LASLO VEGEL: Uloge su podeljene

06 Sep 2014

Dobrovoljni taoci

Jednoznačno očekivanje

Posle tzv. jogurt revolucije Slobodan Milošević je radikalno potkresao autonomiju Vojvodine, i od tada se neprekidno i govori i piše o vojvođanskoj krizi. Polovični pristup Demokratske stranke ovom problemu doveo je do izvesnih modifikacija miloševićizma, ali ne i do njegovog prevladavanja, prevazilaženja, treba priznati da to i nije bilo moguće u okvirima važećeg Ustava, koji je donet, uzgred, i s blagoslovom demokrata. Sad su se rasprave ponovo rasplamsale. Srpska napredna stranka, posle onih silnih izbornih pobeda, polaže pravo i na vlast u pokrajini. Sve ili ništa! Savez vojvođanskih Mađara, koji je u neraskidivoj koaliciji s naprednjacima, predložio je „koncentracionu” vladu, i taj predlog su promptno prihvatili naprednjaci, socijalisti i tzv. Treća Srbija, stranka nastala izdvajanjem iz Dveri – upravo one stranke koje su sve do juče zdušno agitovale protiv autonomije pokrajine, ili su bar nastojali da tu autonomiju minimalizuju. Kao odgovor, vojvođanski glavni odbor Demokratske stranke je izašao u javnost sa novim programom o Vojvodini, programom koji bi mogao da bude iskorak napred u odnosu na sadašnje stanje stvari. Učinili su to sa blizu deset godina zakašnjenja. Demokrate ne žele da učestvuju u bilo kakvoj koncentracionoj vladi. Pristalice „koncentracione” vlade, međutim, ne izjašnjavaju se o programu demokrata. Prema informacijama do kojih je došao portal Vajdašag ma, naprednjak Đorđe Milićević, potpredsednik pokrajinske skuštine jasno je naveo šta treba da se uradi: „Pastor, kao nosilac inicijative, treba da započne razgovore sa svim onim strankama koje imaju poslanike u pokrajinskoj skupštini u cilju realizacije te ideje”. Očekivanje je jednoznačno i razumljivo. Zadatak je postavljen, uloge su podeljene.

Svedok progovara

„Onog dana kad je Hitler ušao u Beč, velika većina mađarskog građanskog društva gajila je simpatije prema nacionalsocijalističkim idejama.” (Šandor Marai: Hteo sam da ćutim).

Donekle poznati, a donekle i nepoznati romani

Roman Krv San Đenara izmiče pažnji i najboljih poznavalaca dela Šandora Maraija. I čini se da će ovaj roman ostati „stranac” u mađarskoj književnosti, i to samo zbog toga što je u njemu reč o „strancima”. Još preciznije, o čudu i o onoj Evropi koja je posle Drugog svetskog rata htela da započne novi život. Na jednoj strani su bili iščekivači čuda, sveci i komunisti – nisu se mnogo razlikovali, i komunisti su izgledali kao sveci. Na drugoj strani su se pak nalazili oni koji su izbegli iz socijalističkih zemalja i tavoreći u izbegličkim kampovima čekali američku ili australijsku useljeničku vizu. Oni koji su iščekivali čudo, i oni koji su bežali od čuda, kao da su se prošetali jedni pored drugih, iz čega je moguće zaključiti da se Evropljani nisu poznavali. U italijanskom gradiću u kojem je Marai živeo, postojale su dve Evrope. Ipak, ovaj odličan roman nikad nije na pravi način vrednovan. U prvi mah pomišljam da je to zbog toga što Mađari nemaju osećaj za mediteranski svet. Dok je Marai pisao ovaj roman, u Mađarskoj se već odvijalo suđenje Laslu Rajku i njegovim pomagačima, optuženi Rajk je kao trockista i titoista osuđen na smrt. Nikad veće protivrečnosti: na jednoj strani iščekivanje čuda, na drugoj strani montirani sudski procesi. Nije samo „italijanska tema” strana u mađarskoj književnosti, nego i čitav njen kontekst, čitav mediteranski svet. Mediteranski čovek je stranac. Ovaj roman je krajnje neobičan: mađarski pisac ne piše o društvenom miljeu unutar mađarske države. Postoje, doduše, dela čije se radnje odvijaju u inostranstvu, ali govore o Mađarskoj. Krv San Đenara, međutim, govori o Italiji, o moru, o iščekivanju čuda i o evropskom osećanju života posle Drugog svetskog rata. I protagonisti romana su Italijani, odnosno pripadnici drugih evropskih nacija. Drugačiji je pejzaž, drugačiji su ljudi, običaji, jezik, drugačiji je i svet uobrazilje tih ljudi. Meni je taj milje prepoznatljiv, jer su mi i mediteranski pejzaž, i mediteranski čovek, o kojima Marai piše, od detinjstva poznati. I druga obala Jadrana jeste deo mog života. Zamamna junska flora Maraijevog Posilipa? Da, iskusio sam je prvi put na Krku. Cvetaju kaktusi, magnolije? Sećam se, na Korčuli sam se prvi put sreo s izvornim Mediteranom, dreždao pred neobičnim biljkama i divio se njihovim cvetovima. Vinogradi i limunova stabla? Da, upravo su takvi i u okolini Trogira, loza se probija iz pukotina stena. U stanju su da opstanu i u nedostatku plodne zemlje. Plodne zemlje. A vetar provaljuje u kuće kao kakav gusar, piše Marai. Provaljuje i prodire sve do kostiju, to je i moje iskustvo iz Splita. U početku nisam ni mogao da shvatim, zbog čega se tresem celim telom, kad napolju blista rano prolećno sunce. Gledano iz Novog Sada, dakle, u čuvstvenom svetu Mediterana osećam se kao kod kuće. Taj svet nije mi poznat iz knjiga, niti je reč o uspomenama s putovanja, već o dnevnim iskustvima koja sežu decenije unazad. U međuvremenu sam usvojio i jedan dvojni pogled. Već sam znao da je Mediteran drugačiji ako ga posmatramo iz Novog Sada, i opet drugačiji ako ga posmatramo iz Budimpešte. Mediteran je u Mađarskoj gotovo nepoznat svet, nešto strano i tuđe, vema pogodan predmet čežnje. U Novom Sadu on je deo svakodnevnog života, kao poprište mladosti, ljubavnih avantura, flertova zgodnih dalmatinskih devojaka. Nikad nisam ni pomislio da su tuđinke. Dugi, sadržajni razgovori sa ribarima, zajedno smo grdili jugoslovenske političare, kritikovali njihove poteze i u dvosmislenim kontekstima pominjali Titovo ime. Namignuo bih ili samo saučesnički pogledao u oči gostioničaru, ili konobaru, kad bih primetio da su upravo nasankali nekog stranog turistu. Jedna te ista policija nas je držala na oku, učili smo iz istih udžbenika. U mojoj svesti prebivaju dva Mediterana, jedan je jugoslovenski, a drugi je mađarski. Nešto se slično desilo, ili se dešava i s Vojvodinom. Gledano iz Budimpešte, dobar deo mojih tekstova deluje sakato, okrnjeno, dobrim delom odaju utisak bliskosti, poznatosti, a jednim ne malim delom utisak nepoznate tuđinštine. Znam iz iskustva da je veoma teško smestiti u Vojvodini nastale, na mađarskom jeziku napisane romane u znakovni sistem, u kontekst mađarske nacionalne države. Nekako uvek vire, štrče, ispadaju iz reda. Neprestano treba izmišljati neku posebnu kutiju, jer autori tih romana imaju drugačija generacijska iskustva, druge stvari su učili u gimnaziji, na univerzitetu. Živeli su zajedno s drugošću, koja nije bila samo predmet prazničnih konferencija, savetovanja, nego sastavni deo svakodnevnog života. Drugost je prodirala u samosvest rečenice. To se dešava i sa Maraijevim romanom Krv San Đenara i sve to važi za svu prozu koja nastaje izvan granica Mađarske. Napola je bliska, napola pak strana, nepoznata.

Samohvalisanje i samokritika

Manjinski političari s respektom, puni hvale i priznanja govore o vlastitom radu. Kad je o politici reč, kao i uvek, konačnu ocenu daće život koji je, nažalost, uzrok poprilične zabrinutosti. U Vojvodini je prošle godine u prvi razred osnovne škole s mađarskim nastavnim jezikom bio upisan 1861 đak-prvak, ove godine, nažalost, u prvi razred polazi tek 1.600 učenika. Oni vičniji matematici lepo su izračunali da je to manje za blisu 20 posto. Ja se ne usuđujem da proveravam ove račune. Zvanična štampa ne propušta da primeti, kako se ovo dešava zbog niske stope nataliteta, pominje se i iseljavanje, ali i to da mnogi mađarski roditelji žive u zabludi da će dete lakše da se afirmiše u životu ako škole završava na srpskom jeziku. Nema sumnje da svi ovi faktori igraju određenu ulogu, ali ne mogu se fatalistički tumačiti, jer podaci pokazuju i to, da je veliki prolom usledio upravo na prostorima gde je mađarski živalj u većini. Samo u Subotici biće ove godine 83 prvaka manje nego što ih je bilo prošle godine. Dijaspora drži prošlogodišnji nivo. Čime li se objašnjava da se broj učenika upisanih u prvi razred osnovne škole s mađarskim nastavnim jezikom najviše smanjio tamo gde vlast u gradu, u naselju, drže manjinske stranke? Ova činjenica dobrim delom osporava trenutnu fatalističku doktrinu.

Jezik čitaoca

Zašto je Marai voleo Stendala? Ukratko, zbog toga, jer je „radio bez rekvizita”. Napisao je: „more” i potom nije kitio rečenicu. „Ostalo je prepustio čitaocu”, primetio je Marai. I sam otkrivam sličnu vrstu poverenja u Stendalovim romanima. Njegove dijaloge kao da sam već negde čuo. Neke pramenove tih replika možda baš juče, na ulici, u autobusu, ili u nekom tihom kafeu, možda u nekom brojnijem društvu. I dileme su slične mojim dilemama. Moguće ih je domisliti ili varirati. Rečenice i situacije su poznate, skoro da su već na nivou opštih mesta. Međutim, samo delo, kao celina, posve je originalno i autentično. Slične utiske imam i nakon čitanja moderne američke proze. Ako jedan od protagonista romana jezdi auto-putem, pa svrati u neki motel gde naručuje pitu sa sirom, onda sam siguran da je svratio u motel i da je naručio pitu sa sirom. Sledi razmena nekoliko rečenica s konobaricom, i ne sumnjam da bih i ja upotrebio iste reči. Ovi autori imaju poverenja u mene, zato se i u meni budi poverenje u ove pisce. Srednje-istočno-evropski modernitet kao da pati od uzajamnog nedostatka poverenja, čitalac nema poverenja u pisca, a pisac u čitaoca, zato što ni jedna, ni druga strana nije moderna na prirodan način. Bojim se da je naš modernitet, i u književnosti, i u životu, odozgo usmeravan, izveštačen i pretvoran, nije ga zadao život, već duhovna čežnja, koja može da bude lepa, ali nije sigurno da je i autentična.

Ćutati i pisati

Nije dovoljno ćutati. Treba ustrajati! O toj ustrajnosti svedoči, i nadalje, književnost. Sve ostalo je samo izlog.

Samo jedna varnica nedostaje…

Pre sedamdeset i pet godina je počeo Drugi svetski rat. Ukrajina. Ratna atmosfera. Širi se osećanje bespomoćnosti. Često pomišljam da nedostaje samo jedna varnica pa da izbije jedan ratni sukob većih razmera. Srpski političari se žale: Srbija može da postane talac ukrajinske krize. Jedino ne znam hoćemo li biti dobrovljni taoci, ili će nas neko na to da primora? A ko bi to mogao da bude?

avgust 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!