LASLO VEGEL: Vic ili stvarnost?

01 Nov 2013

Ko sme, a ko ne sme da bude korumpiran

U Ginisovoj knjizi

Ovde, u inostranstvu, daleko od kuće, još je mučnije čitati vesti o novosadskoj cenzuri. Mada smo se u poslednje vreme već navikli na izjave ovih ili onih gradskih funkcionera da nema potrebe isticati i na mađarskom jeziku pravac kretanja gradskih autobusa, i uzalud ih pokrajinski ombudsman upozoravao da su u duhu zakona dužni da to učine. Navikavamo se i na to da poneki članovi gradske uprave mirno objave da preuzimaju na sebe ulogu suda i da su vlasni da odrede koja izložba treba da bude zabranjena, a koja ne. Ali poslednji slučaj – slučaj cenzurisanja jednog crteža na kojem je predočena figura stilizovano razapetog muškarca sa svežnjevima novčanica u ruci – polako se već seli i na stranice humorističko-satiričkih podlistaka. U Beogradu i u Zagrebu već unapred strepim od susreta s tamošnjim piscima, svi se grohotom smeju raspitujući se za detalje novosadske cenzure. Jedan švajcarski novinar me pita da li je reč o vicu ili o stvarnom događaju. Stvar bih najradije nazvao ispoljavanjem specifičnog vojvođanskog humora, međutim, samo mucavo potvrđujem da je reč, nažalost, o stvarnom događaju. Ova vest, odgovara švajcarski novinar, nije od one vrste da je čovek ujeo psa. Pokazujem mu crtež na internetu. Čujem kako se grohotom smeje. Mi, Novosađani, čini mi se, ulazimo u Ginisovu knjigu. I u humorističke rubrike.

Tanjug javlja

Spadam među one koji su s radošću dočekali antikorupcijski program, ali smatram da se taj progam mora sprovoditi bez korupcije. Ne znam šta se događa u drugim gradovima, ali u Novom Sadu već i bakalin na ćošku, ili susedna trafikantkinja tačno znaju ko će sve biti zaobiđen u toj antikorupcijskoj kampanji, što znači da su prodrmani moralni temelji inače zaista neophodne akcije. Nekako mi je splasnula početna oduševljenost. Partijski kadrovi su se ponovo našli iznad institucija pravne države. Na to ukazuje i najnoviji izveštaj Kancelarije UN za borbu protiv droge i kriminala (UNODC) i Evropske komisije. Podaci i ocene u tom izveštaju ne govore o nekim davnim vremenima, već se odnose na poslednjih godinu dana, dakle, na period u kojem je u Srbiji gromko najavljena i vehementno povedena borba protiv korupcije. Kako se u tom izveštaju navodi, međutim, od zemalja Zapadnog Balkana, s korupcijom su se biznismeni suočili najviše u Srbiji – u 17% poslova, i u Albaniji gde je taj postotak bio 15,7 za godinu dana. U Hrvatskoj je 8,8 posto, a na Kosovu je 7,7 posto biznismena bilo prinuđeno da na neki način korumpira lokalne funkcionere. Mi smo, dakle, na prvom mestu! Čini se da je u žaru borbe protiv korupcije nastalo i novo pravilo o tome ko sme a ko ne sme da bude korumpiran i da korumpira. U zagrebačkom Jutarnjem listu čitam mišljenje sociologa Renata Matića, da korupcija i loše odluke političara nanose zemlji – Hrvatskoj – štetu od 20 do 30 milijardi dolara godišnje. Ovaj sociolog smatra da je osnovni uslov uspešne borbe protiv korupcije ukidanje svemoći partija. Sve dok se to ne desi, borba protiv korupcije ostaje iluzija ili se pretvara u manipulaciju. I sve dotle će milijarde i milijarde gubitaka biti nadoknađivane novcem građana poreskih obveznika. Koliku štetu, izraženu u milijardama dolara, nanose državi Srbiji pogrešne ili loše odluke političara, koliko ova partokratija košta građane Srbije – o tome još nema podataka, ili ti podaci nisu javni. A partokratija i dalje hara u svim segmentima društva, jedino je opozicija spremna da je kritikuje, ali čim se opozicija dokopa vlasti, odmah je i ona prigrli na grudi.

oktobar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!