LASLO VEGEL: Zamke kulta reda

26 Aug 2016

Velika zbrka unutar društva

Ciljevi i sredstva

Tek što je formirana nova vlada, pojavile su se prve napukline. Ivica Dačić, prvi potpredsednik vlade, i predsednik Socijalističke partije Srbije, uzgred i stari i novi ministar za inostrane poslove, dopustio je sebi izjaviti da bi trebalo podići spomenik Slobodanu Miloševiću. Zorana Mihajlović, potpredsednica vlade, energično se tome suprotstavila: o tome ne može biti ni govora, i ona je 5. oktobra bila u onoj masi pred parlamentom i zdušno skandirala: „gotov je“, može da ide. Na to se zdravo iznervirao Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, pa je postavio – šta drugo, nego – pitanje: da li se Zorana Mihajlović stidi, ili se ponosi time što je demonstrirala ispred zapaljenog parlamenta? Podsećanja radi: i Dačić, i Vulin, bili su stubovi nosači miloševićevske nomenklature, pa je i razumljivo što ovako zdušno brane stari režim. S druge strane, predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, oseća se „podeljen“, on bi najviše voleo da Miloševićev spomenik ujedini naciju (pa i njega samog), a ne da je deli. Prvih dana vladavine novoformirane državne uprave, javna polemika članova vlade otkriva samo jednu neuralgičnu tačku, iza koje se kriju brojna škakljiva pitanja. O njima, međutim, neka pišu politički analitičari i komentatori, mene više zanima velika zbrka unutar društva. Ne treba čovek da bude doktor ekonomskih nauka pa da shvati da su u devedesetim godinama upropašćeni životi i mnogih koji su bili sledbenici Miloševićeve ideologije. Hteli su rat, ali su svoju decu i novac sklanjali u inostranstvo. Poslednjih nekoliko godina sam često čuo i čitao, da su ciljevi nekadašnjeg vođe bili dobri, ispravni, samo su sredstva kojima se služio, bila pogrešna. I sve su to tvrdili ili pisali njegove pristalice. Osim jednog tanušnog sloja novobogataša, svi su krvavo platili cenu te greške. Dačiću i Vulinu lako je govoriti, oni su dobro prošli (i) u devedesetim godinama.

Blaćenje

Katolički internet-portal Mađar Kurir (Magyar Kurír, Mađarski Kurir) i budimpeštanski katoločni nedeljnik Uj Ember (Új Ember, Novi Čovek) u zajedničkom saopštenju upozoravaju komentatore koji nepristojnim atributima časte papu Franju, zamerajući im da time „slabe u veri doživljeno jedinstvo, i da deluju kao sporoubijajuće kapljice otrova“. I podseća mađarske vernike da se „naša crkva ne sastoji samo od nas, Mađara, već da su njeni ravnopravni delovi i zajednice afričkih, pa i bliskoistočnih ljudi, te da putevi koji vode prema drugim veroispovestima mogu da ostanu samo putevi dijaloga, bez obzira na to, koliko u ti putevi teški. To je suština katoliciteta.“ Autor citira pesnika Mihalja Babiča: „Ja sam katolik, što će reći da verujem u nadnacionalnu, za čitav svet važeću katoličku istinu! Odnosno: verujem u istinu koja je s one strane svake politike, s one strane lokalnih i trenutnih potreba našeg života: moja crkva nije nacionalna crkva!“ Nad citiranom rečenicom mogu da razmisle i vernici i nevernici, jer na ovim internet-portalima opasno uzima maha ton isključivosti, pogrda, blaćenja. Koliko puta treba još reći da istina nije batina s kojom ćemo udariti čas na jednu, čas na drugu stranu. Ne! Istinu treba neprekidno tražiti. Može se desiti da komentatori s ovakvim brutalnim stilom izražavanja, optuživanja i opanjkavanja – pasti u sopstvenu zamku. Pre nekoliko dana operski pevač Laslo Agošton postavio je nekoliko citata na svoju Fejsbuk stranicu. Pored ostalog i ove: „Ovde se svi primaju s poštovanjem. S poštovanjem se primaju i oni koji stižu iz islamskih zemalja. Ovde se visoko vrednuje i islam, vaši civilizacijski koreni. Mi na to gledamo kao na veliku duševnu i duhovnu nadgradnju.“ Ili: „Zbog toga ljude koji pristižu iz islamskog sveta ne doživljavamo kao pretnju već ih pozdravljamo kao predstavnike jedne visoke civilizacije, i ne stidimo se da od njih povremeno nešto i naučimo.“ Ove rečenice su izazvale pravi skandal, usledili su komentari: „Ko je ovaj bolesni um?“, „Ti nisi normalan!“, itd. Posle pravog juriša pogrda i psovki, mladi umetnik je objavio da citirane rečenice nisu njegove već da je dotične rečenice izgovorio Viktor Orban 2015. godine na budimpeštanskom forumu arapskih bankara. Rečenice su jednoznačne i ne mogu se krivo interpretirati, Orban nije branio teroriste, već je vrednovao islamsku kulturu. I to bi do ove tačke, u ovoj formi i bilo u redu – međutim, Orbanove sledbenici su se pošteno obrukali. Naknadna objašnjenja su uzaludna, nepristojne i psovačke rečenice su objavljene.

Bog ne kažnjava batinom…

Ponovo uzimam u ruke rukopis moje drame Postkomunistički mirakul. Dobro sam je upetljao, sad teško napredujem. Tragam za dramskim konfliktom, ali moram uvideti da u mom dobu prava drama ostaje utajena, skrajnuta. Stidimo se vlastitih dramatičnih trenutaka, sopstvenih unutrašnjih protivrečnosti, svojih dilema. Radnici na prvomajskom uranku. Ubacujem jednu scenu u kojoj se „novi lideri“ nadmeću ko je od njih u socijalizmu bio veći opozicionar. Razume se, ovi „otporaši“ bili su funkcioneri tog prokletog režima. Jedan od protagonista opravdava sebe time što je, navodno, „iznutra“ razarao režim. Danas je sve manje onih koji se hvale da su u devedesetim godinama izlazili na demonstracije protiv Miloševića. Od toga se danas uzdržavaju i oni koji su još pre deset godina na ovoj tvrdnji pletuckali svoje lovorike. Većina ljudi nagonski oseća da se na javnu scenu vraćaju likovi koje su posle 2000. godine bili s javne scene najureni. Današnja parola glasi: ćuti ako ti je karijera mila! Istorija poslednja dva-tri desetleća liči na zapanjujuće političke šetnje. S najkurentnijom biografijom može da se pohvali onaj ko je iz Miloševićevog tabora preplivao u redove Demokratske opozicije, pa se u pogodnom trenutku pojavio i među demokratama, a kad je to situacija zahtevala, ušunjali su se u tabor naprednjaka. Jedva da i postoji političar vredan pomena u našoj užoj domovini koji nije promenio najmanje dve partije. Ergo: i demokrate i naprednjaci debelo zaslužuju ovakve dvoličnjake. Bog ne kažnjava batinom, nego licemerima.

Ars poetica

Kad pišem roman, uvek polazim od sebe, zatim zalutam, i nikako ne mogu da se vratim tamo odakle sam krenuo.

avgust 2016.
Preveo Arpad Vicko