LATINKA PEROVIĆ: Okrutna priča o odsustvu dostojanstva

21 Oct 2013

Priča o Jovanki Broz je okrutna priča o odsustvu dostojanstva: u Partiji i partijama, u Državi i državama, u postjugoslovenskim društvima

Pri?a o Jovanki Broz je okrutna pri?a o odsustvu dostojanstva: u Partiji i partijama, u Državi i državama, u postjugoslovenskim društvima.

Najpre je, još za života Josipa Broza Tita, bila od njega nasilno odvojena, najverovatnije zato da borba za vlast u senci njegove ve? oslabljene mo?i ne bi imala neposrednog svedoka. Nije joj bilo dozvoljeno ni da ga pose?uje u mesecima njegovog umiranja. Pojavila se na njegovoj sahrani, po nekim izvorima, na traženje prijatelja iz inostranstva. A zatim je bukvalno iš?ezla iz javnosti. Umesto bilo kakve službene informacije, kružili su glasovi da je na brutalan na?in izba?ena iz ku?e u Uži?koj, u kojoj je sa Titom živela.

Ko bi se nje još se?ao u vreme raspada Jugoslavije, ratova devedesetih godina, režima Slobodana Miloševi?a, koji se i sam nastanio u Uži?koj ulici? U tim smutnim i tragi?nim vremenima, Jovanka Broz je živela u izolaciji: bez li?nih dokumenata, zdravstvene zaštite i penzije. Ali, ona je ostala zaboravljena i od svih vlada posle Slobodana Miloševi?a, koje su se izjasnile za vladavinu prava, za neprikosnovenost li?nih prava – svojinskih i politi?kih. Niko se, me?utim, nije pitao kako je mogu?e da jedna gra?anka, uz to supruga bivšeg predsednika Republike, bez optužbe, sudskog procesa i presude može da bude jednostavno „izbrisana“.

Zatim je sadašnja koaliciona vlada, bez ikakvog objašnjenja odnosa svojih prethodnika, po?ela da najavljuje: vra?anje li?ne karte, zdravstvene legitimacije, penzije Jovanke Broz, na koju je ona imala pravo ne samo kao supruga Predsednika Republike ve? i kao borac narodnooslobodila?kog rata. I popravku ku?e koja joj je data „na uživanje“, a prokišnjavala je. Opet tišina: kao da je dirigovana.

Najzad, odsustvo profesionalnog dostojanstva i etike u medijima i medicini. Po?eli su se pojavljivati razgovori sa njom, u kojima je ona govorila o svojoj „istorijskoj“ ulozi. Naglašavano je i njeno etni?ko poreklo, koje je, valjda, trebalo da objasni njena stradanja. Ubrzo su mediji bili zasuti vestima da je, u teškom stanju, preba?ena u Klini?ki centar. Lekari su, grubo narušavaju?i njenu privatnost, detaljno opisivali bolest i, ne stide?i se, govorili o njenoj li?noj zapuštenosti.

Opet tišina, koju je prekinula medijska „priprema“ njene smrti: agonija ali pre nje želja da bude sahranjena uz Tita, u Ku?i cve?a, koja time, šta god to zna?ilo, gubi status istorijskog mesta i postaje porodi?na grobnica. Pošto su ih razdvojili (prema izvorima Tito nikada nije pristao na razvod), Tita i Jovanku sada mrtve spajaju.

Ova pri?a, izvan svakog istorijskog konteksta, sama za sebe, govori o duboko dehumanizovanom društvenom ambijentu. Ako je sve ovo moglo da se dogodi jednom gra?aninu, zašto ne bi moglo i svakom drugom gra?aninu? Ne treba se tešiti time da svaki drugi nije bio ni Predsednik Republike ni njegova supruga. Ta misao me opseda odavno.

Nisam prema Jovanki Broz imala nikakav li?ni odnos. Za mene je ona bila deo jedne institucije i u tom smislu i sama institucija. Verujem da ?e istorijska nauka rekonstruisati sudbinu Jovanke Broz: ona to ve? ?ini kroz biografije Josipa Broza Tita.

Kakva god bila, ta ?e sudbina biti jedno od važnih ogledala u kojima se ogledamo mi, ju?erašnji i doju?erašnji savremenici Jovanke Broz, u kojima je žudnja za politi?kom osvetom utulila ose?anje za složenosti života i istorije, za tragiku ?oveka. Bez tog ose?anja, mi smo u slepoj zoni moralnog relativizma kao osnove svekolikog nasilja nad ?ovekom: živim i mrtvim.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!