LASLO VEGEL: Vapaj kulture

03 Aug 2012

„Kakav, bre, manjinski zakon? Ovo je Srbija!“

O ?emu govore svakodnevnice?

Vra?a se ku?i neraspoložena, ljutita, nakon što su joj u opštini – u Temerinu – o?itali bukvicu iz manjinskih prava. Kakav, bre, manjinski zakon? Kakvi propisi o upotrebi jezika? Ovo je Srbija! – ponavljali su opštinski službenici, njih trojica istovremeno, dobro poznate fraze, povišenim tonom, u službenim prostorijama opštine, na šalteru „sistema 48” (zelena linija). U Srbiji svi moraju da nau?e srpski, ko ne?e, može slobodno da se seli. Kakva slu?ajnost – lokalna samouprava i javna preduze?a – koja su formirala ovu službu („sistem 48”), ra?unaju na saradnju gra?ana. Pa su zbog toga i reklamirali sebe s obe?avaju?im sloganom: „Za bolji život u Temerinu”. U Srbiji, dakle, stranka može da se obrati službenom licu na srpskom jeziku, jer ni u Nema?koj ne može da se službeno obra?a na drugom jeziku, osim na nema?kom, a ne na engleskom, ili francuskom – glasi obrazloženje. To je ovdašnja praksa. I šta se može u?initi u ovakvim situacijama? Da li bi službenici morali kao obaveznu, ili kao preporu?enu literaturu da prelistavaju lepo sro?ene strategije Ma?arskog nacionalnog saveta? U svakodnevici žive obi?ni manjinski gra?ani, a strategije pišu profesionalni lideri. I na ovom mestu sam više puta insistirao na tome da ma?arski poslanici u Narodnoj skupštini Srbije govore na maternjem jeziku. Parlemant je ionako ono simboli?no mesto gde bi to trebalo, ube?en sam, u?initi. Ako pak bilo gde, i makar samo jednom, opštinski službenik uzme za sebe slobodu da povišenim tonom govori s gra?aninom – poreskim obveznikom – štaviše, ako dozvoljava sebi i to da gra?anina upozori da govori na srpskom, ili da se seli iz zemlje – narodni poslanik je obavezan da u parlamentu govori na ma?arskom. Ako to ne budu u?inili, nadam se da ?e ih Tomislav Nikoli?, predsednik Republike Srbije, ljubazno podsetiti da na to, prema važe?im propisima, imaju puno pravo.

Vapaj kulture za pomo?

Snežana M. pokazuje na porcelanski ?asovnik koji tronuje na komodi. Krila an?ela štite si?ušni ?asovnik ?ije skazaljke razaznajem tek kad se sasvim približim komodi. I dok govori, imam ose?aj da i soba po?inje da diše, progovaraju senke, predmeti, oživljavaju se uspomene. ?asovnik je iz Be?a doneo Snežanin pradeda koji je, kao bogat srpski trgovac pre Prvog svetskog rata ?esto putovao – kako se Snežana izrazila – u prestonicu. Obi?no je putovao sam, poslom, ali bi dva-tri puta godišnje poveo sa sobom i suprugu. Te zajedni?ke izlete u Be? pažljivo su planirali, pose?ivali su pozorišta, išli na koncerte, a potom bi obi?no ve?erali u nekom elegantnom restoranu. Odlazili su u Šenbrun, šetali su se na Kertnerštraseu ili na Ringu. Prabaka je mogla po volji da bira me?u be?kim damskim šeširima. Ako je pradeda putovao sam, jer je morao da sre?uje svoje neodložne poslove, vra?ao bi se s darovima: s buteljcima finog francuskog šampanjca, koje su otvarali samo u naro?ito sve?anim prilikama, s Mocart-kuglama, ili – jedom – s predivnom muzi?kom kutijom koja je svirala neki Štrausov valcer. A jednom se vratio s ovim porcelanskim ?asovnikom kojem je pažljivo izabrao mesto na komodi. I umro je tako, sede?i u fotelji, i gledaju?i u taj ?asovnik, kao da je hteo da iz ovog sveta ode po be?kom ra?unanju vremena. Naslednici su se potajno nadali ovom ?asovniku, a pripao je onome ko je pokojniku bio najbliži srcu, pri?ala je Snežana. I dodala da i njoj zadaje najviše briga odluka, kojoj od dve k?erke da ostavi u nasledstvo ovu porodi?nu relikviju. Devojke su vredne, trude se da ne razo?araju, lepo napreduju s ispitima. Taj ?asovnik ima neku ?arobnu mo?, pretpostavljam, kao Lesingov prsten. Šteta što u ve?ini porodica nema ovakvog ?asovnika, ili nekog drugog predmeta, koji bi se nasle?ivali generacijama, i koji bi bili svojevrsni podsetnik. Možda je Snežanin pradeda bio i u Burgteatru, jer – razmišljao sam dalje – postojao je u Novom Sadu jedan srpski gra?anski sloj s evropskim horizontima, i koji je poznavao Be? kao svoj dlan. I upravo je to gra?anstvo te evropske duhovnosti utemeljilo u Novom Sadu svoje nacionalne kulturne ustanove. Nažalost, danas evropska duhovnost nije baš naro?ito na ceni, današnji magnati se radije muvaju oko turbofolk peva?ica. Nikad nisam nigde pro?itao da u pomodnim džet-set krugovima bilo ko pominje be?ke koncerte ili koncertne dvorane. Verujem, ipak, da se u mnogim porodicama još ?uvaju poneki porcelanski ?asovnici s an?elom, ili ako ništa drugo, nekakav, od dede nasle?eni, tajanstveni džepni sat. Da neke fijoke još kriju poneke porcelanske tanjire, ili možda neke požutele pozorišne ulaznice. O tome sam razmišljao, kad sam na bedemu petrovaradinske tvr?ave ugledao transparent festivala Exit: Welcome to Novi Sad, capital of Vojvodina (Dobrodošli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine). Grdno greše oni koji u tome vide samo politiku. Stvar je mnogo ozbiljnija. Re? je o o?ajni?kom vapaju jedne lokalne, specifi?ne kulture.

avgust 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!