LATINKA PEROVIĆ: Širenje prostora slobode

19 Sep 2017

Najnapadaniji srpski intelektualac, Radomir Konstantinović je, usuđujem se da tvrdim, uvek, od svoje pojave do danas, posle svoje smrti, provocirao dijalog

 

Radivoj Cveti?anin, , Dan Graf, Fondacija „Stanislav Vinaver“, Beograd 2017, str. 815

Pored mnogo obeshrabruju?ih znakova našeg vremena, knjiga je njegov ohrabruju?i znak. Nema više velikih državnih izdava?a. Više manjih privatnih izdava?a u?estvuje u utakmici na tržištu knjige. Specijalizovani, oni se ne žale na konkurenciju. Pored teku?e produkcije, objavljuju se ranije – iz raznih razloga – neobjavljene knjige. Davno objavljene pa – opet iz raznih razloga – zaboravljene knjige. Istorijski izvori razli?ite provenijencije. Prevodi… Ako je Ivo Andri? bio u pravu kad je rekao da nema nekorisne knjige, onda knjižni resurs na srpskom jeziku nikako nije neznatan. Ovog leta taj resurs je oboga?en izvrsnom knjigom Radivoja Cveti?anina Konstantinovi?. Hronika.

* * *

Glavni junak Cveti?aninovog dela je Radomir Konstantinovi?, pisac i mislilac (1928–2011). To jest: li?nost koja je od svoje pojave na književnoj sceni ranih pedesetih godina prošlog veka izazivala podele, i nije pristala da to ?ini ni posle svoje smrti. Koja je predstavljala reakciju na generaciju pisaca intelektualaca etabliranu 1945. godine, i uticala na stvaranje novih generacija. Na ?ijem su delu nastale dve paradigme: konstantinovi?evska i anti-konstantinovi?evska – paralelne ali u promenljivom odnosu snaga. Najzad, li?nost koja je postala središte oko koga se kao u koncentri?nim krugovima širio prostor slobode ?ine?i njen odnos prema vladaju?oj ideologiji i politi?kom režimu znatno složenijim nego što izgleda nekim njegovim današnjim tuma?ima.

Radivoj Cveti?anin stajao je pred li?noš?u koja je u „pe?albarskoj oskudici“ (sam Konstantinovi? je svoju plodnost tuma?io i egzistencijalnom nuždom) i monaškom posve?enoš?u radu (Cveti?anin piše da je Konstantinovi? navla?io na sebe neku belu široku odoru, koju je smislila Ka?a Samardži?, kako bi u pregrejanoj odaji na vrhu njihove uske ku?e u Rovinju mogao,  preko leta, satima da radi) – stvarala pedeset pet godina. Pred obimnim i raznovrsnim delom (pesme, romani, radio-drame, eseji, istorijsko-filozofski spisi, istorija srpskog pesništva u 19. i 20. veku). U isto vreme pred veoma brojnim izvorima (Konstantinovi?eve knjige, knjige o njemu, knjige autora o kojima je on pisao, ?asopisii listovi, prepiske, razgovori sa savremenicima – saradnici, prijatelji, srodnici – u toku rada na Hronici)… Treba samo zamisliti sve te izvore na jednom mestu!

U pisanju knjige o Radomiru Konstantinovi?u, u tu intelektualnu avanturu tokom koje se i sam menjao, Radivoj Cveti?anin je ušao dobro pripremljen. Po obrazovanju je stru?njak za književnost. Ali iako se njome nije profesionalno bavio, on je natprose?ni poznavalac i istorije i teorije književnosti. A zatim, on je istraživa? sa straš?u. Teško je i zamisliti pojedinost iz života i rada Radomira Konstantinovi?a koja je izmakla njegovoj pažnji. To je rezultiralo izuzetnom akribijom koja knjizi daje i nau?ni karakter ?ine?i je nezaobilaznom.

Nema sumnje da Cveti?aninova akribija do sopstvene zagrcnutosti, koja se prenosi i na ?itaoca, ima funkciju (planiranu ili proizašlu u krajnjem rezultatu). Cveti?anin nastoji da bude istori?an, objektivan, sa distancom prema junaku svoje knjige, da bi dokazao ko je on stvarno bio u prostoru i vremenu.Cveti?anin to i uspeva, mada u knjizi ima mesta na kojima snažna emocija dovodi i do preuveli?avanja uloge junaka knjige. Takva je Cveti?aninova interpretacija Konstantinovi?evog teksta Naše nužnosti koji je objavljen 1952. godine u listu Mladost. Konstantinovi? tada ima 24 godine. Odbacuju?i stati?nost kao kob, ne želi da joj se preda, ali isto tako ne apsolutizuje ni svoj na?in, jer ne veruje „u jedan jedino mogu? na?in“. Iza teksta stajala je redakcija i Mladost je zbog tog teksta prestala da izlazi. Cveti?anin ovom tekstu pridaje zna?aj manifesta i smatra ga važnijim od referata Miroslava Krleže na kongresu jugoslovenskih pisaca u Ljubljani.

Me?utim, ima ?injenica pred kojima Cveti?anin zastaje sa razumljivim divljenjem prema svom junaku. Re? je o Konstantinovi?evom odnosu prema književniku Dragiši Vasi?u. Ali, to i nije samo odnos prema ovom konkretnom piscu. U tom odnosu sadržano je osnovno na?elo koga se Radomir Konstantinovi? držao kao ?ovek i stvaralac od po?etka do kraja. Tek su Cveti?aninova istraživanja, da još jednom potvrde važnost istraživanja za stvarnu istoriju, osvetlila i ovaj odnos.

Konstantinovi? je bio pozvan da za ediciju Srpska književnost u sto knjiga (1964/65) sa?ini izbor srpske proze o Prvom svetskom ratu. U izbor je uvrstio jednu pri?u Dragiše Vasi?a koji je posle 1945. godine bio pre?utan. U ime Matice srpske kao suizdava?a pomenute edicije rezerve je izrazio njen zvani?nik Živan Milisavac. Konstantinovi? mu je odgovorio:

„Ne mogu Vam pomo?i, time što bih, pozvan da iznesem literarni stav o Dragiši Vasi?u, jednostavno odbacio njegovu prozu, jedan takav gest ne samo da bi se kosio sa mojom literarnom saveš?u, ve? bi bio u koliziji sa mojim pozivom i kompetencijom“.

Ocenjuju?i Konstantinovi?ev odgovor Milisavcu kao dokument „od izuzetnog književno-istorijskog zna?aja“, Cveti?anin, sa neskrivenim divljenjem za njegovog aktera, kaže: „Danas je teško do?arati dimenzije Konstantinovi?eve odvažnosti. Založiti se da se pod igom partizanskog režima štampa ?etni?ki ideolog, mogao je samo neko koji bi sve dao za književnost“.

Cveti?aninov izbor žanra knjige bio je vrlo inteligentan. Hronika je dovoljno širok okvir za istoriju dela, pa i za druge žanrove: prvi korak u biografiju. Ali prethodno treba re?i da je Cveti?aninu pomoglo iskustvo novinarskog zanata kojim se bavio u najve?em delu svoga života. On je ?vrsto pratio životni tok svoga junaka ulivaju?i u njega nove rukavce. Intrigirao je ?itaoca: podse?ao ga na ono što je pro?itao, otvarao pitanja i najavljivao odgovore. Bez ovih odlika – nau?na studija, sa njima – Cveti?aninova obimna Hronika, krcata ?injenicama, ?ita se kao roman.

* * *

Temeljnim istraživanjima i uzornom akribijom, Cveti?anin je svojom knjigom kona?no omogu?io uvid, i to podjednak, u dve percepcije života, pre svega dela, Radomira Konstantinovi?a. Po jednoj ?ijim rodona?elnikom Cveti?anin, s razlogom, smatra književnog kriti?ara i istori?ara Predraga Palavestru – Radomir Konstantinovi? je strano telo u srpskoj kulturi, tu? „našem tlu“, hermeti?an, usamljen, bez uticaja. Po drugoj, koja, nimalo slu?ajno, nema rodona?elnika, Konstantinovi?evo delo je anti-dogmati?no, u svakom od više svojih vidova (roman, ?itanje srpske književne tradicije, esej, radio-drama, istorijsko-filozofski spis) otvoreno za preispitivanja i novine. Ono što je Kasim Prohi? rekao za osmotomno Bi?e i jezik, ?ijim je sastavnim delom smatrao kultnu knjigu Filosofija palanke, važi za delo Radomira Konstantinovi?a u celini: „Rije? je o jedinstvenom patosu, jednoj snazi kriti?kog elana… koji je neponovljiv“.

Obe percepcije Konstantinovi?evog dela imaju uporište u novijoj srpskoj istoriji. One reflektuju podele izme?u generacija, ali i unutar svake generacije (pisac Danilo Nikoli?, koga je Cveti?anin konsultovao, piše mu, da su pisci koji su pripadali generaciji koja se javila posle 1945. godine, bili podeljeni na montanjarske i gra?anske. Prvi su se okupljali u Balkanskoj ulici, drugi – na Terazijama). Me?utim, to su još previranja u kojima u?estvuje mladi Radomir Konstantinovi?. Podele, u ?ijem ?e se središtu na?i njegovo ve?, uglavnom, zaokruženo delo, kristalizova?e se u poslednje dve decenije prošloga veka. Ali, idimo za Radivojem Cveti?aninom.

Sva ?etiri prva romana Radomira Konstantinovi?a bila su osporavana, ali je svaki od njih bio u najužem izboru za prestižnu Ninovu nagradu, da bi je ?etvrti (Izlazak) i dobio. Me?utim, prvi roman (Daj nam danas), koji je za objavljivanje preporu?io pesnik Dušan Mati? rekavši da je to „ludo i genijalno“, dobio je nagradu Udruženja književnika Srbije. U žirijima su sedeli predstavnici raznih generacija, zastupnici raznih poetika, i odluke žirija nisu bile jednoglasne. Posle Izlaska javljaju se pripadnici nove generacije. Za razliku od Palavestrinih istomišljenika, oni ne misle da je roman hermeti?an i tu? „našem tlu“, ve?, po izrazu, novi roman.

U prole?e 1962. godine Radomir Konstantinovi?, sa životnom saputnicom, Ka?om Samardži?, kre?e na dugi put po Evropi (Be?, Hamburg, Amsterdam, London, Pariz, Italija, Švajcarska). Bez odre?enog cilja ali, o?ito, sa potrebom da vide Evropu. Oto Bihalji im piše: „da znate da lepšega nema“. U Parizu sre?u Beketa. U dnevniku, žale?i što ga nije vodio od po?etka puta, Konstantinovi? piše: „Beograd je moja prava i jedina sudbina… Hteo bih da se vratim ku?i, iako znam da me tamo ?ekaju samo gor?ine i neraspoloženja“. Tako ?e se, još jednom, ose?ati: na po?etku rata devedesetih godina.

Po povratku sa putovanja po Evropi, u svojoj trideset petoj godini, pita se, možda i pod uticajem putovanja, kuda dalje? Slede novi romani: Ahasfer (1964) i Pentagram (1967). U dnevniku beleži: „Ovde po?inje nova moja epoha“. Piše eseje, „prelistava ?asopise“, ali po?etkom maja 1966. najavljuje rad na Re?niku srpskih pesnika koji ?e se, 1983. godine, pojaviti kao Bi?e i jezik u osam tomova. Taj kolosalni posao prekida, i od 1966. do 1969. godine, piše Filosofiju palanke. Po?inje da je ?ita 4. avgusta 1969. godine, u 21:21, precizan je Radivoje Cveti?anin, pred mikrofonom Tre?eg programa Radio Beograda. U celini je objavljuje ?asopis Tre?i program (2/1969).

Glas o Filosofiji palanke ide, najpre, od „uva do uva“. Ona ne izmi?e pažnji profesora etike Vuka Pavi?evi?a, publiciste Milana Vlaj?i?a, Miroslava Krleže koji na nju upu?uje Predraga Matvejevi?a… „Kao da je ovo usmeno predanje, kaže Cveti?anin, slutilo da pred sobom imamo ostvarenje koje je po svome formatu istorijsko“. Ubrzo, dolazi do provale interesovanja. U Politici i Komunistu pojavljuju se prikazi. U Domu omladine u Beogradu održava se skup na kome se raspravlja o Filosofiji palanke. Nolit objavljuje njeno izdanje. Knjiga dobija dve nagrade: Biblioteke „?or?e Jovanovi?“ i Radio Beograda. Usred jugoslovenske krize, u Sarajevu se (1989) održava skup povodom dvadesetogodišnjice štampanja knjige. U ratu devedesetih godina, Milorad Belan?i? u knjizi Genealogija palanke dešifruje njeno zna?enje kao aktuelno. Ali, ta jedinstvena dinamika ne slabi. Od 2004. do 2010. godine Otkrovenja Save Dautovi?a objavljuju ?etiri izdanja Filosofije palanke, Sarajevo (2010) štampa svoje izdanje. Vra?anje ovoj knjizi posle jugoslovenske katastrofe izgleda lekovito. Na skupu u Sarajevu (2003), u ?ijem radu su, izuzev iz Slovenije, u?estvovali intelektualci iz cele bivše Jugoslavije, u središtu rasprave je Filosofija palanke.

Pojam palanke zaokupljao je Konstantinovi?a. Cveti?anin podse?a ?itaoca da je kroz ceo njegov rad pratio „svaki znak“ najave palanke. Bilo ih je, kaže, ali su svi, do obeležavanja 50. godišnjice Disove smrti – bili škrti. Tada ?e Konstantinovi? palanku identifikovati kako ju je identifikovao u svom spisu Filosofija palanke:

„Palanka to je onaj svet koji nam, nepromenljivo, sugeriše ideju o našoj nepromenljivosti. Ono što je najodvratnije u svakome provincijalizmu, to je sugestija apsolutnog o poretku, u odnosima, u meni sa mnom: apsolutno je poreklom iz provincije (podvukao je Konstantinovi?) u kojoj sve jeste kao da jeste zauvek, u kojoj nema promene, neo?ekivanog susreta, u kojoj aždaje ne mogu da žive, demoni i dobri an?eli – spasioci, razbojnici i ?udesa, u kojoj je sve poredak od iskona i zauvek, do te mere i razmerja, tako?e i slika moga Ja, kao slika koju sam stvorio u tome nepokretnom, kona?nom ’svetu’, jedna slepa i gluva ’kona?na’ slika“.

Od ovog teksta Radomira Konstantinovi?a do Filosofije palanke prošlo je sedam godina. U stvari, prošlo je mnogo više, cela jedna epoha. Za novu epohu preostalo je mnogo više, i možda najvažnije: Filosofija palanke, Bi?e i jezik i Dekartova smrt.

* * *

Šezdesete godine prošloga veka su kraj jedne i po?etak druge epohe u životu i radu Radomira Konstantinovi?a. Prva epoha (1945–1965) je u znaku njegovog oduševljenja zbog spoljne slobode i rezerve prema ograni?enjima unutrašnje slobode: dogmatizam, suzbijanje raznovrsnosti i višeglasja. To po?inje sa njegovom kritikom odnosa prema Zapadu i umetni?koj prozi o Prvom svetskom ratu. Kao da je ve? tada stao na stanovište Stanislava Vinavera: pre nego što se napusti, tradiciju treba poznavati. To ?e uticati na njegovo tiho udaljavanje od Partije. Ali, osporavan i napadan, Radomir Konstantinovi? je posle prvog romana (1954) i Ninove nagrade za ?etvrti roman (1961), priznat, i prihva?en: veoma zaposlen. Opisuju?i njegovo leto u Rovinju 1961. godine, Cveti?anin kaže:

„Radi… zapravo sto poslova: na jednu hrpu eseja koje je objavio u Danasu (1962, urednik Steva Majstorovi? – L.P.) dodao je drugu, koju je – paralelno – rasuo po drugim listovima. Igrao se njima kao žongler lopticama: po tri – ?etiri istovremeno u vazduhu. Njegova pisa?a mašina ’Olimpia Monica’ radila je non – stop“.

I da nije donosio ništa novo, Konstantinovi? nije mogao biti ignorisan ve? zbog svoje plodnosti. Do kraja decenije koju završava Filosofijom palanke, Konstantinovi? je uvršten u ediciju Srpska književnost u sto knjiga i u školsku lektiru. Njegove drame su u svetskoj antologiji radio-drama. Po?inje da se prevodi. Roman Daj nam danas imao je drugo izdanje. U prepisci je sa Beketom. Napisao je još dva romana (Ahasver i Pentagram). Pravio je izbore proze i poezije za ediciju Srpska književnost u sto knjiga. Na tom poslu imao je, u ve? pominjanoj prepisci sa Živanom Milisavcem, svoj istorijski trenutak. Pisao je eseje koji ?e biti šlagvort za Filosofiju palanke (Živeo život Tola Da?i? i Ko je barbarogenije?). U isto vreme, „Radomir Konstantinovi? prelistava ?asopise“ na Tre?em programu Radio Beograda. Bio je to osoben na?in komunikacije za intelektualnim kretanjima u Jugoslaviji i u svetu. Radivoje Cveti?anin je precizan u opisu ovog Konstantinovi?evog napora: „Dvesta trideset i pet izlazaka pred mikrofon, po dvadeset minuta, 14 godina… blizu pet hiljada minuta, odnosno oko osamdeset ?asova“.

Ta?no na polovini šezdesetih godina (1. jula 1965. godine) Konstantinovi?, kako kaže u dnevniku, ose?a granicu izme?u dve epohe njegovog života i rada. Pokaza?e se, me?utim, da polovinom tih šezdesetih godina i nije granica samo u njegovom li?nom životu.

U drugoj epohi (po meni: od 1965. do 1983) Konstantinovi? ?e, po sopstvenim re?ima, idu?i trbuhom za kruhom, zapo?eti rad na Re?niku srpskih pisaca. Prekinu?e ga, da bi završio Filosofiju palanke, ali ?e u jednom intervjuu (maj 1966) obrazložiti svoj poduhvat. To ?e, po njemu, biti „istorija, a i nešto više od istorije… interpretacija dela pojedinih pesnika i istovremeno govoriti o pojedinim estetskim, moralnim, filozofskim i politi?kim tendencijama ne samo naše poezije, ve? kulture te epohe“. Aprila 1967. godine po?inje da ?ita oglede na Tre?em programu Radio Beograda; ?asopis Tre?i program po?inje da ih objavljuje 1970. i to ?e trajati do 1981. godine.

Beogradski izdava?i, Prosveta i Rad, te Matica srpska u Novom Sadu objavili su 1983. godine, u osam tomova, Re?nik srpskih pesnika (njih 113) pod novim naslovom: Bi?e i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka. Ovaj jedinstveni poduhvat naišao je na veliki odjek, a Radomir Konstantinovi? je bio oven?an nagradama (Ninova nagrada koja je nosila ime Dimitrija Tucovi?a, Oktobarska nagrada grada Beograda, Nagrada sarajevskog ?asopisa Odjek koja je nosila ime Miroslava Krleže). Tim i prethodnim nagradama pridruži?e se nagrada za životno delo (Sedmojulska u Srbiji i Avnojeva u Jugoslaviji).

Posle završetka Bi?a i jezika, praznina. Prijatelju piše (3. avgusta 1983) – „Kad ?ovek prekine odjednom veliki posao, to ti je kao kad zako?iš naglo, pa se na?eš u nekom jarku… Ako imaš 55 godina, kao ja, nije naro?ito veselo, pomalo je zloslutno prazno, ali to, kao što vidiš, nikome ne pri?am. Odmor je strašna stvar, nerad je užasan: onda rade samo crvi. I oni metafizi?ki, i oni pravi“. Ali, šta je bilo dotle?

* * *

Na mesto ministra kulture u Vladi Republike došao je mladi politi?ar iz Vojvodine, Živan Berisavljevi?. Njegov mandat trajao je od 1967. do 1972. godine. Uz posredovanje Oskara Davi?a, pozvao je Radomira Konstantinovi?a za svog savetnika. Uz kolebanje, Konstantinovi? je, neo?ekivano, poziv prihvatio. Formalno, on nije bio postavljen od Vlade. „Radilo se“, precizira Radivoje Cveti?anin, „o profanom radnom ugovoru“. Zastupnici anti-konstantinovi?evske paradigme, naro?ito posle promene režima u Srbiji 2000. godine, tretirali su Konstantinovi?evu savetni?ku funkciju kao ?in saradnje sa komunistima, odnosno kao ?in izdaje. Koriste?i egzaktni metod, Cveti?anin je dokazao da savetni?ka funkcija nije ništa, ama baš ništa, promenila u intelektualnom angažmanu Radomira Konstantinovi?a.

Konstantinovi? u periodu 1967 – 1972. godine piše Filosofiju palanke i Bi?e i jezik. Nastavlja sa Prelistavanjima. U „Iskušenjima kriti?ke svesti“ piše da ona ne može da se „izdvoji od svega što je ugrožava“. Povodom 50. godišnjice Oktobarske revolucije propituje pojam slobode u umetni?kom stvaralaštvu („Prava umetnost ne može da peva u kavezu… Talenat koji se prilagodi kavezu pretvori se iz slavuja u štiglica, iz vrane u kokošku“). U?estvuje u raspravi o tradicionalizmu. Konstatuje „groznicu za kontinuitetom“ („Otuda dolazi i do bezmernog, krajnje neodrživog i ponekad ?ak i grotesknog uproš?avanja naše kulture, njene istorije, svo?enjem /njene/ šarolikosti na jednu jedincatu liniju“). Prvi i poslednji put, kao ideologa te „jedne jedincate linije“ ozna?ava književnog kriti?ara Predraga Palavestru. Piše ?lanak povodom studentske pobune 1968. godine – „u slavu nerazumnog, u slavu utopijskog – romanti?arskog duha, onoga koji ne zna za razloge razuma, za njegove ograde, za njegove dokaze i izvinjenja“. List Politika ne objavljuje ovaj njegov ?lanak. Konstantinovi? se vra?a Tinu Ujevi?u. Piše o Matošu…

U predve?erje izlaska iz štampe Filosofije palanke, u svojstvu savetnika, u?estvuje u razgovorima Miroslava Krleže u Beogradu sa ministrom kulture Berisavljevi?em. Tema je rad na Enciklopediji… Ali o ovom susretu, skrupulozni istraživa? Radivoje Cveti?anin nije ništa našao ni u dnevniku Radomira Konstantinovi?a, ni u knjigama za to relevantnih autora, Dragoslava – Draže Markovi?a i Enesa ?engi?a.

U Kragujevcu se oktobra 1971. godine održava Kongres kulturne akcije, najširi skup inteligencije u Srbiji posle 1945. godine. Konstantinovi? okleva da u?estvuje iz bojazni da se Kongres ne pretvori u manifestaciju srpskog nacionalizma. Ipak dolazi, a u govoru („Izme?u višeglasja i apsolutnog jedinstva“) konstatuje da smo „teško optere?eni uverenjem da je istina samo u apsolutnom jedinstvu“, i ustaje protiv te optere?enosti: „Mislim da doživljavamo izvanredno dramati?an trenutak u kome se sa višeglasjem što se iskazuje na svim ravnima, i upravo zbog njega, i naglašeno javlja ova težnja, i to tako da ona dostiže, ponekada, oblike agresije“. Suština drame je upravo u susretu višeglasja i apsolutnog jedinstva: „Sva naša iskušenja, su tu. Sve snage i probe odatle su“.

Konstantinovi?ev govor, u kome artikuliše cilj Kongresa kulturne akcije, imao je veliki odjek. Objavili su ga beogradski listovi Politika i Student, sarajevski Odjek, emitovan je na Tre?em programu Radio Beograda. Radomir Konstantinovi? je ve? imao za sobom Filosofiju palanke. Znakovita ?utnja o ovoj „amblemati?noj knjizi“, po onoj narodnoj, da u ku?i obešenog ne treba govoriti o konopcu, ve? je bila prestala. Intelektualnu javnost Beograda potresala je mala revolucija koju je izazvala njena pojava. Na odjecima te eksplozije i održan je Kongres kulturne akcije. Bojkotovala ga je samo Srpska književna zadruga na ?ijem se ?elu nalazio Dobrica ?osi?. Cveti?anin kaže da je Kongres nagovestio budu?e sudare u srpskoj inteligenciji. U stvari, on je ve? bio izraz sudara, i održan je da bi se, pre njega, pokušalo sa dijalogom. Ali to bi zahtevalo novo istraživanje: bez predrasuda ni o jednoj strani u sudaru.

* * *

Radivoje Cveti?anin nigde ne govori o eventualnom kraju druge epohe života i rada Radomira Konstantinovi?a, iz prostog razloga što u izvorima nema eksplicitnog dokaza za to. Me?utim, kraj rada na Bi?u i jeziku jeste granica.

Prvu polovinu osamdesetih godina obeležavaju smrti oca Mihaila Konstantinovi?a i Miroslava Krleže, te prijatelja Dušana Mati?a, Oskara Davi?a, Samuela Beketa. Odjeci Bi?a i jezika: prikazi i okrugli stolovi (Tre?i program Radio Beograda, maja 1982; Sava centar, aprila 1984). Nolit po?inje Dela Radomira Konstantinovi?a, poduhvat koji ?e ostati nedovršen. Odlazak u Sarajevo na skup posve?en Miroslavu Krleži („Miroslav Krleža nas ponovo okuplja“). Prihvata da bude ?lan Glavnog odbora Socijalisti?kog saveza radnog naroda Srbije, jednog širokog društvenog pokreta. I to mu je, posle 2000. godine, upisivano u veliki greh, i to u isto vreme kada je tražena rehabilitacija kvislinškog režima u Srbiji. Na sednici Glavnog odbora Socijalisti?kog Saveza, na dan (14. decembar 1987) kada je sa mesta predsednika Predsedništva Republike Srbije uklonjen Ivan Stamboli?, u?estvuju?i u raspravi o kulturi, Konstantinovi? kaže: „Ako mi danas imamo tako strahovit prodor nacionalizma, rekao bih ?itavu restauraciju nacionalisti?kog duha, za ovo treba da zahvalimo, u prvom redu praksi i svesti birokratizma“.

U vreme antibirokratske revolucije Slobodana Miloševi?a (Zoran ?in?i? ju je kvalifikovao kao birokratska kontrarevolucija – L.P.), na skupu u Sarajevu povodom dvadesetogodišnjice Filosofije palanke (1989), Konstantinovi? govori da je u kontekstu aktuelne jugoslovenske krize – duh palanke: „Iskustvo nam je palana?ko“. Filosofija palanke proizašla je i iz njegovog sopstvenog iskustva:

„Poznajemo se – duh palanke i ja – još od pedesetih godina kada me je optuživao za tzv. ’nama tu?e uticaje’, za ’dekadenciju’, naravno, za besmisao iracionalizma, nihilizam, destrukciju… U inspiraciji ’Filosofije palanke’ svakako ima i tog iskustva koje se ne zaboravlja, koje me, uostalom, i ?ini ovim što jesam“. A to je?

Nakon svega što se dogodilo na kraju 20. veka, smatran je i izdajnikom i prorokom. O ovom prvom govorio je više puta, najeksplicitnije u dnevniku tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. O drugom, u poslednjem tekstu koji je napisao i objavio za života (Pismo Grujici Spasovi?u, glavnom uredniku lista Danas, 31. decembra 2003. godine). Prorok se može biti „samo u bezizglednom svetu“. „Samo u svetu u kome nema nade ni za najmanju promenu. A to je svet o kome sanja, kome teži duh palanke, utoliko više što taj svet o?itije ne postoji. To je svet kolektiviteta koji ne trpi nikakvo, pa ni najmanje, odstupanje od njega. Svet za koji je greh svaka demonstracija individualiteta, a samim tim i svaki pokušaj kriti?kog mišljenja koga nema bez individualiteta… Kolektivizam (svaki, ne samo plemenski) isklju?uje kriti?ki govor onako kako isklju?uje individualitet“.

To je suština onog središta kojim je Radomir Konstantinovi? postao za redakciju Tre?eg programa Radio Beograda, za slušaoce njegovih Prelistavanja, komentatore njegovih knjiga, za višenacionalnu intelektualnu zajednicu u Sarajevu.

A zatim, kako je Radivoju Cveti?aninu ta?no rekla Tanja Petovar – „U ono crno vreme“, misle?i na vreme pripreme rata, i sam rat, Radomir Konstantinovi? je bio „jedna svetla ta?ka naših života“. Središte okupljanja Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, Saveza antifašista, tuma?a njegovog poslednjeg romana Dekartova smrt… On, pobornik raznovrsnosti i višeglasja, govorio je o druga?ijoj Srbiji, razli?itoj od Srbije apsolutnog jedinstva. Ali, kad je ve? stvorena sintagma Druga Srbija, on nije odbijao da je definiše: „To je ona Srbija koja se ne miri sa zlo?inom“. To jest: ni sa kojim nacionalizmom, uklju?uju?i i „demokratski nacionalizam“ posle 5. oktobra 2000. godine.

Najnapadaniji srpski intelektualac, Radomir Konstantinovi? je, usu?ujem se da tvrdim, uvek, od svoje pojave do danas, posle svoje smrti, provocirao dijalog. Dijalog o književnosti, to je bio i dijalog o srpskom društvu, i njegovim mogu?nostima. Knjiga Radivoja Cveti?anina Konstantinovi?. Hronika to neoborivo dokazuje.

* * *

Trinaest godina posle Bi?a i jezika pojavio se u izdanju novosadskog izdava?a Misli i re?i, roman Radomira Konstantinovi?a Dekartova smrt. On ?e još napisati knjigu Beket prijatelj, ali pomenutim romanom je zaokružen njegov književni opus. Sam Konstantinovi? ga je tako video: „Ja samo znam da je to knjiga mog života i mog oca. I moje smrti“. Nije bio sklon rangiranju svojih dela. Istina, na Filosofiju palanke vra?ao se ?eš?e nego što bi se to moglo znati bez knjige Radivoja Cveti?anina. Ali je u razgovoru sa prijateljem o Dekartovoj smrti rekao: „Možda je ovo najbolje što sam napisao“.

Roman je do?ekan sa interesovanjem, a sam Konstantinovi? je njegove odjeke pratio i sa emotivnom angažovanoš?u. Povodom opširnog teksta Bore ?osi?a u Re?i, u dnevniku piše: „?itao ga do kasno u no?… Plakao…“ Jedina promocija neke svoje knjige na koju je otišao, i govorio bila je promocija Dekartove smrti u Subotici (aprila 1997), gradu u kome je njegov otac zapo?eo akademsku karijeru, i u kome je on ro?en.

Na pojavu Dekartove smrti prvi je reagovao književni kriti?ar Aleksandar Jerkov u Ninu (oktobar 1996). Opširan prikaz završio je re?enicom: „Dekartova smrt je izvanredna knjiga i, naravno, suvišna“. To mu ne?e oprostiti sastavlja?i zbornika tekstova o romanu Dekartova smrt. Oni ?e, zaboravljaju?i na raznovrsnost i višeglasje kao princip samog Konstantinovi?a, izostaviti tekst Aleksandra Jerkova. Sledili su novi prikazi Dekartove smrti (Borba, Vreme, Re?). Laslo Vegel i Dragan Veliki? videli su roman kao „životno delo“ Radomira Konstantinovi?a, odnosno kao „svetsku knjigu“. Tatjana Rosi? je figuru oca upore?ivala sa ocem u prozama Kiša i Albaharija.

Tre?i program Radio Beograda organizovao je okrugli sto o Dekartovoj smrti (Milorad Belan?i?, Branka Arsi?, Nenad Dakovi?, Dragan Stojanovi?, Rade Kuzmanovi? i, kao moderator, Radmila Gligi?). Komentarisanje romana nastavljeno je i slede?e, 1998. godine (Filip David, Branko Vuki?evi?, ?edo Kisi?, Rada Ivekovi?, Bora ?osi?).

Tuma?i Dekartove smrti budili su u Konstantinovi?u nadu da se u Srbiji javlja jedna generacija koja ume da misli. Tuma?enje romana mlade filozofkinje Branke Arsi? bilo mu je najbliže. „Ovo ipak nije knjiga o ocu nego o Dekartu“, rekla je Arsi?eva u razgovoru na Tre?em programu Radio Beograda. A jednom drugom prilikom – „’Dekartova smrt’ je zapis o jednom na?inu stalnog iskušavanja mišljenja“.

U ve? pomenutom razgovoru Dragan Stojanovi? je insistirao na tome da anotacija na kraju knjige – „U Beogradu. Devedeset tre?e“ – nije uobi?ajeno datiranje završetka pisanja. On je anotaciju dovodio u vezu sa gra?anskim protestima koji su se te, 1993. godine, održavali u Srbiji zbog izborne kra?e na lokalnim izborima. Pozivao se na Hrista, kao – uz Dekarta, Montenja, Paskala – važnu li?nost u romanu. U Dekartovoj smrti je povu?ena linija, mišlju civiliste postavljena brana „pred onima koji kradu dok umiru“ – smatrao je Stojanovi? tvrde?i da niko ne može da ga uveri u druga?ije zna?enje anotacije: „U Beogradu. Devedeset i tre?e“.

Šta o ovome nalazi Cveti?anin kod samog Konstantinovi?a? Još za vreme protesta, Konstantinovi? govori za Radio France Intarnationale, i kaže: „Mi pokušavamo da progovorimo, o Srbiji, eto, to je to“. U isto vreme, on ne gubi iz vida „kako je aktuelni predsednik došao na vlast, masovno oduševljeno pozdravljen (Slobo, Srbine), da bi zatim vladao ovom zemljom celu jednu deceniju“. Radomir Konstantinovi? ne bi bio to što jeste kada ne bi sumnjao. Skepti?nom, kriti?nom, njemu se, kaže, ?ini da je „ruganje aktuelnoj vlasti ?ak i u svojevrsnoj funkciji odlaganja (svakako duboko nesvesnog) ovoga suo?avanja osnovnog subjekta nacionalizma sa samim sobom“.

Kako ?e se, dakle artikulisati pokušaj „da progovorimo“, šta ?e biti posle i od ?ega ?e to zavisiti – nova su iskušenja mišljenja za Radomira Konstantinovi?a. Svih onih godina od Bi?a i jezika do Dekartove smrti: Od 1983. do 1993. godine. Ili, svejedno, do i posle 1995. godine: do varljivog mira u kome je, pod okriljem „demokratskog nacionalizma“ nastavljen rat drugim sredstvima.

* * *

Za Radivoja Cveti?anina hronika je prvi korak prema biografiji. Ali njegova je Hronika ve? i biografija ne samo Radomira Konstantinovi?a, nego i osnova za biografije dve bitne li?nosti u Radomirovom životu: oca Mihaila Konstantinovi?a i životne saputnice Ka?e Samardži?.

Mihailo Konstantinovi? je trajno, od po?etka do kraja, prisutan u delu Radomira Konstantinovi?a. Na osnovu tog dela, mogla sam, i bez Dekartove smrti, da zamislim biografiju Mihaila Konstantinovi?a. To me je i odvelo njegovoj ostavštini koja se ?uva u Biblioteci Pravnog fakulteta u Beogradu. Tek povodom toga došli su razgovori o Mihailo sa Radomirom koje je on veoma voleo. Šta je, onda, Dekartova smrt? Svakako ne knjiga o biološkom ocu, ve? knjiga o ocu kao sažetoj istoriji modernog intelektualca u Srbiji prve polovine 20 veka. Jednom od onih, za koje se Isidora Sekuli? pitala zašto se gase ve? u drugoj generaciji.

Radomir Konstantinovi? je Dekartovu smrt pisao kad je sasvim bilo izvesno da se Konstantinovi?i sa njim gase. Ali, pisao ju je i posle Filosofije palanke i Bi?a i jezika, posle katastrofe Srbije na kraju 20. veka. Dovoljno da posumnja u kraj jedne mogu?nosti koju je predstavljao njegov otac; sa njim i on sam.

* * *

„Otac je uvek isti… zapamtimo matematika u strastima. To je bio Mihailo u Radomirovim o?ima, i privatno, i literarno. Od ro?enja, do smrti“ – kaže Radivoje Cveti?anin u Hronici. To je ona ubrzana istorijska geneza koju nije mogao da pro?e kolektiv, ali je mogla individua koja je, kako bi rekao Radomir, „isko?ila“ iz kolektiva.

Dete ?obanice i nadni?ara, Mihailo Konstantinovi? je, kao ?ak, otišao u Prvi svetski rat. Prešao je Albaniju; bio je nosilac Albanske spomenice. Bio je u onoj grupi srpske omladine koju je prihvatila Francuska. Tamo je završio studije prava, i odbranio doktorat. Akademsku karijeru zapo?eo je na Pravnom fakultetu u Subotici, a nastavio na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bio je kraljev u?itelj, ministar u Vladi Dragiše Cvetkovi?a, arhitekta sporazuma izme?u Srba i Hrvata. O tim pregovorima vodio je beleške. Zaveštao je da se beleške, posle njegove smrti, ne objavljuju. Radomir je, protivno o?evoj želji, uz pitanje – „O?e, jesam li dobro radio?“ – beleške objavio. Po?etkom 1999. godine u Novom Sadu, kod izdava?a koji je objavio Dekartovu smrt, pojavila se knjiga Mihaila Konstantinovi?a Politika sporazuma. Dnevni?ke beleške 1939 – 1941. Londonske beleške 1944 – 1945. Knjiga je, dakako, važna za razumevanje klju?nog pitanja jugoslovenske države, njenog unutrašnjeg ure?enja, ali i one osnove na kojoj su nastale knjige Filosofija palanke, Bi?e i jezik, Dekartova smrt.

Ima istori?ara koji smatraju da je ideja o federalizaciji Jugoslavije bila sazrela, i da je, u predve?erje Drugog svetskog rata, bila široko prihva?ena u Srbiji. Zaklju?ci Mihaila Konstantinovi?a kao autora Sporazuma Cvetkovi? – Ma?ek (1939) bili su realisti?niji. Bio je svestan teško?a koje ?e imati sa politi?arima: „Jedna mi je stvar sasvim jasna: politi?ari gledaju svoje ra?une, državnu brigu brinu ako je istovremeno i njina. Kako ?u izdržati sa njima“.

U razgovorima koje je zapo?eo sa predstavnicima intelektualne elite Mihailo Konstantinovi? je nailazio na velike rezerve prema Sporazumu. U dnevni?kim beleškama registrovao je reakcije uticajnih pojedinaca. Tako mu Milan Nedi? kaže: „More neka na?in strada, samo da se postigne cilj“. A vladika Nikolaj Velimirovi? da je on „uvek mislio da Srbi treba da imaju svoju državu i da se ne mešaju sa drugima. To je i Paši? mislio… Paši? je hteo srpsku državu… ne sme (se) i?i dalje i praviti neke banovine“… Iako se u Srpskom kulturnom klubu (1937) koncepcijski (velikosrpsko ili jugoslovensko rešenje) razilazio sa kolegom i prijateljem, profesorom Slobodanom Jovanovi?em, Mihaila Konstantinovi?a je iznena?ivalo njegovo mišljenje o Sporazumu: „da smo se mogli sporazumeti sa Nemcima, a ne sa Hrvatima“.

Za razliku od svojih sagovornika, Mihailo Konstantinovi? (matematika u strastima) polazio je od ?injenice da „Hrvati žele slobodu“. Glavno je, dakle, pitanje: „Koje su pravne mogu?nosti da se oni zadovolje a da državna celina bude nedirnuta“. Pripadao je onoj manjini srpske intelektualne elite koja je od stvaranja jugoslovenske države 1918. godine smatrala: „Jedinstvo, ne jednoobraznost i snaga države“. Nastojao je da objasni onaj odnos prema državi koji, u suštini, dovodi u pitanje dugoro?ne interese srpskog naroda. Nalazio ga je u zatvorenosti i ignorisanju drugoga. Navodio je manifestacije te zatvorenosti: „Naši ljudi sami se proglasili autoritetima“, u mnogom je „duh Brankovi?a“ – „vrednosti narodne pesme“, „zadocnjavaju u shvatanjima“, „lenji su) i pretenciozni“. U korenu te zatvorenosti i samodovoljnosti, koje ?e se u slede?oj generaciji artikulisati kao duh palanke, jeste kolektivizam (etni?ki, socijalni, kulturni). Osnova svih totalitarnih ideologija (fašizam, komunizam, nacional-socijalizam) kolektivizam je razumljiv kao reakcija na individualizam. Pitanje je, me?utim, „može li se izmeniti osnovno na?elo moderne civilizacije“. To jest: „Ho?e li primarnost kolektiva biti mogu?e svuda provesti“. Druga?ije, nego nasiljem.

?ovek znanja, Mihailo Konstantinovi? je oli?enje modernog intelektualca, tek i kao ?ovek visokih vrednosti. Pre Drugog svetskog rata, protivnik je progona levi?ara. U Londonu, 1944. godine, povodom Sporazuma Tito – Šubaši?: „ne mogu prestati da igram ulogu onoga koji spasava legalitet a zna da svojim postupcima žrtvuje taj legalitet“. Dva puta odbija poziv da bude izabran za ?lana Srpske akademije nauka, jer u njoj je pravni autoritet Toma Živanovi?, koji je, dok je on bio u izbeglištvu, uz pomo? okupatora, iz njegovog stana izbacio porodicu, i uselio se u njega. Na pismo Ka?e Samardži? koja mu kaže da ga je Radomir u Filosofiji palanke osvetio za napade i uvrede zbog toga što je Hrvatima „dao“ banovinu, Mihailo, smesta, odgovara da on ne?e nikom da se sveti.

Radomir je, pokazuje Cveti?anin, otkrivao Mihaila kroz celo svoje delo. Ako mu je, ponekad, kao što neskrivenim besom pokazuje u svom pariskom dnevniku, i „izmicao“, on ga je u Dekartovoj smrti „sustigao“.

* * *

Kao hroni?ar života i rada Radomira Konstantinovi?a, li?nosti koja je više od pola veka bila u središtu intelektualne kontroverze u Srbiji, Radivoje Cveti?anin je nastojao da akribijom pruži sliku i o jednoj i o drugoj strani te kontroverze. Obe su bile prožete straš?u i u izvesnoj perspektivi su se, nesvesno, dodirivale. Gde je stajao sam Radomir Konstantinovi??

U govoru koji je održao kao laureat nagrade sarajevskog ?asopisa Odjek koja je nosila ime Miroslava Krleže, Konstantinovi? se suprotstavio i negaciji i dogmatskoj institucionalizaciji Miroslava Krleže. Da je imao u vidu i sebe, pokazuje njegov razgovor sa redakcijom Odjeka (15. decembar 1985) povodom Nagrade „Miroslav Krleža“. „Postoje“, rekao je u ovom izuzetno važnom razgovoru, „neke vernosti koje nas ubijaju. Postoje neke nevernosti koje nam služe. Oduzmite mi negaciju i prognali ste me iz života“. Kao da je predose?ao ono što ?e se, kako kaže Ivan Lovrenovi?, desiti sa Ivom Andri?em i što se, zahvaljuju?i Stanku Lasi?u, ne?e desiti sa delom Miroslava Krleže.

Radomir Konstantinovi? – to su otvorenost i višeglasje, prostor slobode. U o?ajanju zbog negacije njegovog dela koja je bila i negacija naših egzistencija, razumljivo je što je Filosofija palanke smatrana našom Biblijom (Filip David, Dragan Veliki?). I što je traženo ustanovljenje zakona po kome se nikome ne bi mogla priznati zrelost ako ne može da podnese svedo?anstvo da je prou?io Filosofiju palanke i razumeo prirodu palana?kog duha (Branka Arsi?).

Knjigu Radivoja Cveti?anina ne smatram pobedom pristalica konstantinovi?evske paradigme, ve? veoma zna?ajnim prilogom dijalogu o delu Radomira Konstantinovi?a. O Srbiji. Ali i pledoajeom za sabrana dela Radomira Konstrantinovi?a kao izvorom znanja bez koga nema ni dijaloga.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!