LASLO VEGEL:Cigle i strategije

08 Jul 2011

Trenutno vladajuća manjinska kulturna politika devastirala je one zajedničke prostore u kojima su se intelektualci mogli sastajati bez partijskog nadzora.

Na pijaci

Cela se već zemlja grohotom smeje političarima koji puštaju u saobraćaj po pedesetak kilometara sporovozno građenog autoputa. Ali ni mi, manjinski Mađari ne zaostajemo mnogo. Čitam ovih dana u novinama da su u jednom
naselju u Bačkoj obnovili, kako bi se lepo reklo, „rekonstruisali” lokalnu pijacu. I, naravno, novu pijacu su otvorili političari. I, naravno, u novinama su objavljene i fotografije kako se pijaca otvara. Razmišljam, ama ne mogu da domislim, kad će jednom, nešto – bilo šta – da otvori, da pusti u pogon, da preda u upotrebu, jedan običan građanin, obični poreski obveznik. Zašto nije, na primer, pomenutu pijacu u Bačkom Petrovom Selu otvorio jedan vrsni prodavac koji i po cičoj zimi, i usred letnjih žega stoji iza svoje tezge, uredno plaća pijačarinu, a kupci vole da pazare kod njega, jer uvek ima kvalitetnu robu. O tome sam razmišljao i kada sam na novosadskoj pijaci kupovao jaja od jedne žene baš iz Bačkog Petrovog Sela, koja mi se pohvalila da joj je kćerka završila srednju školu. Malo smo popričali o stvarima koje se događaju u tom selu, i iz tog razgovora sam saznao više o vojvođanskim Mađarima nego iz izveštaja sa čuvenih konferencija za štampu. Potom me je put naveo do tezge jedne sredovečne Subotičanke, ona tu već godina prodaje odlične jabuke, jeftinije nego u prodavnici. I ona je dobro obaveštena o subotičkim prilikama pa mi je na brzinu ispričala i subotičke intimne tajne. Pa se osvrnula i na cigle subotičkog Narodnog pozorišta. Stvarno, kud se dedoše te cigle, pitao sam, jer mi je nestanak tih opeka ličio na nekakav nadrealistički vic. Kako je moguće da nestane toliko cigli, tek onako, a da to niko i ne primeti? Žena se zacenila od smeha. Bože, kako ste vi, Novosađani, slabo obavešteni, rekla je, stavljajući jabuke na kantar.

Pobeda novosadskih roditelja

Novosadski roditelji su – nadam se! – dobili bitku.

Hoću da verujem da će u četiri novosadske osnovne škole biti formirani razredi sa mađarskim nastavnim jezikom. Njima je bilo teže nego nekolicini nas, početkom sedmadesetih, kad smo se zajedno sa Atilom Černikom i Jeneom Fišerom izborili da i u obdaništu blizu železničke stanice bude otvoreno odelenje za decu mađarskog maternjeg jezika. Mi smo se
nadgornjavali samo s prosvetno-pedagoškom birokratijom, a ovi današnji roditelji su morali da se uhvate u koštac i sa manjinskim političarima koji su se zalagali za jedan spojeni razred. Pozvaše ih na odgovornost, na šta su ustuknuli.

O zajedničkim prostorima

Čitav jedan dan proveo sam u Malom Iđošu, na Domboš- festu, i osećao sam se izvrsno. Konačno mi se pružila prilika da se susretnem i sa mladim intelektualcima. Trenutno vladajuća manjinska kulturna politika je, naime, devastirala one zajedničke prostore u kojima su se ntelektualci mogli sastajati bez partijskog nadzora. Ali nije samo o tome reč. Često sam slušao primedbe da u vojvođanskim gradovima, a naročito u rasejanju, nema zajedničkih prostora u kojima bismo mogli čitati mađarske novine, časopise, slušati mađarsku muziku, gde bismo mogli o običnim, svakodnevnim stvarima, nevezano, da porazgovaramo. Gde bismo mogli da se raspitamo šta je sa nekadašnjim školskim drugovima, gde bi mogli da se sretnu jedna devojka i jedan mladić koji bi, potom, jednog dana, mogli jedno drugom da izjave ljubav. Gde bi se u prolazu svratilo na kafu ili na oranžadu. Takvi prostori nedostaju, a ne partijske kancelarije, kojih ima dovoljno. U švajcarskom gradiću Cugu živi malobrojna italijanska zajednica, ali u tamošnjem talijanskom klubu bilo je uvek svežih talijanskih novina i najnovijih knjiga, rominjala je talijanska muzika, ljudi su mogli da uzmu na pozajmicu najnovije italijanske filmove, a bilo je i kurseva italijanskog jezika. Ako bi neko svratio sa svojim nemačkim prijateljem, dočekale bi ga knjige nemačkih prevoda italijanskih autora, i ako bi bio raspoložen, mogao je da uzme i početne lekcije italijanskog jezika. Mene su zanimali nemački prevodi tekstova Klaudija Magrisa, zbog njih sam i svratio u italijanski klub. Jedna mlada Italijanka me je ljubazno zamolila za malo strpljenja, imaću za pola sata traženi materijal. Tako je i bilo, pristigao je mejlom iz Rima, ne samo detaljna bibliografija, nego i stotinak stranica isprintanih Magrisovih tekstova. Tako se u italijanskom klubu u jednom malom švajcarskom gradiću širi italijanska kultura. Oni koji ozbiljno uzimaju autonomiju, odlično znaju da treba poći od ovih tanušnih niti. Ali, istovremeno, nedostaju i oni prostori gde bi se iz nedelje u nedelju vodili važni intelektualni dijalozi. U Kikindi i Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu i Starom Bečeju. Ali mogao bih i dalje da nabrajam, ispoljene potrebe bi pokazale gde bi ti prostori bili neophodni. Domboš-fest, naravno, ne može da preuzme tu ulogu, ali pokazuje kako bi trebalo da se radi. Sa zadovoljstvom sam posmatrao kako razgovaraju mladi intelektualci pristigli iz raznih vojvođanskih mesta. Krajem devedesetih godina nisam verovao u tako brzu regeneraciju ovdašnje inteligencije. Na javnu scenu su najpre stupili mladi glumaci, njih su sledili pisci i drugi umetnici. Ovih dana u javnost izlaze i mladi novinari. Stasala je nova generacija novinara koja želi da misli svojom glavom. Neće im biti lako, ali neka ih hrabri svest o tome da je proteklih šezdesetak godina mađarska manjina uvek imala – i po cenu najvećih muka, ali od vlasti nezavisnu – bolju kulturnu, nego političku elitu. Pisci, umetnici, bavili su se svojim poslom bolje nego što su to činili političari.

Jul 2011.

Podelite ovu stranicu!