LASLO VEGEL: Zajednički fijasko nas drži na okupu?

14 May 2016

Otišli su najnesebičniji idealisti, nisu bili članovi partije

Deficit idealista

Dobio sam pismo iz Kanade. Javila mi se jedna od organizatorki studentskih demonstracija s kraja 1996. godine. Pošto su moje simpatije tada bile neskriveno na njihovoj strani, i pošto sam od začetka same ideje učestvovao u aktivnostima pokreta, držao predavanja, sa zahvalnošću pomišljaju na mene – stoji u pismu – i bilo bi im veoma drago ako bih napisao nekoliko redova o tom vremenu. Jer smo sad ponovo tamo gde smo bili, piše Aleksandra Molnar. Čitajući ovo pismo, prisećam se ne samo akcija u kojima sam učestvovao, već i mnogih priča vezanih za njih. U devedesetim godinama izgubio sam prilično mnogo prijatelja, ali sam istovremeno upoznao mnogo mladih idealista koji su čista srca, nesebično protestovali, organizovali protiv režima. Bunili su se, i svoj bunt demonstrirali puni mladalačkog žara. Sokolio sam ih, ohrabrivao, da ne odustanu, Miloševićeva vladavina ne može večno da traje. Vlast su posle 2000. godine preuzeli poznati stranački funkcioneri, “pobednicima” nisu bili potrebni ti mladi idealisti. Uzgred budi rečeno, mi se i danas zabludelo batrgamo tim putem od pre petnaest godina. Kasnije sam se sreo s više tadašnjih mladih “saboraca” i u Novom Sadu, i u drugim vojvođanskim gradovima. Nikad mi nisu zamerili što sam ih tada nagovarao da ostanu u zemlji, ali ja sam se svejedno uvek osećao odgovornim za njihovu sudbinu. Godine su prolazile, redom su odustajali i odlazili. Bilo mi je zbog toga žao, ali više nisam imao nikakvo moralno pravo da ih odvraćam od toga. Jer, što im je drugo preostajalo? Nisu bili članovi partije, ni njihove mame, ni tate nisu džedžali po predsobljima ove ili one stranke. Ne daje mi mira misao da su baš najnesebičniji mladi idealisti napustili zemlju. Srbija je profućkala čitavu jednu generaciju! Evo, i Aleksandra se javlja iz Kanade, piše mi kako su se raštrkali po celom svetu, premda su svi i dalje u vezi, i žele da dokumentuju ona vremena. Ali, šta ih to drži na okupu? Zajednički fijasko?

Diktatura ili islam?

Spremam se na put, u Kopar, u Umag, u Trst. U tri grada tri zemlje članice Evropske unije, razgovaraćemo o evropskim zidovima, o sadašnjem stanju stvari. Već sam u romanu Ispaštanje – čiji je deo, onaj pod naslovom Nach Berlin, objavljen u obliku knjige u zbirci eseja Odricanje i opstajanje još 1992. godine – pisao o zavodljivom kosmopolitizmu, o samoobožavanju velikih evropskih nacija. Lično se nisam oduševljavao Evropom tako naivno i bezazleno . “Izgubio si zavičaj, na rubovima si priželjkivao Evropu, a sad si izgubio i Evropu, jer ona ne poznaje vlastite rubove” – pisao sam tada, kad je euforija zvana Evropa bila na vrhuncu. Kasnije se pokazalo koliko su moje rezerve bile opravdane. “Evropa je počela jednu za drugom da gubi svoje zemlje” – piše Laslo Lenđel u svojoj novoj knjizi (Mrtva zemlja, 2016). Posle rušenja berlinskog zida Istočno-srednja Evropa je bila bliža Evropi nego što je danas. Sa zabrinutošću čitam ovih dana i dnevničke beleške Imrea Kertesa (Posletnje svratište, 2014). “Reč je o tome, da muslimani preplavljuju, zatim zaposedaju, jednostavno rečeno uništavaju Evropu, a sa stanovišta kako se Evropa sa tim suočava, nema sumnje da je to priča o samoubilačkom liberalizmu i o blesavoj demokratiji: demokratiju i pravo glasa čimpanzama.” To jeste, zbilja, “poslednje svratište”. Razočaran u demokratiju koja daje čimpanzama pravo glasa, i u “samoubilački liberalizam”, Kertes vidi samo dve mogućnosti: ili nas čeka diktatura, ili ćemo se potčiniti islamu. Mislim da su te dve opcije u tesnoj vezi. Čim pristanemo na dikataturu jednog vođe, samim tim pristajemo i na to da budemo pokoreni. Veoma je teško danas biti demokrata – baš zbog toga što i autoritarne vođe sami sebe iz milošte zovu demokratama. Pred mojim očima se danas odvija kompromitovanje demokratije.

Neoliberalizam “levih liberala”

Naravno, ne smem ni da pomislim da će Berni Sanders u stranačkoj kampanji predsedničkih izbora u SAD premašiti Hilari Klinton, premda nije loše to što je gospođa Klinton naišla na takvog rivala. Sanders je takav socijalista kakvog mi u ovoj našoj postkomunističkoj mizeriji ni zamisliti ne možemo. Podržavaju ga čitave levo orijentisane generacije mladih Amerikanaca, dok su kod nas članovi nove klase u stanju samo da “levolibuju”. U početku me je nervirala opsednutost vojvođanske mađarske javnosti tim levim liberalizmom, tim napadno “levolibovanjem”, jer upravo su oni koristili reč “liberalizam” kao psovku, oni su glatko, bez zazora izglasali i najgrublje neoliberalne zakone, oni su pripadali njegovoj nomenklaturi. Koliko li samo licemerja, kakvih li samo hazardera?

maj 2016.
Preveo Arpad Vicko