LASLO VEGEL: Žudnja za slobodom na ulicama i iza zatvorenih vrata

23 Apr 2017

Neće biti lako ovoj generaciji

Očevi i sinovi

Računajući da će uslediti mirniji dani, skidam s police redom romane koje sam svojevremeno odložio za bolja vremena. To su mahom oni evropski romani koji neguju onu vrstu duhovnosti koja mađarskoj književnosti nedostaje. U razdoblju velikih nacionalnih homogenizacija dajem prednost baš ovim delima, upoznajem se sa etnički šarolikim romanesknim svetovima. Taj aspekt jedva da je prisutan u mađarskoj književnosti, jer posle Trijanona zemlja je postala skoro jednonacionalna, jednojezična, ni pisci, ni čitaoci nemaju iskustva, nemaju saznanja o suživotu s Drugim. Masa je traumatizovana Trijanonom a da toga nije ni svesna, i ta trauma se ispoljava u strahu od Drugosti – to sam mogao da pročitam i na Fidesovim bilbordima, ali i istraživači javnog mnjenja govore baš o tome. I mađarska kultura ima svoju traumu zvanu „Trijanon”, i ta kultura takođe nije toga svesna. Doduše, Mađari u manjinskom položaju izvan granica matične zemlje, imaju i te kakva bogata iskustva u tom pogledu, ali ona u Budimpešti nailaze na nerazumevanje, ili autoritarni stariji brat samo na viktimološki patos nalazi za shodno da klimne glavom. Svet manjinskog pisca, ukoliko je autentičan, jeste „poznati stranac” u mađarskim duhovnim svetovima. Evropa! Evropa! – uzvikuju mladi koji protestuju protiv Fidesa, ali pada u oči da se skoro čitav taj ogromni talas protesta ograničava na Budimpeštu. Unutrašnjost izostaje iz Velikog Protesta. Po tome se Mađarska i razlikuje od Srbije, gde ne samo u Beogradu, već istovremeno u još desetak ili i više gradova mladi izlaze na ulicu demonstrirajući protiv diktature. Maločas pomenute romane počeo sam da čitam još pre početka protesta. Još ranije sam pročitao roman Kamela Dauda Merso – kontra-istraga u kojem autor daje ime onom Musi kojeg Kami u svom romanu Stranac jednostavno naziva samo Arapinom. Dati ime strancu – o tome govore dela koja sam posle Daudovog romana pročitao. Čitajući nadalje Gonkurovom nagradom odlikovani roman Kompas Matijasa Enara, podsećam se da je Evropa stolećima osvajala druge kontinente – krajnje je vreme da ovaj nekad arogantni kontinent upozna one svetove koje je nekad podjarmio. Većina ovaj svet poznaje samo u grubim crtama, zna za migrante, ali ne poznaje njihov duh. Kontekst „kulturnoistorijskog romana” ovog francuskog autora je zapavo susret islama i Evrope. Jedan od motiva ovog dela je način na koji se islam odražava u evropskoj kulturi. Bečlija, Franc Riter, beznadežno zaljubljen u jednu Francuskinju, tokom jedne besane noći evocira viševekovni susret evropske kulture i islama. Ali pokazuje i susret arapskog sveta s Evropom. Pre Velikog rata u francuskim kolonijama mobilisani su arapski vojni obveznici da se bore za francuske interese. Oni koji su pali u zarobljeništvo, bili su odvedeni u jedan logor nadomak Berlina, gde su objavili džihad protiv Francuza i Engleza. Upravo prelistavam obimnu knjigu Ilije Trojanova Sakupljač svetova, kad se dole na ulici oglase zvižduci. Pogledam kroz prozor, na kolovozu masa demonstranata. Studenti su se, dakle, pokrenuli i u Novom Sadu. Silazimo s Anikom na ulicu, Bulevarom oslobođenja defiluje više hiljada mladih ljudi. Dobro raspoloženi, skandiraju: „Dole diktatura!” Neki od komšija mašu im s trotoara i dovikuju: „Mi smo s vama!” Nikad nisam pomislio da u njima ima toliko hrabrosti. Na prozorima se pojavljuju i stariji građani i pridružuju se skandiranjima. Na nekim terasama, kao nekad, lupaju u šerpe i lonce. Sa ravnog krova susedne stambene zgrade neko s bučnom sirenom pozdravlja podužu kolonu demonstranata. Ulica namah dobija neku prazničnu atmosferu. Jedan komšija izvukao je iz džepa pištaljku i počeo da duva u nju iz sve snage. Čovek je nadomak šezdesete, ima već i dosta sedih vlasi u kosi, ali sam jasno video osmeh sreće na njegovom licu. Naglo se podmladio, pokreti su mu najednom dobili na brzini, bio je nekoliko minuta poput deteta. Čini mi se da je atmosfera ovih svakodnevnih demonstracija prodrla i u porodice i može da se desi da će najvažniji plod ovih demonstracija biti upravo to što će očevi i majke više razgovarati sa svojom decom. Žudnja za slobodom će da tinja, makar i iza zatvorenih vrata. S ovom mišlju posmatram defile demonstranata i u jednom trenutku se, kao iskra, pojavi nešto iz mog šezdesetosmaškog bića, poželeo sam u jednom trenutku da budem među njima, ali nešto me je zadržalo. Ne toliko strah, koliko neka vrsta zabrinutosti. I bol. Neće biti lako ovoj generaciji. S kojim pravom mogu da se umešam u stvari budućnosti? Pomirio sam se da ovi događaji protiču bez mene, ali ne protiv mene. Atmosfera bulevara govori više o ovom dobu nego što govori jezik vlasti, beležim sebi u dnevnik koji vodim, evo, već pune dve decenije. Prisećam se starih studentskih demonstracija u Srbiji. Pomišljam na šezdesetosmu, ili na devedesetšestu. Pobuna mladih je često izgledala beznadežna, ona je imala neke rezultate samo kad se duh njihove pobune uvukao i u porodični život. Šezdesetosme je to teško išlo, jer su ljudi bili relativno zadovoljni u jugoslovenskom socijalizmu realativnog blagostanja. Ta pobuna je imala pre svega moralni efekat. Čak su i očevi, inače odani režimu, počeli da gunđaju, kakav je to poredak, kad policijski kordoni brane socijalističku vlast od naše dece? To je onaj momenat u kojem su se poljuljali moralni temelji vlasti, ali su se neke dileme, neke nedoumice, ali i neka nesigurnost, pojavile i u komunistima stare partizanske generacije. Istorija jugoslovenske levice bila je, naime, posve drugačija od istorije levice u Mađarskoj. Bilo je i žalosnih perioda: atrociteti 1944/1945, metode primenjivane na Golom otoku, ili „antiliberalni kurs” uveden 1971. godine – rat je već linija razdvajanja – činjenica je, međutim, da su se jugoslovenski komunistički partizani u bosanskim brdima i te kako zdušno borili protiv fašizma i protiv srpskih i hrvatskih nacionalista, oni su zaustavili krvavi građanski rat. Imali su, dakle, neku vrstu zlatne podloge koja je 1968. godine uzdrmana. Ni oni nisu mogli da objasne, šta se događa. Da li je moguće da mladi demonstriraju protiv njih, baš protiv njih, koji su nekad demonstrirali protiv vlasti? Pojavila se neka vrsta moralne erozije u krilu stare komunističke generacije. Slikajući sudbinu Pala Damjana, upravo sam o tome i pisao u romanu Pareneza. Potom, 1996. počinju studentske demonstracije protiv Miloševića. Atmosfera bunta se tada vrlo brzo proširila u porodicama. Nekadašnja partizanska generacija bila je na izdisaju, nekadašnji borci su samo bespomoćno gledali kako komunistička generacija koja je posle njih došla na vlast – vitla zastavama nacionalizma. Majke i očevi počeli su da negoduju, pitanje je bilo klasično: zbog čega policijski kordoni čuvaju vlast. Zašto policija tuče našu decu? Četiri godine kasnije, oktobra 2000. godine i očevi su se pridružili deci, i Miloševićev režim je pao. Od tada je prošlo 17 godina – tadašnji mladi su postali očevi rđave savesti. Sve češće čujem kako govore da nisu obavili zadatak. Sve ozbiljnije sumnjaju u tranzicionu političku elitu. U toj situaciji su njihova deca izašla na ulice gradova širom Srbije. Veoma me zanima nastavak, možda će pobuna privremeno da utihne, ali sam siguran da su očevi duboko zamišljeni. Čim su mladi demonstranti prošli, očevi su se vratili u stanove. Kasno uveče na internetu vidim da su studenti i u Budimpešti izašli na ulice. Mladi su naumili da se okupe ispred sedišta Fidesa, ali zdanje u kojem zaseda vrh stranke opkoljeno je jakim policijskim snagama. Ne znam šta misle oni lideri Fidesa koji su nekad demonstrirali protiv komunističkog režima – na šta pomišljaju kad na sjajnim policijskim šlemovima na trenutak ugledaju odbljesak uličnog osvetljenja. Moje analize nisu političke, situaciju razmatram prvenstveno s ljudskog i duševnog stanovišta. Ne znam ni to, šta misle mađarski očevi i majke. Ne znam ni to, dokle će roditelji ostati desničari i levičari, i kad će ponovo postati očevi i majke.

Dopola torzo, otpola ruševina

U podne sam se sreo s Radoslavom Petkovićem u kafeu Opera. Seli smo da porazgovaramo, već duže vreme se nismo sreli. Pre nekoliko godina smo se uzajamno predstavili na književnoj večeri u budimpeštanskom muzeju književnosti. On je govorio o meni, a ja o njemu. Tada sam rekao da je Petković neverovatni hungarofil, veliki poštovalac Kostolanjija i Antala Serba. Pre nekoliko godina s uživanjem mi je citirao detalje iz memoara grofa Mikloša Banfija. Sad, međutim, nismo razgovarali ni o Kostolanjiju, ni o Antalu Serbu. Ni o Banfiju nije bilo reči. Studenti demonstriraju u Budimpešti. Demonstriraju i u Srbiji. U svetu se odvijaju dalekosežne promene, i mi pokušavamo da proniknemo u bit događaja oko nas, i pokušavamo da to činimo mimo dnevnopolitičkih konstelacija. Da li je reč o tome da su se ljudi razočarali u partije? Ili to povlači za sobom i razočarenje u parlamentarnu demokratiju? U onom starom, jednopartijskom sistemu sve nade sam polagao u parlamentarnu demokratiju, čak ni početkom osamdesetih godina nisam verovao da ću je dočekati, i evo, imamo je, ali nije se sasvim ni izgradila a već je u ruševinama. Dopola torzo, otpola ruševina. Ali, šta posle?

Postsocijalistička pojava

U šetnji Njegoševom ulicom, na terasi jednog kafea nailazim na Želimira Žilnika. Najzad da sednemo i da uz kafu popričamo. Sprema se na put u Ameriku. U Njujorku, tokom maja, biće organizovan veliki festival Žilnikovih filmova. Naravno, razgovaramo i o budimpeštanskim i o ovim domaćim demonstracijama. Obojica se slažemo da je reč o sasvim novoj pojavi u postsocijalitičkom svetu koja će doći do izražaja tek u narednim godinama. Ove demonstracije su samo naznake nekog puta, a kuda taj put vodi, teško je predvideti.

april 2017.
Preveo A. Vicko

Podelite ovu stranicu!