnost u sto knjiga. Na tom poslu imao je, u već pominjanoj prepisci sa Živanom Milisavcem, svoj istorijski trenutak. Pisao je eseje koji će biti šlagvort za Filosofiju palanke (Živeo život Tola Dačić i Ko je barbarogenije?). U isto vreme, „Radomir Konstantinović prelistava časopise“ na Trećem programu Radio Beograda. Bio je to osoben način komunikacije za intelektualnim kretanjima u Jugoslaviji i u svetu. Radivoje Cvetićanin je precizan u opisu ovog Konstantinovićevog napora: „Dvesta trideset i pet izlazaka pred mikrofon, po dvadeset minuta, 14 godina… blizu pet hiljada minuta, odnosno oko osamdeset časova“.

Tačno na polovini šezdesetih godina (1. jula 1965. godine) Konstantinović, kako kaže u dnevniku, oseća granicu između dve epohe njegovog života i rada. Pokazaće se, međutim, da polovinom tih šezdesetih godina i nije granica samo u njegovom ličnom životu.

U drugoj epohi (po meni: od 1965. do 1983) Konstantinović će, po sopstvenim rečima, idući trbuhom za kruhom, započeti rad na Rečniku srpskih pisaca. Prekinuće ga, da bi završio Filosofiju palanke, ali će u jednom intervjuu (maj 1966) obrazložiti svoj poduhvat. To će, po njemu, biti „istorija, a i nešto više od istorije… interpretacija dela pojedinih pesnika i istovremeno govoriti o pojedinim estetskim, moralnim, filozofskim i političkim tendencijama ne samo naše poezije, već kulture te epohe“. Aprila 1967. godine počinje da čita oglede na Trećem programu Radio Beograda; časopis Treći program počinje da ih objavljuje 1970. i to će trajati do 1981. godine.

Beogradski izdavači, Prosveta i Rad, te Matica srpska u Novom Sadu objavili su 1983. godine, u osam tomova, Rečnik srpskih pesnika (njih 113) pod novim naslovom: Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka. Ovaj jedinstveni poduhvat naišao je na veliki odjek, a Radomir Konstantinović je bio ovenčan nagradama (Ninova nagrada koja je nosila ime Dimitrija Tucovića, Oktobarska nagrada grada Beograda, Nagrada sarajevskog časopisa Odjek koja je nosila ime Miroslava Krleže). Tim i prethodnim nagradama pridružiće se nagrada za životno delo (Sedmojulska u Srbiji i Avnojeva u Jugoslaviji).

Posle završetka Bića i jezika, praznina. Prijatelju piše (3. avgusta 1983) – „Kad čovek prekine odjednom veliki posao, to ti je kao kad zakočiš naglo, pa se nađeš u nekom jarku… Ako imaš 55 godina, kao ja, nije naročito veselo, pomalo je zloslutno prazno, ali to, kao što vidiš, nikome ne pričam. Odmor je strašna stvar, nerad je užasan: onda rade samo crvi. I oni metafizički, i oni pravi“. Ali, šta je bilo dotle?

* * *

Na mesto ministra kulture u Vladi Republike došao je mladi političar iz Vojvodine, Živan Berisavljević. Njegov mandat trajao je od 1967. do 1972. godine. Uz posredovanje Oskara Daviča, pozvao je Radomira Konstantinovića za svog savetnika. Uz kolebanje, Konstantinović je, neočekivano, poziv prihvatio. Formalno, on nije bio postavljen od Vlade. „Radilo se“, precizira Radivoje Cvetićanin, „o profanom radnom ugovoru“. Zastupnici anti-konstantinovićevske paradigme, naročito posle promene režima u Srbiji 2000. godine, tretirali su Konstantinovićevu savetničku funkciju kao čin saradnje sa komunistima, odnosno kao čin izdaje. Koristeći egzaktni metod, Cvetićanin je dokazao da savetnička funkcija nije ništa, ama baš ništa, promenila u intelektualnom angažmanu Radomira Konstantinovića.

Konstantinović u periodu 1967 – 1972. godine piše Filosofiju palanke i Biće i jezik. Nastavlja sa Prelistavanjima. U „Iskušenjima kritičke svesti“ piše da ona ne može da se „izdvoji od svega što je ugrožava“. Povodom 50. godišnjice Oktobarske revolucije propituje pojam slobode u umetničkom stvaralaštvu („Prava umetnost ne može da peva u kavezu… Talenat koji se prilagodi kavezu pretvori se iz slavuja u štiglica, iz vrane u kokošku“). Učestvuje u raspravi o tradicionalizmu. Konstatuje „groznicu za kontinuitetom“ („Otuda dolazi i do bezmernog, krajnje neodrživog i ponekad čak i grotesknog uprošćavanja naše kulture, njene istorije, svođenjem /njene/ šarolikosti na jednu jedincatu liniju“). Prvi i poslednji put, kao ideologa te „jedne jedincate linije“ označava književnog kritičara Predraga Palavestru. Piše članak povodom studentske pobune 1968. godine – „u slavu nerazumnog, u slavu utopijskog – romantičarskog duha, onoga koji ne zna za razloge razuma, za njegove ograde, za njegove dokaze i izvinjenja“. List Politika ne objavljuje ovaj njegov članak. Konstantinović se vraća Tinu Ujeviću. Piše o Matošu…

U predvečerje izlaska iz štampe Filosofije palanke, u svojstvu savetnika, učestvuje u razgovorima Miroslava Krleže u Beogradu sa ministrom kulture Berisavljevićem. Tema je rad na Enciklopediji… Ali o ovom susretu, skrupulozni istraživač Radivoje Cvetićanin nije ništa našao ni u dnevniku Radomira Konstantinovića, ni u knjigama za to relevantnih autora, Dragoslava – Draže Markovića i Enesa Čengića.

U Kragujevcu se oktobra 1971. godine održava Kongres kulturne akcije, najširi skup inteligencije u Srbiji posle 1945. godine. Konstantinović okleva da učestvuje iz bojazni da se Kongres ne pretvori u manifestaciju srpskog nacionalizma. Ipak dolazi, a u govoru („Između višeglasja i apsolutnog jedinstva“) konstatuje da smo „teško opterećeni uverenjem da je istina samo u apsolutnom jedinstvu“, i ustaje protiv te opterećenosti: „Mislim da doživljavamo izvanredno dramatičan trenutak u kome se sa višeglasjem što se iskazuje na svim ravnima, i upravo zbog njega, i naglašeno javlja ova težnja, i to tako da ona dostiže, ponekada, oblike agresije“. Suština drame je upravo u susretu višeglasja i apsolutnog jedinstva: „Sva naša iskušenja, su tu. Sve snage i probe odatle su“.

Konstantinovićev govor, u kome artikuliše cilj Kongresa kulturne akcije, imao je veliki odjek. Objavili su ga beogradski listovi Politika i Student, sarajevski Odjek, emitovan je na Trećem programu Radio Beograda. Radomir Konstantinović je već imao za sobom Filosofiju palanke. Znakovita ćutnja o ovoj „amblematičnoj knjizi“, po onoj narodnoj, da u kući obešenog ne treba govoriti o konopcu, već je bila prestala. Intelektualnu javnost Beograda potresala je mala revolucija koju je izazvala njena pojava. Na odjecima te eksplozije i održan je Kongres kulturne akcije. Bojkotovala ga je samo Srpska književna zadruga na čijem se čelu nalazio Dobrica Ćosić. Cvetićanin kaže da je Kongres nagovestio buduće sudare u srpskoj inteligenciji. U stvari, on je već bio izraz sudara, i održan je da bi se, pre njega, pokušalo sa dijalogom. Ali to bi zahtevalo novo istraživanje: bez predrasuda ni o jednoj strani u sudaru.

* * *

Radivoje Cvetićanin nigde ne govori o eventualnom kraju druge epohe života i rada Radomira Konstantinovića, iz prostog razloga što u izvorima nema eksplicitnog dokaza za to. Međutim, kraj rada na Biću i jeziku jeste granica.

Prvu polovinu osamdesetih godina obeležavaju smrti oca Mihaila Konstantinovića i Miroslava Krleže, te prijatelja Dušana Matića, Oskara Daviča, Samuela Beketa. Odjeci Bića i jezika: prikazi i okrugli stolovi (Treći program Radio Beograda, maja 1982; Sava centar, aprila 1984). Nolit počinje Dela Radomira Konstantinovića, poduhvat koji će ostati nedovršen. Odlazak u Sarajevo na skup posvećen Miroslavu Krleži („Miroslav Krleža nas ponovo okuplja“). Prihvata da bude član Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, jednog širokog društvenog pokreta. I to mu je, posle 2000. godine, upisivano u veliki greh, i to u isto vreme kada je tražena rehabilitacija kvislinškog režima u Srbiji. Na sednici Glavnog odbora Socijalističkog Saveza, na dan (14. decembar 1987) kada je sa mesta predsednika Predsedništva Republike Srbije uklonjen Ivan Stambolić, učestvujući u raspravi o kulturi, Konstantinović kaže: „Ako mi danas imamo tako strahovit prodor nacionalizma, rekao bih čitavu restauraciju nacionalističkog duha, za ovo treba da zahvalimo, u prvom redu praksi i svesti birokratizma“.

U vreme antibirokratske revolucije Slobodana Miloševića (Zoran Đinđić ju je kvalifikovao kao birokratska kontrarevolucija – L.P.), na skupu u Sarajevu povodom dvadesetogodišnjice Filosofije palanke (1989), Konstantinović govori da je u kontekstu aktuelne jugoslovenske krize – duh palanke: „Iskustvo nam je palanačko“. Filosofija palanke proizašla je i iz njegovog sopstvenog iskustva:

„Poznajemo se – duh palanke i ja – još od pedesetih godina kada me je optuživao za tzv. ’nama tuđe uticaje’, za ’dekadenciju’, naravno, za besmisao iracionalizma, nihilizam, destrukciju… U inspiraciji ’Filosofije palanke’ svakako ima i tog iskustva koje se ne zaboravlja, koje me, uostalom, i čini ovim što jesam“. A to je?

Nakon svega što se dogodilo na kraju 20. veka, smatran je i izdajnikom i prorokom. O ovom prvom govorio je više puta, najeksplicitnije u dnevniku tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. O drugom, u poslednjem tekstu koji je napisao i objavio za života (Pismo Grujici Spasoviću, glavnom uredniku lista Danas, 31. decembra 2003. godine). Prorok se može biti „samo u bezizglednom svetu“. „Samo u svetu u kome nema nade ni za najmanju promenu. A to je svet o kome sanja, kome teži duh palanke, utoliko više što taj svet očitije ne postoji. To je svet kolektiviteta koji ne trpi nikakvo, pa ni najmanje, odstupanje od njega. Svet za koji je greh svaka demonstracija individualiteta, a samim tim i svaki pokušaj kritičkog mišljenja koga nema bez individualiteta… Kolektivizam (svaki, ne samo plemenski) isključuje kritički govor onako kako isključuje individualitet“.

To je suština onog središta kojim je Radomir Konstantinović postao za redakciju Trećeg programa Radio Beograda, za slušaoce njegovih Prelistavanja, komentatore njegovih knjiga, za višenacionalnu intelektualnu zajednicu u Sarajevu.

A zatim, kako je Radivoju Cvetićaninu tačno rekla Tanja Petovar – „U ono crno vreme“, misleći na vreme pripreme rata, i sam rat, Radomir Konstantinović je bio „jedna svetla tačka naših života“. Središte okupljanja Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, Saveza antifašista, tumača njegovog poslednjeg romana Dekartova smrt… On, pobornik raznovrsnosti i višeglasja, govorio je o drugačijoj Srbiji, različitoj od Srbije apsolutnog jedinstva. Ali, kad je već stvorena sintagma Druga Srbija, on nije odbijao da je definiše: „To je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“. To jest: ni sa kojim nacionalizmom, uključujući i „demokratski nacionalizam“ posle 5. oktobra 2000. godine.

Najnapadaniji srpski intelektualac, Radomir Konstantinović je, usuđujem se da tvrdim, uvek, od svoje pojave do danas, posle svoje smrti, provocirao dijalog. Dijalog o književnosti, to je bio i dijalog o srpskom društvu, i njegovim mogućnostima. Knjiga Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika to neoborivo dokazuje.

* * *

Trinaest godina posle Bića i jezika pojavio se u izdanju novosadskog izdavača Misli i reči, roman Radomira Konstantinovića Dekartova smrt. On će još napisati knjigu Beket prijatelj, ali pomenutim romanom je zaokružen njegov književni opus. Sam Konstantinović ga je tako video: „Ja samo znam da je to knjiga mog života i mog oca. I moje smrti“. Nije bio sklon rangiranju svojih dela. Istina, na Filosofiju palanke vraćao se češće nego što bi se to moglo znati bez knjige Radivoja Cvetićanina. Ali je u razgovoru sa prijateljem o Dekartovoj smrti rekao: „Možda je ovo najbolje što sam napisao“.

Roman je dočekan sa interesovanjem, a sam Konstantinović je njegove odjeke pratio i sa emotivnom angažovanošću. Povodom opširnog teksta Bore Ćosića u Reči, u dnevniku piše: „Čitao ga do kasno u noć… Plakao…“ Jedina promocija neke svoje knjige na koju je otišao, i govorio bila je promocija Dekartove smrti u Subotici (aprila 1997), gradu u kome je njegov otac započeo akademsku karijeru, i u kome je on rođen.

Na pojavu Dekartove smrti prvi je reagovao književni kritičar Aleksandar Jerkov u Ninu (oktobar 1996). Opširan prikaz završio je rečenicom: „Dekartova smrt je izvanredna knjiga i, naravno, suvišna“. To mu neće oprostiti sastavljači zbornika tekstova o romanu Dekartova smrt. Oni će, zaboravljajući na raznovrsnost i višeglasje kao princip samog Konstantinovića, izostaviti tekst Aleksandra Jerkova. Sledili su novi prikazi Dekartove smrti (Borba, Vreme, Reč). Laslo Vegel i Dragan Velikić videli su roman kao „životno delo“ Radomira Konstantinovića, odnosno kao „svetsku knjigu“. Tatjana Rosić je figuru oca upoređivala sa ocem u prozama Kiša i Albaharija.

Treći program Radio Beograda organizovao je okrugli sto o Dekartovoj smrti (Milorad Belančić, Branka Arsić, Nenad Daković, Dragan Stojanović, Rade Kuzmanović i, kao moderator, Radmila Gligić). Komentarisanje romana nastavljeno je i sledeće, 1998. godine (Filip David, Branko Vukićević, Čedo Kisić, Rada Iveković, Bora Ćosić).

Tumači Dekartove smrti budili su u Konstantinoviću nadu da se u Srbiji javlja jedna generacija koja ume da misli. Tumačenje romana mlade filozofkinje Branke Arsić bilo mu je najbliže. „Ovo ipak nije knjiga o ocu nego o Dekartu“, rekla je Arsićeva u razgovoru na Trećem programu Radio Beograda. A jednom drugom prilikom – „’Dekartova smrt’ je zapis o jednom načinu stalnog iskušavanja mišljenja“.

U već pomenutom razgovoru Dragan Stojanović je insistirao na tome da anotacija na kraju knjige – „U Beogradu. Devedeset treće“ – nije uobičajeno datiranje završetka pisanja. On je anotaciju dovodio u vezu sa građanskim protestima koji su se te, 1993. godine, održavali u Srbiji zbog izborne krađe na lokalnim izborima. Pozivao se na Hrista, kao – uz Dekarta, Montenja, Paskala – važnu ličnost u romanu. U Dekartovoj smrti je povučena linija, mišlju civiliste postavljena brana „pred onima koji kradu dok umiru“ – smatrao je Stojanović tvrdeći da niko ne može da ga uveri u drugačije značenje anotacije: „U Beogradu. Devedeset i treće“.

Šta o ovome nalazi Cvetićanin kod samog Konstantinovića? Još za vreme protesta, Konstantinović govori za Radio France Intarnationale, i kaže: „Mi pokušavamo da progovorimo, o Srbiji, eto, to je to“. U isto vreme, on ne gubi iz vida „kako je aktuelni predsednik došao na vlast, masovno oduševljeno pozdravljen (Slobo, Srbine), da bi zatim vladao ovom zemljom celu jednu deceniju“. Radomir Konstantinović ne bi bio to što jeste kada ne bi sumnjao. Skeptičnom, kritičnom, njemu se, kaže, čini da je „ruganje aktuelnoj vlasti čak i u svojevrsnoj funkciji odlaganja (svakako duboko nesvesnog) ovoga suočavanja osnovnog subjekta nacionalizma sa samim sobom“.

Kako će se, dakle artikulisati pokušaj „da progovorimo“, šta će biti posle i od čega će to zavisiti – nova su iskušenja mišljenja za Radomira Konstantinovića. Svih onih godina od Bića i jezika do Dekartove smrti: Od 1983. do 1993. godine. Ili, svejedno, do i posle 1995. godine: do varljivog mira u kome je, pod okriljem „demokratskog nacionalizma“ nastavljen rat drugim sredstvima.

* * *

Za Radivoja Cvetićanina hronika je prvi korak prema biografiji. Ali njegova je Hronika već i biografija ne samo Radomira Konstantinovića, nego i osnova za biografije dve bitne ličnosti u Radomirovom životu: oca Mihaila Konstantinovića i životne saputnice Kaće Samardžić.

Mihailo Konstantinović je trajno, od početka do kraja, prisutan u delu Radomira Konstantinovića. Na osnovu tog dela, mogla sam, i bez Dekartove smrti, da zamislim biografiju Mihaila Konstantinovića. To me je i odvelo njegovoj ostavštini koja se čuva u Biblioteci Pravnog fakulteta u Beogradu. Tek povodom toga došli su razgovori o Mihailo sa Radomirom koje je on veoma voleo. Šta je, onda, Dekartova smrt? Svakako ne knjiga o biološkom ocu, već knjiga o ocu kao sažetoj istoriji modernog intelektualca u Srbiji prve polovine 20 veka. Jednom od onih, za koje se Isidora Sekulić pitala zašto se gase već u drugoj generaciji.

Radomir Konstantinović je Dekartovu smrt pisao kad je sasvim bilo izvesno da se Konstantinovići sa njim gase. Ali, pisao ju je i posle Filosofije palanke i Bića i jezika, posle katastrofe Srbije na kraju 20. veka. Dovoljno da posumnja u kraj jedne mogućnosti koju je predstavljao njegov otac; sa njim i on sam.

* * *

„Otac je uvek isti… zapamtimo matematika u strastima. To je bio Mihailo u Radomirovim očima, i privatno, i literarno. Od rođenja, do smrti“ – kaže Radivoje Cvetićanin u Hronici. To je ona ubrzana istorijska geneza koju nije mogao da prođe kolektiv, ali je mogla individua koja je, kako bi rekao Radomir, „iskočila“ iz kolektiva.

Dete čobanice i nadničara, Mihailo Konstantinović je, kao đak, otišao u Prvi svetski rat. Prešao je Albaniju; bio je nosilac Albanske spomenice. Bio je u onoj grupi srpske omladine koju je prihvatila Francuska. Tamo je završio studije prava, i odbranio doktorat. Akademsku karijeru započeo je na Pravnom fakultetu u Subotici, a nastavio na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bio je kraljev učitelj, ministar u Vladi Dragiše Cvetkovića, arhitekta sporazuma između Srba i Hrvata. O tim pregovorima vodio je beleške. Zaveštao je da se beleške, posle njegove smrti, ne objavljuju. Radomir je, protivno očevoj želji, uz pitanje – „Oče, jesam li dobro radio?“ – beleške objavio. Početkom 1999. godine u Novom Sadu, kod izdavača koji je objavio Dekartovu smrt, pojavila se knjiga Mihaila Konstantinovića Politika sporazuma. Dnevničke beleške 1939 – 1941. Londonske beleške 1944 – 1945. Knjiga je, dakako, važna za razumevanje ključnog pitanja jugoslovenske države, njenog unutrašnjeg uređenja, ali i one osnove na kojoj su nastale knjige Filosofija palanke, Biće i jezik, Dekartova smrt.

Ima istoričara koji smatraju da je ideja o federalizaciji Jugoslavije bila sazrela, i da je, u predvečerje Drugog svetskog rata, bila široko prihvaćena u Srbiji. Zaključci Mihaila Konstantinovića kao autora Sporazuma Cvetković – Maček (1939) bili su realističniji. Bio je svestan teškoća koje će imati sa političarima: „Jedna mi je stvar sasvim jasna: političari gledaju svoje račune, državnu brigu brinu ako je istovremeno i njina. Kako ću izdržati sa njima“.

U razgovorima koje je započeo sa predstavnicima intelektualne elite Mihailo Konstantinović je nailazio na velike rezerve prema Sporazumu. U dnevničkim beleškama registrovao je reakcije uticajnih pojedinaca. Tako mu Milan Nedić kaže: „More neka način strada, samo da se postigne cilj“. A vladika Nikolaj Velimirović da je on „uvek mislio da Srbi treba da imaju svoju državu i da se ne mešaju sa drugima. To je i Pašić mislio… Pašić je hteo srpsku državu… ne sme (se) ići dalje i praviti neke banovine“… Iako se u Srpskom kulturnom klubu (1937) koncepcijski (velikosrpsko ili jugoslovensko rešenje) razilazio sa kolegom i prijateljem, profesorom Slobodanom Jovanovićem, Mihaila Konstantinovića je iznenađivalo njegovo mišljenje o Sporazumu: „da smo se mogli sporazumeti sa Nemcima, a ne sa Hrvatima“.

Za razliku od svojih sagovornika, Mihailo Konstantinović (matematika u strastima) polazio je od činjenice da „Hrvati žele slobodu“. Glavno je, dakle, pitanje: „Koje su pravne mogućnosti da se oni zadovolje a da državna celina bude nedirnuta“. Pripadao je onoj manjini srpske intelektualne elite koja je od stvaranja jugoslovenske države 1918. godine smatrala: „Jedinstvo, ne jednoobraznost i snaga države“. Nastojao je da objasni onaj odnos prema državi koji, u suštini, dovodi u pitanje dugoročne interese srpskog naroda. Nalazio ga je u zatvorenosti i ignorisanju drugoga. Navodio je manifestacije te zatvorenosti: „Naši ljudi sami se proglasili autoritetima“, u mnogom je „duh Brankovića“ – „vrednosti narodne pesme“, „zadocnjavaju u shvatanjima“, „lenji su) i pretenciozni“. U korenu te zatvorenosti i samodovoljnosti, koje će se u sledećoj generaciji artikulisati kao duh palanke, jeste kolektivizam (etnički, socijalni, kulturni). Osnova svih totalitarnih ideologija (fašizam, komunizam, nacional-socijalizam) kolektivizam je razumljiv kao reakcija na individualizam. Pitanje je, međutim, „može li se izmeniti osnovno načelo moderne civilizacije“. To jest: „Hoće li primarnost kolektiva biti moguće svuda provesti“. Drugačije, nego nasiljem.

Čovek znanja, Mihailo Konstantinović je oličenje modernog intelektualca, tek i kao čovek visokih vrednosti. Pre Drugog svetskog rata, protivnik je progona levičara. U Londonu, 1944. godine, povodom Sporazuma Tito – Šubašić: „ne mogu prestati da igram ulogu onoga koji spasava legalitet a zna da svojim postupcima žrtvuje taj legalitet“. Dva puta odbija poziv da bude izabran za člana Srpske akademije nauka, jer u njoj je pravni autoritet Toma Živanović, koji je, dok je on bio u izbeglištvu, uz pomoć okupatora, iz njegovog stana izbacio porodicu, i uselio se u njega. Na pismo Kaće Samardžić koja mu kaže da ga je Radomir u Filosofiji palanke osvetio za napade i uvrede zbog toga što je Hrvatima „dao“ banovinu, Mihailo, smesta, odgovara da on neće nikom da se sveti.

Radomir je, pokazuje Cvetićanin, otkrivao Mihaila kroz celo svoje delo. Ako mu je, ponekad, kao što neskrivenim besom pokazuje u svom pariskom dnevniku, i „izmicao“, on ga je u Dekartovoj smrti „sustigao“.

* * *

Kao hroničar života i rada Radomira Konstantinovića, ličnosti koja je više od pola veka bila u središtu intelektualne kontroverze u Srbiji, Radivoje Cvetićanin je nastojao da akribijom pruži sliku i o jednoj i o drugoj strani te kontroverze. Obe su bile prožete strašću i u izvesnoj perspektivi su se, nesvesno, dodirivale. Gde je stajao sam Radomir Konstantinović?

U govoru koji je održao kao laureat nagrade sarajevskog časopisa Odjek koja je nosila ime Miroslava Krleže, Konstantinović se suprotstavio i negaciji i dogmatskoj institucionalizaciji Miroslava Krleže. Da je imao u vidu i sebe, pokazuje njegov razgovor sa redakcijom Odjeka (15. decembar 1985) povodom Nagrade „Miroslav Krleža“. „Postoje“, rekao je u ovom izuzetno važnom razgovoru, „neke vernosti koje nas ubijaju. Postoje neke nevernosti koje nam služe. Oduzmite mi negaciju i prognali ste me iz života“. Kao da je predosećao ono što će se, kako kaže Ivan Lovrenović, desiti sa Ivom Andrićem i što se, zahvaljujući Stanku Lasiću, neće desiti sa delom Miroslava Krleže.

Radomir Konstantinović – to su otvorenost i višeglasje, prostor slobode. U očajanju zbog negacije njegovog dela koja je bila i negacija naših egzistencija, razumljivo je što je Filosofija palanke smatrana našom Biblijom (Filip David, Dragan Velikić). I što je traženo ustanovljenje zakona po kome se nikome ne bi mogla priznati zrelost ako ne može da podnese svedočanstvo da je proučio Filosofiju palanke i razumeo prirodu palanačkog duha (Branka Arsić).

Knjigu Radivoja Cvetićanina ne smatram pobedom pristalica konstantinovićevske paradigme, već veoma značajnim prilogom dijalogu o delu Radomira Konstantinovića. O Srbiji. Ali i pledoajeom za sabrana dela Radomira Konstrantinovića kao izvorom znanja bez koga nema ni dijaloga.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!