LASLO VEGEL: Zaštita nezaštićenih

16 Oct 2015

Bože, dokle smo dogurali?

Bilo je dobro biti Mađar

Najpre sam na Fejsbuku zapazio vest: u svojoj 93. godini preminuo je Arpad Genc, prvi demokratski izabrani – sada već legendarni – predsednik Republike Mađarske. Bio je najpopularniji mađarski političar stoleća. Već sam početkom osamdesetih godina slušao mnogo o književnom prevodiocu koji je dobar deo svog opusa stvorio u zatvoru. I on, kao i Ištvan Erši, bio je osuđen na zatvorsku kaznu zbog učešća u revolucionarnim događajima 1956. godine. Bio je osuđen na doživotnu robiju, međutim, posle pet godina, 1963. bio je amnestiran. Prvi put smo se sreli u zdanju Saveza mađarskih pisaca. Za vreme njegovog predsednikovanja sam i postao, po pozivu, član ovog strukovng udruženja, i tada smo prvi put i opuštanije razgovarali, raspitivao se o prilikama u Jugoslaviji koja je u to vreme krenula putem raspadanja. Ja sam mu, kao jedan od članova-osnivača UJDI-ja, predočio jednu prilično sumornu, tamnu sliku, ali sam ostavio pukotinu za tračak nade koji se ogledao u UJDI-jevom projektu otvaranja prema konfederaciji. Mislili smo, krajnje naivno, da se treba što pre pridružiti Evropskoj uniji. A kad smo već jednom tamo, sasvim je svejedno, da li ćemo imati federaciju ili konfederaciju. Postavljao mi je pitanja, zanimali su ga i detalji, pažljivo je slušao moje odgovore i stekao sam utisak da mu je, zbog uspomena na pedesetšestu, veoma žao Jugoslavije. Ponovo smo se sreli 1995. godine, tada je već kao predsednik Republike Mađarske primio grupu srpskih pisaca i intelektualaca koja je u Budimpešti učestvovala na jednoj konferenciji. U predsedničkoj rezidenciji bili smo ponuđeni sendvičima i pogačicama koje je ispekla njegova supruga, gospođa Žuža. Među nama je bio i Živorad Stojković, vrsni poznavalac dela Miloša Crnjanskog, urednik sabranih dela ovog velikana srpske književnosti. Naravno, i pred Gencom je pomenuo Crnjanskog. I tada je svima zastao dah: čika Arpi (valjda mi je dozvoljeno da ga tako pomenem, jer je bio voljeni čika Arpi mađarske nacije), evocirao je neke scene iz jednog romana Miloša Crnjanskog. Stojković je bio razoružan. U povratku, od Budimpešte do Novog Sada, pričao mi je samo o tome, pitajući se neprestano, kad će Srbija imati predsednika s kojim bi on mogao da razgovara o Crnjanskom. Pažljivo sam ga slušao, a onda ipak nisam odoleo i primetio da bi i mene nadasve živo zanimao jedan srpski predsednik koji bi mogao sa mnom da popriča o, recimo, Krudiju. Jer bi ta paralela bila prava. U autobusu, svi su hvalili Mađarsku i njenog predsednika. Za vreme predsednikovanja Arpada Genca bilo je dobro biti Mađar. Bio je to dobar osećaj. Ponovo smo se sreli 2000. godine. Tada sam bio odlikovan Zlatnom medaljom predsednika Republike. Predsednički kabinet me je o tome pismom izvestio, ali dan uoči svečanosti u zdanju mađarskog parlamenta, pismo se vratilo u predsednički kabinet. Adresa je bila tačna, uprkos tome, na vraćenoj koverti je pisalo da je adresant nepoznat. Srećom, Marija Tot, šefica predsednikovog kabineta doznala je da sam u Budimpešti, na sajmu knjiga, našla je i broj mog telefona, i saopštila mi da bi sutra u podne trebalo u parlamentu da primim odlikovanje. Međutim, ja sam na sajam knjiga došao u farmericama i s nekoliko polo-majica. Priskočili su mi u pomoć prijatelji, pozajmili su mi tamno odelo u skladu sa zahtevima protokola, belu košulju, kravatu, štaviše, dobio sam i crne cipele. Sećam se, sako sam dobio od Šandora Radnotija. Posle svečanosti smo sedeli i razgovarali, kao da nisam maločas odlikovan od strane predsednika jedne države, nego da sam samo svratio u parlament na jedan drugarski razgovor. Bilo bi, pretpostavljam, nepristojno s moje strane da ga pomenem kao druga, ne bih se ni usudio da to prevalim preko usta, on je u mojim očima bio jedan beskrajno skroman, mudar čovek, koga sam poštovao i koji mi je bio uzor u svakom pogledu. Zatim je nekoliko godina kasnije, kad već nije bio na poziciji predsednika Republike, inicirao i ustanovio instituciju Plavog salona – bio je to salon u njegovoj zvaničnoj budimskoj rezidenciji, koji je postao poprište prijateljskih razgovora, i gde sam bio u prilici da upoznam veliki broj najvrsnijih mađarskih intelektualaca.

Vojvođansko-mađarski tribalizam

Pitali su jednog Eskima, šta je dobro. On je na to odgovorio da je dobro kad napadnu selo susednog plemena, spale njihove šatore, siluju njihove žene i opljačkaju njihova dobra. A šta je po njemu loše – pitali su ga dalje. Odgovor nije bio neočekivan. Loše je kad nas susedno pleme zaskoči, zapali naše šatore, siluje naše žene i opljačka naša dobra. Tako se radi i kod nas u Vojvodini. Kad jedna partija najuri s posla nekog “našeg čoveka”, onda je to loše, ako pak najuri čoveka iz drugog plemena, onda je to dobro. Ovakve priče su samo dokaz da i ne zaslužujemo ništa bolje.

Bože, dokle smo dogurali?

Stižem u Beograd, pozvan sam da govorim o knjizi Latinke Perović Dominantna i neželjena elita. Dobro obavešteni prestonički novinari (informisaniji i od mene samog) raspituju se o odnosima unutar vojvođanske mađarske manjinske zajednice. Da li je tačno, pitaju, da je smenjen jedan urednik u dnevnom listu vojvođanskih Mađara, jer je objavio jedan kritično intonirani tekst o jednom stranačkom funkcioneru? Pognem glavu. Bože, dokle smo dogurali? Beskrajno se stidim. Bolje da i ne odgovorim. Pada mi na um kao žilet oštra rečenica Petera Esterhazija. “Iznad određenog nivoa se ne spuštamo ispod određenog nivoa.” Kao da su čitali moje misli, novinari su prestali da me zapitkuju. Penjem se na podijum, sednem za sto, vadim iz torbe beležnicu i dižem pogled na auditorijum. Sala je prepuna. Pred vratima gužva. Radivoj Cvetičanin me najavljuje…

oktobar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!