LATINKA PEROVIĆ: Bez priče o stvarnim posledicama Velikog rata

28 Jul 2014

Sve što se moglo videti u okviru obeležavanja godišnjice Prvog svetskog rata u Srbiji uglavnom se zasnivalo na gubljenju iz vida onoga što su do sada istoričari izneli i utvrdili

Sto godina od početka Prvog svetskog rata je okrugla godišnjica i sasvim je prirodno da bude posebno obeležena, rekla nam je istoričarka Latinka Perović. Međutim, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa ona iznosi da se ono što se moglo videti u okviru obeležavanja godišnjice u Srbiji, proteklih meseci, uglavnom zasnivalo na gubljenju iz vida onoga što su do sada istoričari izneli i utvrdili. Iz razgovora sa Latinkom Perović izdvajamo:

„Do sada je, koliko ja znam, o Prvom svetskom ratu napisano 25.000 knjiga. Manje – više iscrpljena je istorijska građa, objavljeni su i sekundarni izvori i ja moram da priznam da osim obeležavanja tog važnog datuma, ja ne razumem šta se ovom komemoracijom, odnosno kampanjom o Prvom svetskom ratu želi postići. Zato što novih dela nema u srpskoj istoriografiji. Moram reći da se vrlo retko pominju dela koja su urađena o Prvom svetskom ratu kao što su veoma značajna istraživanja Andreja Mitrovića ili Milorada Ekmečića. Novih dela tog zahvata nema. Postoji jedna rasprava o tome ko je odgovoran za rat i iz tog pitanja se rađa sukob sa svetskom istoriografijom jer ono što se ovde piše i govori je duboko različito od istraživanja i uvida drugih istoričara u svetu“.

„Ne razumem taj zahvat koji ide, po mom mišljenju, samo po površini. Na primer, u svakoj opštini obeležava se godišnjica početka Prvog svetskog rata. To je, neki kažu, državni projekat. U tome učestvuju istoričari, ali od svojih kolega čujem da je to vrlo slabo posećeno, da takoreći sem njih i malobrojne publike tu nema učesnika. Sve se vrši pod parolom stvarnog uvida u prošlost, međutim, ja mislim vrlo površno. Mislim i vrlo štetno jer vi ne možete govoriti o Prvom svetskom ratu koji ima više dimenzija. On je pripreman vrlo dugo između velikih sila Nemačke i Rusije. Ali to je rat koji je dugo pripreman i u samoj Srbiji. Moglo bi se reći da je pripreman od Berlinskog kongresa. Govorim o nezadovoljstvu Srbije rešenjem Berlinskog kongresa naročito zbog same Bosne. Zatim su došli Carinski rat, aneksija BiH, Prvi i Drugi balkanski rat… U istorijografiji mi to označavamo epohom ratova. Znači, Srbija se vrlo dugo pripremala za rat“.

„Vi imate snažan porast nacionalizma u Srbiji posle Berlinskog kongresa i to naročito preko dve institucije – preko sistema obrazovanja i crkve, tako da se u Parlamentu, gde su za anti ratne politike bili malobrojni poslanici Srpske socijaldemokratske partije i malobrojni liberalni ljudi kao Marinkovići. Taj rat je pripreman, izvršena je snažna militarizacija Srbije. U Parlamentu se govorilo o tome da nema ništa od unutrašnjeg razvoja Srbije, da je ta militarizacija zapravo udaljavanje od ciljeva prosvećivanja, modernizacije države, opozicioni poslanici su govorili da se Srbija pretvara u jedan vojnički logor. Došli su Balkanski ratovi koji su proširili teritoriju, ali su imali užasne posledice po unutrašnji razvitak Srbije. Srbija je bila i ljudski i materijalno veoma iscrpljena“.

„Početak, objava Prvog svetskog rata nije za Srbiju došao potpuno iznenadno. On je možda došao u neočekivanom trenutku, zatekao je nespremnu, ali ona ima samostalnu ulogu u tim pripremama. Nedavno je izašla knjiga ’Istorija Jugoslavije’ nemačke istoričarke Mari Žanin Čalić, gde ona govori da nikad do svetskog sukoba ne dolazi bez jedne kondenzacije energije i sila sa raznih strana. Ona govori da Srbija nije izazvala svetski rat, da je dala povod, ali da ona u tome ima potpuno samostalnu ulogu“.

„Drugo, visoka cena koju je Srbija platila u Prvom svetskom ratu, naročito u ljudskim žrtvama, takoreći nije u središtu obeležavanja. Nego je u centru pitanje države, šta je proizašlo iz rata, šta je Srbija dobila. Sada je upravo izašla knjiga moje koleginice Olge Manojlović Pintar što je prva knjiga koja tako široko govori o civilnim žrtvama. Ne samo o vojnim žrtvama, nego o civilnim. Govori o tome koliko je Srbija bila onesposobljena za unutrašnji razvitak, pogotovu sa krizom nove države koja je nastala od prvog dana, a u odnosu na njeno ustavno uređenje. Potom i svi unutrašnji sukobi“.

„Uopšte se ne govori o tome da je Drugi svetski rat nastavak Prvog svetskog rata. Da je to rezultat frustracije Nemačke, da je to priprema jednog istorijskog revanša, ne govori se o žrtvama u Drugom svetskom ratu. I najzad ne govori se o ratu devedesetih godina. Iz čega je on proizišao? Od kud takve žrtve?“

„Kada ste me pozvali pitali ste me, šta je proslavljano u Sarajevu, a šta u Višegradu, koji je za bošnjački narod, pa i za svakog razumnog istoričara i pisca, simbol jednog strašnog zločina na tim narodom. I šta mi tamo slavimo? U kakvoj je to vezi sa Ivom Andrićem? Kakva je to upotreba istorije? Mislim, iskreno da vam kažem, da se ide jednim putem za koji ne možete biti sigurni dokle će on u svojoj iracionalnosti dovesti“.

„Zatim to pitanje Gavrila Principa. To su bili mladi ljudi. Proučavali smo ih, objavljivali smo knjige o njima, njihove izvore. To su ljudi koji su bili u vezi sa ruskim anarhistima, pre svega sa Bakunjinom. To je ta omladina, ljudi između 16 i 20 godina, povezani sa ruskim anarhistima, povezani sa Mladom Bosnom, povezani sa Crnom rukom. Niko ne govori o tome da je Crna ruka objavila svoj statut koji je par ekselans autokratski, ako hoćete teroristički akt.

On možda podseća na tajna društva u Evropi u devetnaestom veku, a u dvadesetom svakako. Ne priča se o tome da je Gaćinović pisao Trockom ’mi smo vaša kolonija’. Govori dalje ’kao što svaka kolonija kasni za metropolom, tako i mi kasnimo za vama, ali Bakunjin, Hercen, Kropotkin su naši učitelji’. Ta se dimenzija potpuno izgubila iz vida. Smatram da je za istoriografiju porazno što je odbila da jedan takav svetski događaj posmatra izvan svake složenosti. Potpuno uprošćeno“.

„Onako kako se u Srbiji obeležava stogodišnjica početka Prvog svetskog rata, to izgleda kao politički projekat. Naravno, ima istoričara koji u tome učestvuju i bez njih uostalom ništa ne može kao što nije moglo ni početkom devedesetih. Ali po sredi je jedna politička manifestacija i ja se pitam šta ona treba da kaže. Da potvrdi veličinu naše žrtve? Da na osnovu tih žrtava valjda izvuče neke koristi. Ali ja osim toga što dobija publicitet u medijima ne vidim da to ima neku duboku rezonancu u javnosti. Ne vidim da su urađene neke ozbiljne istraživačke radnje, ne vidim ni da je u toj spomeničkoj kulturi, u istoriji sećanja, napravljen pomak. Mislim da je to jedna ozbiljna konfuzija koja se pravi i na profesionalnom, pa ako hoćete i na moralno političkom planu“.

(Miloš Teodorović, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!