LASLO VEGEL: Vapaj kulture

O čemu govore svakodnevnice?

Vraća se kući neraspoložena, ljutita, nakon što su joj u opštini – u Temerinu – očitali bukvicu iz manjinskih prava. Kakav, bre, manjinski zakon? Kakvi propisi o upotrebi jezika? Ovo je Srbija! – ponavljali su opštinski službenici, njih trojica istovremeno, dobro poznate fraze, povišenim tonom, u službenim prostorijama opštine, na šalteru „sistema 48” (zelena linija). U Srbiji svi moraju da nauče srpski, ko neće, može slobodno da se seli. Kakva slučajnost – lokalna samouprava i javna preduzeća – koja su formirala ovu službu („sistem 48”), računaju na saradnju građana. Pa su zbog toga i reklamirali sebe s obećavajućim sloganom: „Za bolji život u Temerinu”. U Srbiji, dakle, stranka može da se obrati službenom licu na srpskom jeziku, jer ni u Nemačkoj ne može da se službeno obraća na drugom jeziku, osim na nemačkom, a ne na engleskom, ili francuskom – glasi obrazloženje. To je ovdašnja praksa. I šta se može učiniti u ovakvim situacijama? Da li bi službenici morali kao obaveznu, ili kao preporučenu literaturu da prelistavaju lepo sročene strategije Mađarskog nacionalnog saveta? U svakodnevici žive obični manjinski građani, a strategije pišu profesionalni lideri. I na ovom mestu sam više puta insistirao na tome da mađarski poslanici u Narodnoj skupštini Srbije govore na maternjem jeziku. Parlemant je ionako ono simbolično mesto gde bi to trebalo, ubeđen sam, učiniti. Ako pak bilo gde, i makar samo jednom, opštinski službenik uzme za sebe slobodu da povišenim tonom govori s građaninom – poreskim obveznikom – štaviše, ako dozvoljava sebi i to da građanina upozori da govori na srpskom, ili da se seli iz zemlje – narodni poslanik je obavezan da u parlamentu govori na mađarskom. Ako to ne budu učinili, nadam se da će ih Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srbije, ljubazno podsetiti da na to, prema važećim propisima, imaju puno pravo.

Vapaj kulture za pomoć

Snežana M. pokazuje na porcelanski časovnik koji tronuje na komodi. Krila anđela štite sićušni časovnik čije skazaljke razaznajem tek kad se sasvim približim komodi. I dok govori, imam osećaj da i soba počinje da diše, progovaraju senke, predmeti, oživljavaju se uspomene. Časovnik je iz Beča doneo Snežanin pradeda koji je, kao bogat srpski trgovac pre Prvog svetskog rata često putovao – kako se Snežana izrazila – u prestonicu. Obično je putovao sam, poslom, ali bi dva-tri puta godišnje poveo sa sobom i suprugu. Te zajedničke izlete u Beč pažljivo su planirali, posećivali su pozorišta, išli na koncerte, a potom bi obično večerali u nekom elegantnom restoranu. Odlazili su u Šenbrun, šetali su se na Kertnerštraseu ili na Ringu. Prabaka je mogla po volji da bira među bečkim damskim šeširima. Ako je pradeda putovao sam, jer je morao da sređuje svoje neodložne poslove, vraćao bi se s darovima: s buteljcima finog francuskog šampanjca, koje su otvarali samo u naročito svečanim prilikama, s Mocart-kuglama, ili – jedom – s predivnom muzičkom kutijom koja je svirala neki Štrausov valcer. A jednom se vratio s ovim porcelanskim časovnikom kojem je pažljivo izabrao mesto na komodi. I umro je tako, sedeći u fotelji, i gledajući u taj časovnik, kao da je hteo da iz ovog sveta ode po bečkom računanju vremena. Naslednici su se potajno nadali ovom časovniku, a pripao je onome ko je pokojniku bio najbliži srcu, pričala je Snežana. I dodala da i njoj zadaje najviše briga odluka, kojoj od dve kćerke da ostavi u nasledstvo ovu porodičnu relikviju. Devojke su vredne, trude se da ne razočaraju, lepo napreduju s ispitima. Taj časovnik ima neku čarobnu moć, pretpostavljam, kao Lesingov prsten. Šteta što u većini porodica nema ovakvog časovnika, ili nekog drugog predmeta, koji bi se nasleđivali generacijama, i koji bi bili svojevrsni podsetnik. Možda je Snežanin pradeda bio i u Burgteatru, jer – razmišljao sam dalje – postojao je u Novom Sadu jedan srpski građanski sloj s evropskim horizontima, i koji je poznavao Beč kao svoj dlan. I upravo je to građanstvo te evropske duhovnosti utemeljilo u Novom Sadu svoje nacionalne kulturne ustanove. Nažalost, danas evropska duhovnost nije baš naročito na ceni, današnji magnati se radije muvaju oko turbofolk pevačica. Nikad nisam nigde pročitao da u pomodnim džet-set krugovima bilo ko pominje bečke koncerte ili koncertne dvorane. Verujem, ipak, da se u mnogim porodicama još čuvaju poneki porcelanski časovnici s anđelom, ili ako ništa drugo, nekakav, od dede nasleđeni, tajanstveni džepni sat. Da neke fijoke još kriju poneke porcelanske tanjire, ili možda neke požutele pozorišne ulaznice. O tome sam razmišljao, kad sam na bedemu petrovaradinske tvrđave ugledao transparent festivala Exit: Welcome to Novi Sad, capital of Vojvodina (Dobrodošli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine). Grdno greše oni koji u tome vide samo politiku. Stvar je mnogo ozbiljnija. Reč je o očajničkom vapaju jedne lokalne, specifične kulture.

avgust 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

(+8 rating, 8 votes)

 Loading ...

Pogledajte još:

• 
  ZLATKO JELISAVAC: Rio Negro a u Zrenjaninu
• 
  LASLO VEGEL: Beznadežna pitanja
• 
  IGOR BESERMENJI: Zanemimo kada bi trebalo da smo najglasniji
• 
  PAVLE RADIĆ: Raspada li se ratni episkopat SPC?

Posted by admin on avg 3 2012. Filed under Autonomija, Autori, Decentralizacija, Izdvajamo, Laslo Vegel, Pogledi, Vojvodina. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry