LASLO VEGEL: Vapaj u pustinji

01 Nov 2015

Nacionalizam je pobedio

“Jugosi”, “Rumuni”, “Slovaci”

Jesenji frankfurtski vetrovi su bar toliko opaki koliko naša košava. Zbog vlažnog, hladnog i vetrovitog vremena uglavnom sam obilazio, spadajući s nogu, sajamske hale. Odustao sam i od planiranog obilaska starog gradskog jezgra. Jedna gospođa, iz Frankfurta, Mađarica, tražila je na srpskom štandu Neoplantu – na mađarskom. Našla je naposletku knjigu, na mađarskom štandu. Potom se ispostavilo i to da je nepoznata gospođa rodom iz Novog Sada, da se još na početku napetosti između jugoslovenskih republika, preselila 1991. s mužem u Mađarsku – bojali su se da će muški članovi porodice, otac i sin, biti mobilisani i odvedeni u rat. Ali muž, inače arhitekta, nije mogao da dođe do izražaja u matičnoj zemlji. Gledali su na tog “jugosa” skoro kao na stranca. Uskoro mu je bio ponuđen posao u Nemačkoj, na šta je rekao: ako ovu priliku ne iskoriti, moći će do kraja života da se kaje. Preselili su se u Nemačku i uspeli na profesionalnom planu. “Siroti jugos” koji je bio stranac u matičnoj zemlji, danas je u međunarodnim relacijama priznati arhitekta. Nisam prvi put čuo ovakve i slične priče o “Rumunima”, “Slovacima”, “jugosima”.

Ratni zločinci na večita vremena

Za lektiru pre spavanja spremio sam na noćni ormarić pesme Janoša Aranja, ali u tom trenutku sam, na svoju nesreću, pogledao na ekran tableta. Vest: za 12. decembar je zakazan početak procesa sudske rehabilitacije nacističkog predsednika srpske kolaboracionističke valade generala Milana Nedića. Draža Mihailović je rehabilitovan, ali “samo” pravno, objašnjavaju pametnjakovići. Draža Mihailović je, dakle, de jure nedužan, dok potomci onih vojvođanskih Mađara koji su pobijeni u jesen 1944. i početkom 1945. godine redom gube sudske procese njihove rehabilitacije. Da li su sa stanovišta prava te nedužne žrtve i dalje – ratni zločinci? Nisu imali advokata, nema iole ozbiljnih zapisnika, postoje samo improvizovane optužnice u nekoliko šturih rečenica. Vojvođanska ravnica, s toliko pesničkog žara opevana, nagrđena je masovnim grobnicama. Ohrabrujuća je vest da su preci Julijane Balaša rehabilitovani, lepo je i to što su tu vest pod krupnim naslovima obnarodovali i listovi Nacionalnog saveta Mađara. Ali s ovim slučajem ne mogu se prikriti istorijske činjenice. Šta se dešava s onima koji su izgubili sudske procese rehabilitacije svojih predaka? Koji nisu do kraja ni saslušani? Ostaju bezimeni, osuđeni na večito osećanje krivice? I zbog čega? Zašto ćute u ovakvnim prilikama manjinske stranke? Zašto ne iznesu u najširu javnost, koliko tih pobijenih ljudi de facto nije rehabilitovano, koliko nedužno pogubljenih i nadalje nose na sebi stigmu ratnog zločinca? Šta čine, šta preduzimaju mađarske manjinske stranke, da li su u stanju da se uzdignu iznad svojih uskih, sebičnih interesa, da li će progovoriti, ili će se pokunjiti? Da li te žrtve istorija i nadalje tretira kao ratne zločince? Odlažem tablet i čitam stihove Janoša Aranja: “Sam u društvu, / sam među hiljadama”.

Zemlje i narodi na putu nestajanja

Poznati ekonomista-istraživač Toma Piketi iznosi procenu da je u zemlje Zapadne Evope u periodu između 2000. i 2010. godine prispelo oko milion migranata – godišnje. Dodaje da dve trećine demografskog rasta čine – migranti. Drugačija je situacija u Istočnoj Evropi. Sve je manje novorođenčadi, ali ni migranti nisu poželjni. “Ove zemlje će u demografskom pogledu naprosto nestati” – zaključuje ovaj francuski, levo orijentisani ekonomista.

Nacionalizam je pobedio

Jedan dan u Novom Sadu. Iz redakcije Danasa me požuruju, drže da bi bilo važno da moje izlaganje o knjizi Latinke Perović bude objavljeno i u pisanoj, autorizovanoj verziji. Nemam vremena, mogu da napišem samo skicu. I u jednim dnevnim novinama i ne bih mogao detaljno da obrazložim svoja zapažanja. Prisećam se svog romana Paraneza u kojem samo nastojao da predočim godine uoči tranzicionih promena. Prevladala je potpuna konfuzija koja se u Srbiji ispoljila i u građanskom ratu. Ali šta se dešavalo u Mađarskoj? U Srbiji su reformkomunisti prerano, još daleke 1971. godine poraženi. Pobedio je nacionalizam. Činilo se da će se u Mađarskj i u ostalim srednjo-istočno-evropskim zemljama konsolidovati koncept liberalne demokratije. Ne zaboravljam da je tada i Fides (Viktora Orbana) bio izrazito liberalan. Za moj ukus donekle čak i preterano. Imao sam utisak da se u Mađarskoj dogodilo čudo. I ovde, u Srbiji, moji srpski prijatelji govorili su o svojevrsnom mađarskom čudu. Samo deset godina kasnije, čitava Istočno-srednja Evropa načinila je oštar zaokret udesno, ali ne prema konzervativnoj desnici zapadnoevropskog tipa – taj zaokret bio je pre svega nacionalističko-populistički, a tek potom desničarski. Na takav put navele su ih sopstvene tradicije. Naposletku se pokazalo da je Milovan Đilas bio u pravu, kad je 1997. napisao da će u postkomunističkim zemljama pobediti nacionalizam. Latinka Perović je napisala dramu ovdašnje tranzicije, zapisala je ljudske sudbine koje su zanimljivije i od same istorije čiji su protagonisti bili.

Dete Kakanije

U Beču, na okruglom stolu o Danilu Kišu, govore austrijski pisci, istoričari književnosti, istoričari kultura i ideja, i – iz Srbije – Dragan Velikić i moja malenkost. Pomenuo sam pored ostalog da je Danilo Kiš dete Kakanije. I da na to najbolje ukazuje etnička šarolikost njegovog romanesknog sveta. I da je vrlo zanimljivo to što su posle Prvog svetskog rata romani – romaneskni svetovi – postali najednom nacionalno homogeni. U mađarskoj književnosti, na primer, ova drugost je skoro sasvim nepoznata. Tu i tamo se pomalja neka daleka, egzotična drugost, dok ona “poznata drugost” s kojom koegzistiramo, nije prisutna. Pre će se ona pojaviti u savremenoj nemačkoj književnosti. Ili u francuskoj. Kultura drugosti veoma nedostaje i u mađarskoj književnosti, ona je deficitarna i u javnom životu. Nije stoga ni čudno što je ksenofobija pustila onakve korene u mađarskom društvu. Bojim se da će mađarska kultura biti sve više zatvorena, da će se učauriti u sopstvene kanone. Na tu okolnost je skrenula pažnju učensika okruglog stola i švajcarska spisateljica Ilma Rakuza. Srednjo-evropejstvo Danila Kiša pokazuje upravo etnička šarolikost njegovog romanesknog sveta.

Zatvorena mađarska kultura

Posle zajedničke večere u prijatnoj bečkoj noći vraćam se s Ilmom Rakuzom pešice u hotel. Razgovaramo o zatvorenosti mađarske kulture. Izuzetno dobro, svestrano informisana o književnostima ovog regiona, gospođa Rakuza je već odavno primetila ovu zatvorenost u sostvene kanone. Doduše, istina je i to da mađarski pisci žive u homogenoj nacionalnoj državi, oni su deca takve države, nose ne sebi njen pečat, čak i kad se nađu u polemici sa njom.

Savremenici

Budimpešta. Spomen-konferencija posvećena liku i delu Ištvana Eršija. Pre nekoliko dana u Rovinju sam govorio o pre dve godine preminulom Mirku Kovaču. Potom u Beču o Danilu Kišu. Moji savremenici odlaze, jedan po jedan. Erši je i politički, i književno jednako aktuelan, samo ova sredina naprosto ne želi da to primi k znanju. Imam utisak da gotovo sve što sam rekao ovih dana na pomenutim skupovima – samo vapaj u pustinji.

oktobar 2015.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!