LASLO VEGEL: Živeti u pihtijastom vremenu

18 Sep 2016

Danas i prosjaci moraju da budu pod kišobranom političke partije

Nezavisni prosjaci

Nije više ni Budimpešta ona stara, naročito sad, potkraj leta. To sam zaključio pre nekololiko dana: sedeli smo sa Ferencom Takačem, profesorom na katedri za englesku književnost peštanskog Filozofskog fakulteta na terasi jednog bistroa u samom centru grada, a prosjaci su nas saletali svaka dva minuta. Taman je jedan otišao, stigao je drugi, sa skoro identičnim rečenicama su tražili neki novčani prilog. I nehotice sam pomislio na Prosjačku operu Bertolda Brehta. Pičam, kralj prosjaka, upozorio je šefa policije da će sve biti dobro dok su prosjaci organizovani, tada ih možeš držati na uzdi. A postaju opasni po državu, čim su neorganizovani. Možda u Pešti nema nezavisnih prosjaka – primećujem – jer da ih ima, zadesila bi ih sudbina intelektualaca. U današnje vreme već i prosjaci moraju da budu u „ozračju“, odnosno pod kišobranom neke od političkih opcija. Kasno uveče prelistavam Mađar Nemzet – u ovim novinama nailazim na esej Andraša Lanjija: Dobitnici i gubitnici. Lanji piše da su veliki gubitnici tranzicije nezavisni intelektualci i dodaje da je „duhovna nezavisnost danas najveći protivnik vlasti“. Eto, zbog toga i spadaju nezavisni intelektualci na prosjački štap, jer se guraju u „ozračje“ političkih stranaka.

Provladini nezadovoljnici

Ulazim u metro, slušam razgovore putnika. I u tim prilikama setim se u novije vreme često postavljenog pitanja: šta Mađara čini Mađarem? Gunđa, ali se ne buni. Ostaje zauvek nezadovoljna nacija i u isto vreme uvek na strani vlasti. Tetoši uvek ono u šta uistinu ne veruje.

Ono što je lepo, nije istina

Sa bezmalo dva sata zakašnjenja ulazi na budimpeštansku stanicu Keleti legendarni Avala ekspres iz Beča i odmah nastavlja da se trucka prema Novom Sadu i Beogradu. Ovaj voz iz milošte zovu Euro city, mada se zaustavlja, kako se kaže, kod svake bandere: železnička stanica Tapda je, na primer, jedno od značajnijih mesta zaustavljanja Euro-city expresa, zatim sledi Pirto-vinogradi, te potom i sam Pirto. Karakteristično mađarski simptom, firma je evropska, a svakodnevni život je – Pirto. Kod kuće me čeka poziv na sarajevski festival malih i eksperimanetalnih scena, tačnije na međunarodnu konferenciju teatrologa s temom odnosa grada i pozorišta. Dragi su mi novosadski jesenji dani. U ovo doba se budi tradicionalna novosadska varoška atmosfera. Grad se samo leti pokazuje u nekakvoj velegradskoj pozi, a zimi zapada u skoro seosku idilu. Mojim prijateljima iz inostranstva uvek savetujem da u Novi Sad dođu u septembru ili oktobru, jer je to ono doba u kojem mogu da upoznaju Novi Sad koji živi u jednoj karakteristično melaholičnoj groznici. Protivrečnost? Da, u ovom gradu je najlepše ono što nije stvarno.

Modernizacija jede svoju decu

Još pre nekoliko meseci sam obećao da ću učestvovati u razgovorima na temu globalne nesigurnosti, u okviru već tradicionalnih Dunavskih dijaloga, koje organizuje novosadska Galerija Bel Art. Sve ređe pristajem na javne nastupe, jer mi se čini da živim u takvom pihtijastom svetu, u kojem je javni nastup rizičan. Prihvatio sam poziv, jer tema prevazilazi „kafansku današnjikcu“, svakodnevne sitničave političke čarke. Naime, danas nije dolično govoriti o temeljnim idejama, već samo o borbi za pozicije, odnosno – za vlast. Govorio sam pored ostalog i o tome da živimo u strahovima i strepnjama, jer smo saznali da smo zakasnili na budućnost. Naš način života, naše osećanje života, ekonomija, tehnološko okruženje osuđuju nas na budućnost i nameću nam takve promene koje nismo u stanju da pratimo. Modernizacijske revolucije proždiru svoju decu. Time što su se otuđili od nas, što su pustili naše ruke, što su nas pretekli, time što žive svoje samostalne živote – nismo više u stanju ni da pratimo kuda idu, ka čemu streme. Bez kompasa, teško je odrediti pravac, napredak podseća na robota kojim niko ne upravlja. Više ne utičemo na procese koje smo mi pokrenuli, procese s kojima smo se nekad tako ponosili. Promene su tako žestoke i tako se brzo sprovode, da više nismo u stanju ni da ih osetimo. U ovoj nezavidnoj situaciji možemo da shvatimo samo to, da smo prikovani za jednu nepomičnu tačku. Kao zagovornici napretka, survali smo se u njegovu zamku. Budućnost beži, spasava se od nas, dok smo mi sve nesigurniji u procenjivanju naše pozicije: nismo sigurni, gde smo, niti smo sigurni gde nam je mesto. Nije slučajno što smo porekli kulturu utopije, jer u senci one budućnosti koja nam izmiče, tačnije, koja nastoji da nam pobegne – bilo bi apsurdno bilo šta planirati. Savest socijalističkog malograđanina je omamljena budućnošću, a postsocijalistički malograđanin smatra da je štetno svako bavljenje budućnošću.

Vojvođansko mađarsko jedinstvo

Danas sam konačno proveo nekoliko časova u opuštenoj šetnji gradom. Sreo sam i neke prijatelje koji živo prepričavaju kadrovske promene posle izbora. Mnogo je novih ljudi dospelo na odgovorne dužnosti, jedva da mi je od njih poznato neko ime, sa zanimanjem slušam pripovesti, ali ne komentarišem, jer uistinu nemam pojma o novom novosadskom i pokrajinskom političkom kremu – doduše, nisam mnogo znao ni o starom. Uživam u blaženstvu svog neznanja, bar se ne jedim. Kasno uveče prelistavam vesti. Ivan Mišković, portparol republičkog Komesarijata za izbeglice procenjuje da ne treba računati sa novim talasima izbeglica. Pre tri dana sam došao iz Budimpešte, grad je bio oblepljen vladinim plakatima koji upozoravaju građanstvo na nove opasnosti koje ozbiljno prete Mađarskoj, te se pristupilo izgradnji nove ograde koja će biti u stanju da zaustavi nalet čak i sto hiljada izbeglica. Što se ovog pitanja tiče, izjave nisu optimističke. Uz to i ne znam koji su izvori pouzdani. Vojvođanske mađarske stranke su se sinhronizovale s mađarskom vladinom retorikom. Odbranićemo Evropu! Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara poziva svoje članove, simpatizere, „pripadnike mađarskog življa u Južnoj krajini (Delvidek) koji raspolažu i mađarskim državljanstvom, da 2. oktobra 2016. učestvuju u što većem broju na referendumu i da – u skladu sa stavom mađarske vlade – glasaju “protiv useljeničkih kvota Evropske unije”. Neće ni Savez vojvođanskih Mađara da zaostane, i ta stranka poziva svoje članove i Vojvođane s dvojnim državljanstvom da glasaju sa NE. Ova stranka, zajedno sa srodnim organizacijama i fondacijama će ujedno putem oglasa objasniti zašto je važno glasati sa NE na referendumu o kvotama, i podrobno će objasniti i način glasanja putem pisma. Savez vojvođanskih Mađara, član vladajuće koalicije, i njen politički takmac, Demokratska jednica vojvođanskih Mađara, udruženim snagama kreću u referendumsku kamapanju, štaviše, saopštenje Saveza vojvođanskih Mađara nagoveštava da će u ovu široku akciju da se uključi i „ozračje“ stranke – što znači da će se u svetu vojvođanskih Mađara uspostaviti do sada neviđeno jedinstvo.

septembar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!