LASLO VEGEL: Vojvodina kao dekor političke scene

03 Jul 2016

Od plišane revolucije do plišanog despotizma

Dekor na sivom pročelju političkog sistema

Samo jedan kratak pogled na televizijski program. Najpre su se u Dalju, zatim u Tavankutu i konačno u Subotici (sve u istom danu) sreli srpski predsednik vlade Aleksandar Vučić i predsednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitanović. Mediji su ovaj susret namah proglasili ako baš i ne istorijskim, ali ono svakako važnom etapom u razvoju srpsko-hrvatskih odnosa. Imam problem s ovakvim kvalifikacijama, bezmalo je svaki dan istorijski, početak neke etape, kamen-međaš – stalno se spotičemo o to kamenje, toliko ih ima. Političari se druže, daruju jedni druge, pa se malo-malo podžapaju, a onda se opet grle i ljube. Takvi su o bičaji ovdašnji. Zatim nova vest: formirana je pokrajinska vlada. Radio-televizija Srbije ovu vest i ne objavljuje među vodećim vestima. Čitač vesti monotnim glasom čita tekst sa tzv. “idiota” pred sobom, vest kao vest, ništa naročito. I zaista, Vojvodina dobija sve beznačajnije uloge. Biće svojevrsni dekor na sivom pročelju političkog sistema. Toliko. Ostaće ponešto od nje za potomke, recimo, u delima Aleksandra Tišme. Ne vredi se zamajavati sa njom. Europeiše Rundšau (Europäische Rundschau) traži od mene esej o Srbiji. Pa, baš u nevreme, ophrvan sam dilemama. Dnevnopolitički događaji su izvan krugova mojih interesovanja. A i čitaoci Europeiše Rundšaua su ravnodušni prema ovdašnjim temama. U prvi mah sam pomislio da napišem neku vrstu post scriptuma za moj roman Exterritorium, ali srećom odmah i uviđam da bez osnovnog dela čitaoci ne bi iz njega mnogo shvatili. Ali ovaj post scriptum bih jednom ipak morao da napišem. Naravno, za domaću upotrebu. Da bih osvežio svoja sećanja, uzimam u ruke odličnu knjigu Holma Sundhausena o Srbiji. Ovaj berlinski univerzitetski profesor mnogo citira iz Filozofije palanke Radomira Konstantinovića (mnogi drže da je ovaj veliki osej svojevrsna Biblija onih koji drugačije misle), a posebno ističe misao po kojoj se u provinciji vreme zaustaviloi da se nikakve promene ne mogu očekivati. “Istorija nas je zaboravila”, piše Konstantinović. I razmišljajući o Konstantinovićevoj knjizi polako uviđam da me zapravo zanima isključivo čovek ove, na sprud prošlosti nasukane zemlje, njegovo osećanje života. One sudbine koje je istorija smetnula s uma. S Beketom bih morao da proučavam ove okolnosti da b ih mogao napisati “post-exterritorium”.

Bakandže sa kramponima

Možda mi se sad sveti moja nekadašnja nestrpljiva mladost, pošto sam u poslednje vreme nezadovoljan samim sobom. Da bih se makar donekle utešio, čitam dnevničku belešku Đule Ilješa pod datumom 15. decembar 1956. “Sklon sam ideji da treba ostati miran, i odozdo netremice posmatrati, očima budnim, oštrim kramponima načičkane đonove bakandži božanstava koji se bore iznad nas, i da samo s vremena na vreme obrišemo prašinu iz očiju, sa vrata.” Nekad bih skoro izvesno odbio ovaj scenario, danas bih razmislio. Svakog dana prikupljam snagu, i pri tom sokolim sebe: ostani miran. Umirujem sebe, dok budnim očima, netremice, pratim kramponima načičkane đonove posvađanih moćnika. Jedini otisak mojih budnih očiju je ovaj dnevnik. Nalik je na nekadašnje poruke u boci.

Crni petak

Rano ujutro, kao i mnogi drugi, sa zaprepašćenjem čitam vest o ishodu referenduma u Engleskoj: većina Britanaca je za izlazak iz Evropske unije. Premda sam računao i na takav ishod, sad mi se čini neverovatnim. Na posledice, na očekivani domino-efekat ne smem ni da pomislim. Prisećam se izjave Đerđa Šoroša od pre nekoliko dana: Scenario “crnog petka” mogao bi da bude fatalan. Šoroš predviđa jačanje recesionih tendencija u privredi, što dovodi do osetnog pada prihoda domaćinstava, vrednost britanske funte će pasti za 15-20 posto… Pored svega mene brine da će ovu odluku najviše osetiti na svojoj koži siromašniji slojevi. Krajnja desnica euforično slavi, putin je vrlo zadovoljan. Na berzama haos, britanska funta je već pala za 10 posto. Oni imućniji će i sad nekako da se izvuku, britanska vlada će kreirati nove poreze, da spase vladajuću klasu. Neće biti odlučujući ni gubici u privredi, njihovu cenu će već naplatiti od radnika. Prema jednom podatku 85 posto bogatstva sveta nalazi se u rukama 10 posto svetske populacije, za njih ne bih big zna kako brinuo. Najgore što im se može desiti da izgube, recimo, cenu jedne jahte ili vile. Što je skoro ništa. Izlazak Velike Britanije iz Evropske unije oslabiće britansku privredu i stabilnost Unije. Samo se nadam da je neće radikalno potresti. A potom pomišljam na vlastite sudbine. Švajcarska može da opstane bez Evropske unije, ali ne i Balkan, ne i Srednjoistočna Evropa. Bez nadnacionalnih struktura između nacionalnih država u regionu Istočno-srednje Evrope ponovo će doći do izražaja opasne napetosti. Ako ne već danas, onda sutra. Neka vrsta garanta balkanskog mira je činjenica pridruživanja, ili nada u pridruživanje Evropskoj uniji. Kako Evropska unija bude slabila, tako će na Balkanu da jača ruski uticaj. Nije isključeno da će dalje slabljenje Unije uroditi novim sukobima na Balkanu čije stare rane još nisu zarasle. Istupanjem Velike Britanije iz Evropske unije “višegradska četvorka” (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska) shavtiće, ne malo iznenađena, da je pala u sopstvenu zamku. Nikad nisam bio oduševljen briselskom birokratijom, tim evropskim mandarinima, ni uniju evropskih nacionalnih država nisam smatrao pravim rešenjem, ni sama Evropska unija nije ni malo savršena, ali sve do sada nije niko izmislio ništa bolje. Međutim, političkim elitama nacionalnih država i to je previše.

Provincija kontra Evropa

Analitičari ukazuju na jedan paradoks. Za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije glasali su većinom u britanskim provincijama, dok su u velikim gradovma, a naročito u Londonu, glasali za ostanak. Ergo, pobedila je provincijalna Engleska. Britansko društvo je na ovom planu mnogo podeljenije, nego što sam mislio. I još jedan zanimljiv podatak: glavni argument pristalica izlaska iz Unije bilo je masovno useljavanje. Dakle, “virtuelni” migranti su podelili englesko društvo! Međutim, useljenici se ne nastanjuju u unutrašnjosti Engleske, već u velikim gradovima. Poznato je, recimo, da je London cilj mađarskih useljenika, već se govori o tome da je London postao (i) važan “mađarski grad”. Migranti su, dakle, problem onih engleskih građana koji se u svakodnevnom životu i ne sreću sa njima. A to znači da će problem migranata biti sve krupniji politički faktor koji će značajno uticati na produbljivanje podela u društvu iza koje se podmuklo krije rak-rana modernog kapitalizma.

Plišani despotizam

Nema sumnje da je najveća ludost ona prazna iluzija po kojoj je demokratija ostvariva (i) bez demokrata. Najnovija iskustva pokazuju da sve veći broj građana s pravom glasa vrlo olako ostavlja demokratiju na cedilu, verujući da diktatura nodi veću sigurnost. Sve su glasnije one grupacije koje priželjkuju čvrstu putinovsku ruku, pod jednim uslovom, da autoritarnom lideru ne manjkaju nacionalna osećanja. I evo nas kako se iz plišane revolucije batrgamo prema haosu. Bojim se da odande uredno popločani put vodi u plišani despotizam.

jun 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!