LASLO VEGEL: Zar je to baš ovako moralo da bude?

05 Dec 2014

Propala tranzicija i kukavička inteligencija

Da li je tranzicija zaista propala?

Pre nepunih mesec dana, boraveći u Budimpešti, zabeležio sam pored ostalog da sam u metrou, u autobusu, na tramvaju, svuda na ulici nailazio većinom na smrknuta lica, na gunđala i nezadovoljnike, na razočarane ljude, premda izborni rezultati, glasovi spušteni u glasačke kutije – a ti glasovi su izraz volje i mišljenja birača – govore o tome da je značajna većina Mađara glasala za Fides, za stranku premijera Viktora Orbana. U ovoj specifično mađarskoj situaciji – napisao sam tada – čoveku baš i nije lako da se snađe. Prvih dana novembra ništa mi nije ukazivalo na to da će vrlo brzo uslediti masovne antivladine demonstracije. Osetio sam, zapravo, neku vrstu fatalizma u javnosti, u javnom prostoru. A onda je masovno nezadovoljstvo, izazvano najavom poreza na internet, delovalo snagom eksplozije. Nekad mlade i dinamične, a danas već prosede oratore Fidesa mladi govornici nove generacije pozivaju da se povuku iz politike. Sa ove distance, da ne kažem, sa ovih izvangraničnih prostora, mogu samo da potvrdim svoju prošlonedeljnu konstataciju: nije lako u ovoj zbrci razaznati šta je šta, ko je ko, zašto i kako. Nisam protagonista međustranačkih nadgornjavanja, ni na koji način ne učestvujem u borbi za bilo kakvu vlast, uprkos tome – ili, bolje reći, možda baš zbog toga – slutim da osim stranačkih, postoje i krajnje ozbiljne, duboke i trajne društvene podele. Te podele politika beskrupulozno zloupotrebljava, i to je greh – neoprostiv greh. Bez obzira na to što je sve više onih koji seriozno dokazuju da danas više ne važe oznake kao što su levica i desnica, prema poukama javnog diskursa u Mađarskoj podeljenost društva je i te kako stvarna, samo što se raslojavanje ne ispoljava na nivou političkih stranaka, jer su se ideološke (svetonazorske) razlike među njima skoro sasvim izbrisale. Koreni društvenih podela su mnogo dublji, i prevashodno su socijalnog karaktera. I dok pokušavam da analitički sagledam prošlonedeljne događaje u Mađarskoj, čitam Ištvana Biboa, i vidim da se nebo iznad Mađarske opasno naoblačilo. Ne znam koliko će demonstracije potrajati, možda će energija demonstranata za par nedelja splasnuti, pa će se situacija smiriti i sve će ostati po starom. S druge strane, ne može se poreći da je zavesa pala i da su se pokazali ožiljci tranzicije. I kad govornici na ovim poslednjim demonstracijama proklinju onaj dvadesetpetogodišnji period koji je usledio posle promene političkog sistema, oni se zapravo izjašnjavaju – pored mnoštva drugih stvari – i protiv divljeg kapitalizma. Građani nisu dobili ono što im je obećano, osećaju se prevarenim. Naravno, nije ni to isključeno da nas i dalje mori autoritarna prošlost. Puno je teških, oštrih reči na tim demonstracijama, najkritičnije se govori o rezultatima promene političkog sistema. Najtežu optužbu izrekao je filozof Mikloš Tamaš Gašpar: „Tranzicija je propala!” Naročito je bolno delovala njegova tvrdnja po kojoj se „inteligencija kukavički povukla u mišje rupe, i da tako nešto u životu nismo videli, mada smo se koječega nagledali. Inteligencija brani samo sopstvene interese.” Nisam baš uveren da je promena sistema propala, ali verujem, i tvrdim, da su hitno potrebne ozbiljne reforme, jer će inače vrlo ubrzo uslediti velike nevolje. Istina, ova slika bolesti više nije samo problem Mađarske, reč je o traumama čitavog istočno-srednjoevropskog regiona. I opet prelistavam knjige Ištvana Biboa. Ovaj region tek sad otkriva svoje istorijske traume – sad, kad sam skoro poverovao da Srednjoistočna Evropa više nije aktuelna, i da bismo morali više da se bavimo idejom integrisane Evrope. Srećom, nisam postao žrtva te iluzije, u svom romanu Neoplanta ili Obećana zemlja skicirao sam, kao pisac, literarnim sredstvima, ovaj groteskni, nakaradni svet. Ali, nije samo ovaj region takav. U zapadnom svetu kapitalizam počinje halapljivo da jede vlastite vrednosti, uključujući i demokratiju. Samo što s one strane Lajte on to čini s merom, još se drži nekakve etikecije. Mada i ovako stvar deluje prilično zloslutno. Ne mogu da kažem kuda vodi na duže staze ovo, za sada još pristojno, umereno blagovanje, pirovanje – do rata, ili do revolucija? Pod ovim podnebljem kapitalizam je toliko nezasit, da nije u stanju da dočeka da se do kraja uobliče njegove vrednosti, već se halapljivo ostrvio na njih, rešen da ih proždere. Ali – kako se ispostavilo – nema šta da proždere. Jer te vrednosti kod nas nisu nastale kao plod slobodnog nadmetanja tržišnih i privrednih činilaca, već su ih iskonstruisale državne elite. Partijska inteligencija je promovisala i ne prestaje da popularizuje kapitalizam kojem, izgladnelom, stalno krče creva, te proždire vrednosti socijalizma. Ti zalogaji su, međutim, ukvareni, uskisli, ili samo užegli, u svakom slučaju, dovode do ozbiljnih želudačnih smetnji, do dijareje – ali oblapornost nema granice. Ovakva situacija generiše agresivnost nepojmljivih razmera. Nikad do sada javna solidarnost nije bila na tako niskom nivou, kao danas. Na ulici, u po bela dana, mlađi maloletnici prebijaju i pljačkaju ljude, prolaznici obore pogled, ćute i beže. Ni u zatvorenom prostoru, u autobusu, na primer, većina neće stati na stranu napadnutog, maltretiranog pojedinca. Svi se prave da nisu ništa ni videli, ni čuli. Skandalozan je (i) deficit solidarnosti intelektualaca. Ta solidarnost, zapravo, kao da više i ne postoji. Nema više, ni u tragovima, ništa ni od onog što nam se, eventulno, u socijalizmu prilepilo. Višestranački sistem načinio je od intelektualaca kukavice. Pisci, umetnici, sklonili su se u oronulu potleušu koja podseća na bednu, devastiranu, večnu podstanarsku sobu koju, iz pristojnosti, mada ne i bez ironije, nazivaju kulom od slonovače. To se od njih očekuje, a i bolje zvuči. Današnji intelektualci su kopije nekadašnjih smelih komunista-revolucionara koji su se tada, posle pobedonosne revolucije, uselili u velelepne vile i pretvorili se u kukavne konformiste. To se – koliko vidim – dešava i danas. Prozori tih kula od slonovače gledaju na neožbukane zidine, iza tih prozora nastaju gomile i gomile pesama i pesmuljaka, ispisuju se beskrajna prozna dela o intimno rđavom, nelagodnom osećanju autora u svetu. Ali smerni, krotki stvaraoci se ne trude da postavljaju pitanja, da istraže uzročno-posledične veze, smatraju da nije potrebno baš sve da primete, dovoljno je ako malo uglačaju površinu. O odsustvu solidarnosti, inače, svedoče i takve „sitnice”, da se i ne primećuje ko je dospeo na crnu listu, a time i maločas pomanuto nelagodno „osećanje sebe u svetu” – gubi na verodostojnosti. Oni koji su u stanju da priguše u sebe kritičke misli, mogu se smatrati svojevrsnim srećnicima što nisu dospeli na tajanstvenu listu. Činjenica je da u toj atitudi, u takvom držanju, ponašanju, značajnu ulogu ima i strah, egistencijalna nesigurnost. Uzgred rečeno, socijalizam je redovno potkresivao prava na razne slobode, ali nije dirala u egzistenciju ljudi. Filozofi oko časopisa Praksis nisu imali pristup univerzitetskim katedrama, ali su osnovani instituti u kojima su mogli slobodno da istražuju, da stvaraju. Nasuprot tome, ovaj divlji, odnosno razbojnički kapitalizam, u načelu, doduše, ne zabranjuje, ničim ne ograničava slobodu mišljenja i govora, ali u praksi onemogućava ili krnji egzistenciju. Dubinsko siromaštvo, masovna beda. Da li je Srednjoistočna Evropa time platila cenu slobode? Zar je to baš ovako moralo da bude? I gde je izlaz? Da li još uopšte i ima izlaza? Povratak u socijalizam nije moguć, trebalo bi ići napred, ali – gde je napred?

Dijagnoza neuroze

Premijera u Újvidéki Színházu-Novosadskom pozorištu. U režiji Andraša Urbana, izvedena je istorijska tragedija Ban Bank Jožefa Katone, rodonačelnika mađarske drame. Komad počinje s jednom simboličnom predigrom: reč je o tome da Mađari ne znaju kuda da krenu, levo ili desno. Urban je lepo pokazao da ova drama, stešnjena u ćeliju obavezne lektire, može da bude i uzbudljiva, i inspirativna. Sa scene nam se predočava vrlo tačna studija slučaja društvene neuroze, one neuroze, one dileme koju svi mi svakodnevno izvodimo, odigramo. Negde sam pročitao da je u Urbanovoj režiji na scenu postavljena jedna politička drama. Po mom mišljenju, to nije tačno. Bar ja nisam tako doživeo predstavu, jer u Urbanovom Banu Banku nema ni trunke više politike nego što je ima u izvornom delu. Možda samo užasnutost našeg neurotičnog ega od politike vidi u njoj previše – politike.

novembar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!