LASLO VEGEL: Z i Y generacija

01 May 2015

Oni koji nisu karike u lancu režima

Zastareli konflikti

Aniko prilježno lektoriše moj novi, skoro završeni roman, a ja ga prelistavam, čitam pojedine pasuse, vraćam se na početak, svaki čas se pomaljaju nove dileme i u njihovom svetlu doterujem tekst. I zbog toga tek uzgred pratim najnovije polemike u vrhovima manjinske političke sfere, polemike koje su – prirodno – trebale da se pojave pre pola stoleća da bi njeni plodovi bili na dobrobit zajednice. Ubrzani protok vremena je pretekao i ostavio iza sebe sadašnje konflikte. Našli smo se, kao neki atavizam, izvan našeg doba, to bi bila prva pouka aktuelnih polemika. Ali, nažalost, nismo ni ovog puta dorasli tome. Šteta je velika, jer neki mladi ljudi su postavili zaista ozbiljna pitanja, međutim, Nacionalni savet je bio zaokupljen samo jednim pitanjem: kako sačuvati vlast. Besmislena revnost, s obzirom na to da su problemi veći. Trebalo je, odnosno trebalo bi primetiti da se svet oko nas umnogome izmenio. Na sceni su se pojavili mladići koji imaju tek nešto više od dvadeset ili nešto manje manje od trideset godina. Pojavila se treća snaga koja će za nekoliko godina predstavljati novu generaciju političara. Ništa neobično, ništa iznenađujuće – takav je poredak života. U svetu se uveliko govori o Z i Y generaciji koja je – nadajmo se – već prisutna i u Vojvodini. Treba primetiti i to da su pobunjenici nove generacije veoma mladi ljudi, i da otpor organizuju uz pomoć interneta. Oni se nisu socijalizovali u jednopartijskom sistemu, niti u državnom socijalizmu, ali nisu ni jahači divljeg kapitalizma. Nisu bili funkcioneri izgradnje pljačkaškog kapitalizma, kao što je to slučaj sa većinom manjinskih lidera koji su zauzeli pozicije u politici, u medijima, u institucijama kulture. Postali su tako karike u lancu režima, a da pritom nisu preuzimali odgovornost za celinu sistema. Oni su samo simulirali opozicionarstvo, nisu se ni protiv čega bunili, pobedili su bez borbe i nisu se libili da prihvate darove tranzicionih promena. I ovu ustajalu baru su uzburkali današnji dvadesetogodišnjaci koji ne veruju miljenicima tranzicije, ne veruju predstavnicima neoliberalne ekonomske politike koji se pokrivaju liberalnim parolama – ovi mladi ljudi nemaju poverenja u sistem koji je izgrađivan poslednjih dvadeset i pet godina. Oni znaju da je samo jedna stvar stalna: promena. U javnom životu vojvođanskih Mađara, međutim, vreme je stalo, ovde se računa da su pedesetogodišnjaci, članovi političke i kulturne elite, mlada generacija. Ove „mlade” je tetošila postkomunistička generacija socijalizovana u jednopartijskom sistemu, zbog toga pripadnici srednje generacije nisu ni bili mladi buntovnici, jer tek što su izmileli ispod postkomunističkog šinjela, na scenu su hrupili današnji mladi. A stvarno mladi su se ili iselili, ili su u javnom životu marginalizovani. Gde su ona vremena kad su časopis Uj Simposion uređivali mladići s dvadesetpet, dvadesetšest godina života?

Šta ćemo s „Belgijancima”?

Spremam se na budimpeštanski književni festival gde ću potpisivati svoje knjige. U poslednje vreme Budimpešta me sve više rastužuje. Prva dva dana nakon prispeća osećam se prijatno, sve mi je blisko i poznato, čitav dan se sastajem s ljudima, sedim sa kolegama piscima za ručkom, za večerom… Posle tri ili četiri dana, međutim, osećam se nekako suvišnim, skoro isto onako kao u Novom Sadu. Razgovaram sa sjajnim ljudima čije mišljenje visoko cenim i poštujem. Intelektualaca, i to onih najvrsnijih, ima mnogo, ali nedostaje mnogobojni duhovni život, jer snažna polarizacija sužava horizont, osiromašuje prirodnu višebojnost hijerarhija vrednosti. Ili je belo, ili crno! Tumarajući peštanskim ulicama, kao manjinac, često se upitam: „šta će biti s nama, Belgijancima”?

hugo riba ribi

Karikatura: Hugo

 

Partije su postale „nova božanstva”

Ima tome više od deset godina kako sam postavio pitanje, zašto nemamo manjinski sindikat, onakav, kakav postoji u Finskoj. Tamo nema manjinskih ili etničkih stranaka, ali zato postoji manjinski sindikat, koji štiti prava manjinskih radnika u svetu rada. Nisam ni na tren pomišljao na to da treba prekopirati ovaj model, već mi je namera bila da skrenem pažnju na značaj sfere rada. Svet rada i kultura – ova dva faktora su najvažnija u očuvanju identiteta. I tek potom je na redu partija. Nažalost, u vojvođanskoj mađarskoj zajednici partija je najvažnija, i to je ujedno i uzrok aktuelne krize stranke. Dvadesetpetogodišnji period posle promene političkog sistema upozorava i na to da su u postkomunističkom svetu partije postale „nova božanstva”, ali se ujedno ispostavilo i to da su one pretežno svojevrsne interesne grupe koje se ponašaju kao privatna preduzeća. Nisu se suočile sa sobom, sa tim da su odgovorne za izopačenu privatizaciju, za beskrajno nepravednu redistribuciju društvene imovine, za eksplozivni porast nejednakosti, za urušavanje moralnih vrednosti, za marginalizaciju kulture. Sve te stranke nisu predstavljale ovu ili onu ideju, već sebične lične interese. Dvadesetpet godina nakon promene političkog sistema ljudi su se razočarali u partije, jer nisu ispunile obećanja. Ne kažem da su nepotrebne, jer bez konkurencije među njima trpi demokratski mehanizam, ali ne sme se ni predimenzionisati njihov značaj. Slobodna štampa i nezavisne civilne organizacije, kritičko oko javnog mnjenja jesu garancije da na dostojan način predstavljaju stvar demokratije i vlastitu ideologiju. Ali šta će biti sa onom višestranačkom demokratijom, u kojoj de facto nema više stranaka, nema slobodne štampe, i u kojoj vlast ne trpi civilne organizacije.

Naivni budimpeštanski intelektualci

Peštanski dnevni list Nepsabadšag donosi informaciju o polemikama u mađarskoj manjinskoj zajednici u Vojvodini. Peter Esterhazi me, vidno zabrinut, pita: šta se tamo dešava? Nisam baš raspoložen da nadugačko elaboriram problem, a ukratko nisam u stanju da to učinim. Ne sumnjam da su u Budimpešti mnogi iznenađeni, jer se još i te kako sećaju živog, večito uzburkanog duhovnog života vojvođanskih Mađara. Šta se desilo? Imam osećaj da nisam ja taj koji je pozvan da odgovori na ovo pitanje. Nije mali broj onih ljudi koji su na Fejsbuku čitali Drugu javnost. Zar zaista nema drugih opozicionih foruma – pitaju u neverici. Ima li opozicionih novina? Ili časopisa preovlađujuće kritičkog tona? Mogu samo da se nasmešim, kiselo. Koliko su samo naivni ti budimpeštanski intelektualci!

april 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!