LASLO VEGEL: Vratićemo se mi

04 Apr 2011

Dobošar je bio presrećan, bio je zahvalan milostivom gospodinu, stavio bi za njega i ruku u vatru. Međutim, krajem 1944. shvatio je, ne malo razočaran, da ga je milostivi gospodin ipak ostavio na cedilu. Naime, kad su se Rusi i partizani već sasvim približili selu, milostivi gospodin je održao lep govor lokalnim Mađarima, bodrio ih je da sačuvaju svoje mađarstvo, da izdrže, jer će se uskoro vratiti. A onda se popeo u kamion, na koji je natovario svoje stvari, i odjezdio u pravcu Buimpešte. Dobošar je gledao za njim i na čelu su mu izbili debeli grašci znoja

a.) Vrativši se sa fronta, 1918. godine, deda je iz ruksaka izvadio fotografiju na kojoj je jedan drčni husar vitlao sabljom boreći se za Mađarsku. Bila je to fotomontaža, samo je lice bilo njegovo. Ovu fotografiju, izvučenu sa dna ruksaka, smestio je među porodična dokumenta i otišao u selo da nađe neki posao. Na pijaci je sreo jednog posednika, gazdu, koji je ispred zgrade opštine držao patriotski govor kad su dedu odveli na front. Deda ga je pitao za posao, a veleposednik ga je potapšao po ramenu, – Svaka ti čast – ponavljao je – ti si svoj život stavio na kocku za mađarsku naciju.
Posao, međutim, nije mogao da mu da. Veći deo svoje nepokretnosti je blagovremeno unovčio, jer nije mogao baš kao poslednji prosjak da izbegne u Peštu. Videvši dedino smrknuto lice, ponovo ga je potapšao po ramenu.
– Izdržite, vratićemo se mi – glasilo je ohrabrenje.

b.) U kasno proleće 1941. godine milostivi gospodin se vratio iz Budimpešte – pričao mi je otac. – Vratio se kao važna ličnost, jer se u Budimpešti dve decenije borio za nas. Nedelju dana je primao poklonstvene posete, a onda je na ulici zaustavio opštinskog dobošara.
– Čujem da si se stavio Srbima u službu, da si godinama ti izvikivao naredbe srpskog kralja – rekao mu je prekornim glasom.
– Istina je, milostivi gospodine – odgovorio je snishodljivo dobošar. – Pogrešio sam, grdno sam pogrešio, ali morao sam nekako da prehranim decu – kajao se opštinski dobošar.
– Respektujem tvoje pokajanje, ali zapamti, ne dajemo naše mađarstvo tako jeftino – rekao mu je strogo.
Dobošar je bio presrećan, bio je zahvalan milostivom gospodinu, stavio bi za njega i ruku u vatru. Međutim, krajem 1944. shvatio je, ne malo razočaran, da ga je milostivi gospodin ipak ostavio na cedilu. Naime, kad su se Rusi i partizani već sasvim približili selu, milostivi gospodin je održao lep govor lokalnim Mađarima, bodrio ih je da sačuvaju svoje mađarstvo, da izdrže, jer će se uskoro vratiti. A onda se popeo u kamion, na koji je natovario svoje stvari, i odjezdio u pravcu Buimpešte. Dobošar je gledao za njim i na čelu su mu izbili debeli grašci znoja.
– Milostivi gospodine, nemojte nas ostaviti, povedite nas sa sobom – viknuo je za kamionom. Njegov vapaj je, međutim, progutalo zaglušujuće brujanje motora.
Otac mi je kasnije pričao, da je odmah po dolasku partizana, dobošar nestao. Niko nije znao šta mu se desilo. Tek nekoliko decenija kasnije neki su tajanstveno nagoveštavali da su ga partizani streljali.

c.) Kalai (u početku drug Kalai, kasnije pak gospodin Kalai) u jesen 1992. godine jeftino je prodao vilu koju je kao stručnjak i kao partijski kadar još u Titovo vreme zaslužio. Odlučio je da se preseli u Mađarsku. Njegova kućna pomoćnica, Rozika, vidno se sneveselila na ovu vest. Ova je već bila treća kuća u kojoj je, zbog odlaska gazda, izgubila posao. Bojala se, s razlogom, da ni hleb svagdašnji neće moći da zaradi.
– I ja bih rado otišla – izletelo joj iz usta. – Spremaću vam kuću, gospodine, i u Budimpešti.
Gospodin Kalai je odmahnuo glavom. – Ne ide to samo tako, ne mogu se te stvari srediti preko noći. A, uostalom, neće ovaj rat još dugo da potraje. Izdrži, Rozika, vratiću se ja, ne brini.
Rozika ipak nije ostala bez posla, uzeo ju je u kuću onaj prebogati srpski izbeglica iz Hrvatske, koji je kupio Kalaijevu vilu. Hvalio je njenu vrednoću, i često je ponavljao da nikad ne bi pomslio da su Mađari toliko radišni.
Rozika je samo ćutala. Pohvale joj nisu prijale, slušajući ih, osećala se krajnje nelagodno. Stalno je pomišljala na to, šta će reći gospodin Kalai, kad se jednog dana bude vratio u grad.

mart 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!