LASLO VEGEL: Vratićemo se mi

04 Apr 2011

Dobošar je bio presrećan, bio je zahvalan milostivom gospodinu, stavio bi za njega i ruku u vatru. Međutim, krajem 1944. shvatio je, ne malo razočaran, da ga je milostivi gospodin ipak ostavio na cedilu. Naime, kad su se Rusi i partizani već sasvim približili selu, milostivi gospodin je održao lep govor lokalnim Mađarima, bodrio ih je da sačuvaju svoje mađarstvo, da izdrže, jer će se uskoro vratiti. A onda se popeo u kamion, na koji je natovario svoje stvari, i odjezdio u pravcu Buimpešte. Dobošar je gledao za njim i na čelu su mu izbili debeli grašci znoja

a.) Vrativši se sa fronta, 1918. godine, deda je iz ruksaka izvadio fotografiju na kojoj je jedan dr?ni husar vitlao sabljom bore?i se za Ma?arsku. Bila je to fotomontaža, samo je lice bilo njegovo. Ovu fotografiju, izvu?enu sa dna ruksaka, smestio je me?u porodi?na dokumenta i otišao u selo da na?e neki posao. Na pijaci je sreo jednog posednika, gazdu, koji je ispred zgrade opštine držao patriotski govor kad su dedu odveli na front. Deda ga je pitao za posao, a veleposednik ga je potapšao po ramenu, – Svaka ti ?ast – ponavljao je – ti si svoj život stavio na kocku za ma?arsku naciju.
Posao, me?utim, nije mogao da mu da. Ve?i deo svoje nepokretnosti je blagovremeno unov?io, jer nije mogao baš kao poslednji prosjak da izbegne u Peštu. Videvši dedino smrknuto lice, ponovo ga je potapšao po ramenu.
– Izdržite, vrati?emo se mi – glasilo je ohrabrenje.

b.) U kasno prole?e 1941. godine milostivi gospodin se vratio iz Budimpešte – pri?ao mi je otac. – Vratio se kao važna li?nost, jer se u Budimpešti dve decenije borio za nas. Nedelju dana je primao poklonstvene posete, a onda je na ulici zaustavio opštinskog dobošara.
– ?ujem da si se stavio Srbima u službu, da si godinama ti izvikivao naredbe srpskog kralja – rekao mu je prekornim glasom.
– Istina je, milostivi gospodine – odgovorio je snishodljivo dobošar. – Pogrešio sam, grdno sam pogrešio, ali morao sam nekako da prehranim decu – kajao se opštinski dobošar.
– Respektujem tvoje pokajanje, ali zapamti, ne dajemo naše ma?arstvo tako jeftino – rekao mu je strogo.
Dobošar je bio presre?an, bio je zahvalan milostivom gospodinu, stavio bi za njega i ruku u vatru. Me?utim, krajem 1944. shvatio je, ne malo razo?aran, da ga je milostivi gospodin ipak ostavio na cedilu. Naime, kad su se Rusi i partizani ve? sasvim približili selu, milostivi gospodin je održao lep govor lokalnim Ma?arima, bodrio ih je da sa?uvaju svoje ma?arstvo, da izdrže, jer ?e se uskoro vratiti. A onda se popeo u kamion, na koji je natovario svoje stvari, i odjezdio u pravcu Buimpešte. Dobošar je gledao za njim i na ?elu su mu izbili debeli grašci znoja.
– Milostivi gospodine, nemojte nas ostaviti, povedite nas sa sobom – viknuo je za kamionom. Njegov vapaj je, me?utim, progutalo zaglušuju?e brujanje motora.
Otac mi je kasnije pri?ao, da je odmah po dolasku partizana, dobošar nestao. Niko nije znao šta mu se desilo. Tek nekoliko decenija kasnije neki su tajanstveno nagoveštavali da su ga partizani streljali.

c.) Kalai (u po?etku drug Kalai, kasnije pak gospodin Kalai) u jesen 1992. godine jeftino je prodao vilu koju je kao stru?njak i kao partijski kadar još u Titovo vreme zaslužio. Odlu?io je da se preseli u Ma?arsku. Njegova ku?na pomo?nica, Rozika, vidno se sneveselila na ovu vest. Ova je ve? bila tre?a ku?a u kojoj je, zbog odlaska gazda, izgubila posao. Bojala se, s razlogom, da ni hleb svagdašnji ne?e mo?i da zaradi.
– I ja bih rado otišla – izletelo joj iz usta. – Sprema?u vam ku?u, gospodine, i u Budimpešti.
Gospodin Kalai je odmahnuo glavom. – Ne ide to samo tako, ne mogu se te stvari srediti preko no?i. A, uostalom, ne?e ovaj rat još dugo da potraje. Izdrži, Rozika, vrati?u se ja, ne brini.
Rozika ipak nije ostala bez posla, uzeo ju je u ku?u onaj prebogati srpski izbeglica iz Hrvatske, koji je kupio Kalaijevu vilu. Hvalio je njenu vredno?u, i ?esto je ponavljao da nikad ne bi pomslio da su Ma?ari toliko radišni.
Rozika je samo ?utala. Pohvale joj nisu prijale, slušaju?i ih, ose?ala se krajnje nelagodno. Stalno je pomišljala na to, šta ?e re?i gospodin Kalai, kad se jednog dana bude vratio u grad.

mart 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!