LASLO VEGEL: Zar je to baš ovako moralo da bude?

05 Dec 2014

Propala tranzicija i kukavička inteligencija

Da li je tranzicija zaista propala?

Pre nepunih mesec dana, borave?i u Budimpešti, zabeležio sam pored ostalog da sam u metrou, u autobusu, na tramvaju, svuda na ulici nailazio ve?inom na smrknuta lica, na gun?ala i nezadovoljnike, na razo?arane ljude, premda izborni rezultati, glasovi spušteni u glasa?ke kutije – a ti glasovi su izraz volje i mišljenja bira?a – govore o tome da je zna?ajna ve?ina Ma?ara glasala za Fides, za stranku premijera Viktora Orbana. U ovoj specifi?no ma?arskoj situaciji – napisao sam tada – ?oveku baš i nije lako da se sna?e. Prvih dana novembra ništa mi nije ukazivalo na to da ?e vrlo brzo uslediti masovne antivladine demonstracije. Osetio sam, zapravo, neku vrstu fatalizma u javnosti, u javnom prostoru. A onda je masovno nezadovoljstvo, izazvano najavom poreza na internet, delovalo snagom eksplozije. Nekad mlade i dinami?ne, a danas ve? prosede oratore Fidesa mladi govornici nove generacije pozivaju da se povuku iz politike. Sa ove distance, da ne kažem, sa ovih izvangrani?nih prostora, mogu samo da potvrdim svoju prošlonedeljnu konstataciju: nije lako u ovoj zbrci razaznati šta je šta, ko je ko, zašto i kako. Nisam protagonista me?ustrana?kih nadgornjavanja, ni na koji na?in ne u?estvujem u borbi za bilo kakvu vlast, uprkos tome – ili, bolje re?i, možda baš zbog toga – slutim da osim strana?kih, postoje i krajnje ozbiljne, duboke i trajne društvene podele. Te podele politika beskrupulozno zloupotrebljava, i to je greh – neoprostiv greh. Bez obzira na to što je sve više onih koji seriozno dokazuju da danas više ne važe oznake kao što su levica i desnica, prema poukama javnog diskursa u Ma?arskoj podeljenost društva je i te kako stvarna, samo što se raslojavanje ne ispoljava na nivou politi?kih stranaka, jer su se ideološke (svetonazorske) razlike me?u njima skoro sasvim izbrisale. Koreni društvenih podela su mnogo dublji, i prevashodno su socijalnog karaktera. I dok pokušavam da analiti?ki sagledam prošlonedeljne doga?aje u Ma?arskoj, ?itam Ištvana Biboa, i vidim da se nebo iznad Ma?arske opasno naobla?ilo. Ne znam koliko ?e demonstracije potrajati, možda ?e energija demonstranata za par nedelja splasnuti, pa ?e se situacija smiriti i sve ?e ostati po starom. S druge strane, ne može se pore?i da je zavesa pala i da su se pokazali ožiljci tranzicije. I kad govornici na ovim poslednjim demonstracijama proklinju onaj dvadesetpetogodišnji period koji je usledio posle promene politi?kog sistema, oni se zapravo izjašnjavaju – pored mnoštva drugih stvari – i protiv divljeg kapitalizma. Gra?ani nisu dobili ono što im je obe?ano, ose?aju se prevarenim. Naravno, nije ni to isklju?eno da nas i dalje mori autoritarna prošlost. Puno je teških, oštrih re?i na tim demonstracijama, najkriti?nije se govori o rezultatima promene politi?kog sistema. Najtežu optužbu izrekao je filozof Mikloš Tamaš Gašpar: „Tranzicija je propala!” Naro?ito je bolno delovala njegova tvrdnja po kojoj se „inteligencija kukavi?ki povukla u mišje rupe, i da tako nešto u životu nismo videli, mada smo se koje?ega nagledali. Inteligencija brani samo sopstvene interese.” Nisam baš uveren da je promena sistema propala, ali verujem, i tvrdim, da su hitno potrebne ozbiljne reforme, jer ?e ina?e vrlo ubrzo uslediti velike nevolje. Istina, ova slika bolesti više nije samo problem Ma?arske, re? je o traumama ?itavog isto?no-srednjoevropskog regiona. I opet prelistavam knjige Ištvana Biboa. Ovaj region tek sad otkriva svoje istorijske traume – sad, kad sam skoro poverovao da Srednjoisto?na Evropa više nije aktuelna, i da bismo morali više da se bavimo idejom integrisane Evrope. Sre?om, nisam postao žrtva te iluzije, u svom romanu Neoplanta ili Obe?ana zemlja skicirao sam, kao pisac, literarnim sredstvima, ovaj groteskni, nakaradni svet. Ali, nije samo ovaj region takav. U zapadnom svetu kapitalizam po?inje halapljivo da jede vlastite vrednosti, uklju?uju?i i demokratiju. Samo što s one strane Lajte on to ?ini s merom, još se drži nekakve etikecije. Mada i ovako stvar deluje prili?no zloslutno. Ne mogu da kažem kuda vodi na duže staze ovo, za sada još pristojno, umereno blagovanje, pirovanje – do rata, ili do revolucija? Pod ovim podnebljem kapitalizam je toliko nezasit, da nije u stanju da do?eka da se do kraja uobli?e njegove vrednosti, ve? se halapljivo ostrvio na njih, rešen da ih proždere. Ali – kako se ispostavilo – nema šta da proždere. Jer te vrednosti kod nas nisu nastale kao plod slobodnog nadmetanja tržišnih i privrednih ?inilaca, ve? su ih iskonstruisale državne elite. Partijska inteligencija je promovisala i ne prestaje da popularizuje kapitalizam kojem, izgladnelom, stalno kr?e creva, te proždire vrednosti socijalizma. Ti zalogaji su, me?utim, ukvareni, uskisli, ili samo užegli, u svakom slu?aju, dovode do ozbiljnih želuda?nih smetnji, do dijareje – ali oblapornost nema granice. Ovakva situacija generiše agresivnost nepojmljivih razmera. Nikad do sada javna solidarnost nije bila na tako niskom nivou, kao danas. Na ulici, u po bela dana, mla?i maloletnici prebijaju i plja?kaju ljude, prolaznici obore pogled, ?ute i beže. Ni u zatvorenom prostoru, u autobusu, na primer, ve?ina ne?e stati na stranu napadnutog, maltretiranog pojedinca. Svi se prave da nisu ništa ni videli, ni ?uli. Skandalozan je (i) deficit solidarnosti intelektualaca. Ta solidarnost, zapravo, kao da više i ne postoji. Nema više, ni u tragovima, ništa ni od onog što nam se, eventulno, u socijalizmu prilepilo. Višestrana?ki sistem na?inio je od intelektualaca kukavice. Pisci, umetnici, sklonili su se u oronulu potleušu koja podse?a na bednu, devastiranu, ve?nu podstanarsku sobu koju, iz pristojnosti, mada ne i bez ironije, nazivaju kulom od slonova?e. To se od njih o?ekuje, a i bolje zvu?i. Današnji intelektualci su kopije nekadašnjih smelih komunista-revolucionara koji su se tada, posle pobedonosne revolucije, uselili u velelepne vile i pretvorili se u kukavne konformiste. To se – koliko vidim – dešava i danas. Prozori tih kula od slonova?e gledaju na neožbukane zidine, iza tih prozora nastaju gomile i gomile pesama i pesmuljaka, ispisuju se beskrajna prozna dela o intimno r?avom, nelagodnom ose?anju autora u svetu. Ali smerni, krotki stvaraoci se ne trude da postavljaju pitanja, da istraže uzro?no-posledi?ne veze, smatraju da nije potrebno baš sve da primete, dovoljno je ako malo ugla?aju površinu. O odsustvu solidarnosti, ina?e, svedo?e i takve „sitnice”, da se i ne prime?uje ko je dospeo na crnu listu, a time i malo?as pomanuto nelagodno „ose?anje sebe u svetu” – gubi na verodostojnosti. Oni koji su u stanju da priguše u sebe kriti?ke misli, mogu se smatrati svojevrsnim sre?nicima što nisu dospeli na tajanstvenu listu. ?injenica je da u toj atitudi, u takvom držanju, ponašanju, zna?ajnu ulogu ima i strah, egistencijalna nesigurnost. Uzgred re?eno, socijalizam je redovno potkresivao prava na razne slobode, ali nije dirala u egzistenciju ljudi. Filozofi oko ?asopisa Praksis nisu imali pristup univerzitetskim katedrama, ali su osnovani instituti u kojima su mogli slobodno da istražuju, da stvaraju. Nasuprot tome, ovaj divlji, odnosno razbojni?ki kapitalizam, u na?elu, doduše, ne zabranjuje, ni?im ne ograni?ava slobodu mišljenja i govora, ali u praksi onemogu?ava ili krnji egzistenciju. Dubinsko siromaštvo, masovna beda. Da li je Srednjoisto?na Evropa time platila cenu slobode? Zar je to baš ovako moralo da bude? I gde je izlaz? Da li još uopšte i ima izlaza? Povratak u socijalizam nije mogu?, trebalo bi i?i napred, ali – gde je napred?

Dijagnoza neuroze

Premijera u Újvidéki Színházu-Novosadskom pozorištu. U režiji Andraša Urbana, izvedena je istorijska tragedija Ban Bank Jožefa Katone, rodona?elnika ma?arske drame. Komad po?inje s jednom simboli?nom predigrom: re? je o tome da Ma?ari ne znaju kuda da krenu, levo ili desno. Urban je lepo pokazao da ova drama, stešnjena u ?eliju obavezne lektire, može da bude i uzbudljiva, i inspirativna. Sa scene nam se predo?ava vrlo ta?na studija slu?aja društvene neuroze, one neuroze, one dileme koju svi mi svakodnevno izvodimo, odigramo. Negde sam pro?itao da je u Urbanovoj režiji na scenu postavljena jedna politi?ka drama. Po mom mišljenju, to nije ta?no. Bar ja nisam tako doživeo predstavu, jer u Urbanovom Banu Banku nema ni trunke više politike nego što je ima u izvornom delu. Možda samo užasnutost našeg neuroti?nog ega od politike vidi u njoj previše – politike.

novembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!