LASLO VEGEL: Ukrajinska lekcija

08 Mar 2014

Pristižu sve gore i gore vesti

Starostavni problem

Sreo sam starog poznanika, pozorištarca. Odmah na početku razgovora pominje kritiku Ane Tasić iz beogradska Politike o pozorišnoj predstavi Neoplanta. Vidi se da poznaje današnje tendencije u svetu teatra, zna šta se događa na evropskim pozornicama. U Londonu je proučavala ono što će kod nas da stigne za petnastak ili dvadesetak godina. Sa žaljenjem konstatuje, kao stari autonomaš, koliko smo mi, Vojvođani, u ogromnom zaostatku. Imamo dosta nadarenih mladih ljudi, ali oni nemaju uslova, mogućnosti da svoj talenat razviju, pokušava da se uteši. Dajem mu za pravo i kažem da je to u Vojvodini oduvek bio problem. U sedamdesetim godinama, a i kasnije, „u razdoblju autonomije”, autonomaški političari su zapostavljali, zanemarivali upravo vojvođanske vrednosti. Vojvodina nije cenila svoje pisce, svoje umetnike. I Aleksandra Tišmu su ovde priznali tek kad je u Beogradu dobio sve najznačajnije književne nagrade.

Strmim putevima

Sad, uoči parlamentarnih izbora, ne malo zabrinut pomišljam na probleme manjinske zajednice. Bilo bi dobro, umirujuće, ako bi se pokazalo da se ne nastavlja trend smanjivanja manjinskog biračkog tela. Jer, krajnje je vreme da bar šezdeset-sedamdeset posto manjinskih birača poveri svoj glas manjinskim strankama. To bi donelo bar 140 hiljada glasova. Ta brojka bi autentično odrazila poverenje manjinskih birača u manjinske stranke. Ali, uspostavljanje tog poverenja zavisi prevashodno od stranaka, od toga koliko su ozbiljno pristupile zadacima. Istovremeno, na osnovu dosadašnjih iskustava ne bih ustvrdio ni to da ću 16. marta biti svedok nekakvog tragičnog preokreta, jer znam da velike opasnosti nikad ne nastupaju spektakularno, već na podmukao, pretvoran način, primiču se skoro neprimetno, ili se lukavo šunjaju, što znači da omogućavaju izgovore, izlike, alibije. Osvrnimo se na protekle dve decenije i pogledajmo šta nam se desilo. Političari, naravno, imaju za sve spremno objašnjenje, pitanje je, međutim, šta „činimo” mi, intelektualci, svejedno koji – nezavisni ili partijski – jer je tačno i to da ne možemo za sve da okrivimo partije, da svu odgovornost za sve nedaće svalimo na stranke. Putevi politike su krivudavi, a putevi intelektualaca – strmi. Šta se odigrava na tim strminama? Nema sumnje da prvenstveni zadatak intelektualaca, pisaca, umetnika, nije da učestvuju u partijskom radu – ne mislim, dakle, na takvo delovanje, nego na rečenice. Naravno, ko god za to ima dovoljno i energije i dara, može da se uključi i u neposredne stranačke aktivnosti, ima ljudi koji imaju nerv i za jedno, i za drugo. Primarni zadatak intelektualaca je, uistinu, da imenuju duh epohe i da se, svesni tog duha, u prvom redu suoče sa samim sobom. Znam da je to najteže, jer tome nikad nema kraja. I trajaće sve dok budemo u stanju da držimo pero u ruci. A umetnost suočavanja, hotimično ili nehotice, stvara makar mogućnost da pojedinac i zajednica učine neophodan napor da prepoznaju svoje mesto i svoju ulogu. Osvrnem se oko sebe i s radošću primećujem da talentovani mladi ljudi stupaju na javnu scenu. Srednja generacija, na rukovodećim pozicijama, radi punom snagom. Vredni su kao mravi, ali su sputani. Oni stariji sa izvesnom strepnjom zaokružuju svoja dela, sumiraju postignuto, i ne primećuju pri tom da usamljena ostrva ne okružuje ni more, ni reka, ni jezero. Imamo intelektualce, naravno, imamo darovite pisce, filmske stvaraoce, pozorištarce, ali nemamo inteligenciju, kao sloj. Jedino iz pozorišta stižu novi impulsi, ali to je još malo. Ovdašnji sloj inteligencije podseća na razbijenu družinu koja beži od svoje bliže prošlosti, a i sa sadašnjošću se suočava, u najboljem slučaju, na nivou rđavog „osećanja sebe u svetu”. S ovakvim mislima uzimam u ruke Deblinov gradski roman Berlin, Aleksanderplac. Ponovo, posle dvadeset godina. Njegova je ona neprestano citirana rečenica koju danas nije dolično pominjati: „Pisanje nije grickanje noktiju i čačkanje zuba, već javna delatnost”. O čemu je reč u pripovesti o Francu Biberkopfu? Egzaltirane, kratke rečenice govore o novcu, o kulučenju, o krčmama, o policajcima, o ljubavi, o kurvama, o politici, o ratu. Skoro na ivici gradske reportaže, na rubu publicistike, ali se ipak ne radi o tome, jer su ove rečenice natopljene idejama toga vremena. Nalazimo u njima raspoloženja, atmosferu, politiku, socijalni svet Berlina toga doba. Po tome se Deblinovo delo i razlikuje od današnjih pomodnih romana koji od svog vremena beže u „večno ljudsko”. Nema više večno ljudskih tema, večite su samo promene. Zar ne bežimo nekud i mi, kao članovi jedne male, i sve manje zajednice? Na koje to „večno ljudsko” bismo mogli da pomišljamo, kad zapažamo kako na ulicama i na trgovima, u krčmama (pa) i u spavaćim sobama izumiru mađarske rečenice?

O mojoj protekciji

Telefonira mi B. Mišić. Ulaznice za martovske predstave Neoplante su rasprodate. Pita, da li bih mogao da nabavim dve ulaznice, početkom aprila će otputovati. Nadam se da imaš toliko protekcije, dodaje samouvereno. Zahvaljujući Andrašu Urbanu i ansamblu Újvidéki Színháza-Novosadskog pozorišta, i od mene traže protekciju.

Boj kod Pazove Stare

Lepuškaste mlade devojke dele letke s najavama lepe budućnosti na trotoaru ispred praznog lokala u čijem izlogu stoji krupnim slovima ispisano obaveštenje da se taj lokal izdaje u zakup. Ako naša stranka pobedi, ne gine nam neko fino nameštenje, čujem jednu od devojaka. A radnje se zatvaraju, privatni preduzetnici odustaju, porezi rastu, u mesarnici sve je više ljudi koji kupuju samo po trista grama svinjetine. Devojke se prenemažu, smeškaju, političari nude svoj espap na preskupim bilbordima, zašto ne bi, ima novca za ni malo jeftinu propagandu. Ni prebogata Coca Cola ne reklamira toliko sebe, kao što to čine političari siromašne zemlje. Devojke se smeškaju pune optimizma, njhova stranka je za njih poslednja nada. Uznemireno pogledavaju prema štandu druge stranke, postavljene s druge strane ulice, oko kojeg dreždi više ljudi. Pitaju se, verovatno, šta će biti ako pobedi ona druga partija? Na prvim stranama tabloida brutalni naslovi, pa me i ne čudi da je sinoć ponovo bilo pucnjave u na novosadskim ulicama. Agresivni jezik rađa ulično nasilje. Kod kuće čitam na internetu da su se u Staroj Pazovi potukli aktivisti Socijalističke partije Srbije i Jedinstvene Srbije. Predsednik pređašnje je Ivica Dačić, a potonje nadaleko čuveni Dragan Marković, zvani Palma. Njihovi aktivisti su se sastali u restoranu hotela Vojvodina u nameri da ublaže napetosti između te dve stranke. Mirovni pregovori su počeli time što je izršni sekretar pokrajinskog odbora socijalista dohvatio i potegao kravatu pokrajinskog lidera Jedinstene Srbije na šta ja ovaj (inače direktor Elektrovojvodine, javnog preduzeća), stisnutom pesnicom, kao kakvim tupim predmetom, uporno nanosio udarce na glavu svog protivnika. Poletele su potom pivske i vinske flaše, na kraju je pristigla policija i razdvojila mirovne delegacije. Jedan od učesnika „relaksiranja napetosti” prebačen je u bolnicu s teškim povredama u predelu glave. Jedan od navodnih kavgadžija sad dokazuje da i nije učestvovao u pazovačkom boju, dok je drugi izjavio da je bilo izvesnih nesporazuma koji su u okvirima uobičajenih razmena mišljenja – izglađeni. Nastavljam da čitam Deblinov Berlin, Aleksanderplac. Biberkopf ostaje bez posla, potom se nađe u zatvoru. Čitam ovaj roman kao da sam stupio u život današnjice.

Marai i Košice

Na neki, svoj način, moraću da povratim Košice, pisao je Šandor Marai. Čitajući njegove romane, dnevnike, mogu samo potvrdno da klimnem glavom. Da, povratio je svoj grad. Perom. Toliko o pozvanosti.

Dva citata

„Bez obzira na to da li su toga svesni ili ne, svi ljudi na planeti Zemlji su danas u izvesnom smislu baštinici Marksa i marksizma.” Žak Derida. „Da kažemo jezikom Kanta, komunizam je ideja koja ima usmerivačku ulogu, ali nije nikakav program. (…) Jer znamo dobro da danas (to jest u kapitalizmu) ova animalnost ne znači ništa drugo nego ´nadmetanje´, odnosno borbu interesa, i osim te borbe ništa drugo i ne postoji”. Alen Badiju. Ne treba ih slediti, ali ne bi bilo loše imati ih u vidu.

Sećanje na blisku prošlost

Sunčano jutro. Grejanje je svedeno na minimum, radijatori su ili hladni, ili jedva primetno smlačeni. Osetim hladnoću samo ako dugo sedim na jednom mestu i čitam. Uzimam deku i ušuškam sebe, to sam dobro uvežbao u Miloševićevo vreme. Zbog nekakvih sumnjivih poslova grad se opasno zadužio, pa se štedi na gorivu. Nije to jedina stvar koja podseća na ne tako daleku prošlost, ali od većine mogu bar da se odbranim. Ne uključujem televizor, na primer, ali protiv hladnoće se mnogo teže branim.

Jalta, Ukrajina i energija

Ukrajina. Putin preti. Ruska vojska je spremna da interveniše. Neće Putin predati Ukrajinu, kad u nekadašnjoj uticajnoj sferi Sovjetskog Saveza postepeno osvaja svoje stare pozicije. Samo što to danas ne čini s dokumentima, papirima ispotpisivanim na Jalti, niti sa Crvenom armijom, nego s energetskom politikom. Ali, u krajnjoj liniji, tu je i oružana sila – ne propušta Putin da upozori. Na Krimu se već zvecka oružjem, atmosfera je ratna. I ukrajinska armija je u stanju pripravnosti. Mađarski državni sekretar za spoljne poslove Žolt Nemet kaže da je pod uticajem lažnih vesti nekoliko stotina mladih Mađara iz Zakarpatske oblasti prebeglo u Mađarsku. Češki ministar odbrane je izjavio da njegova zemlja neće poveriti Rusima izgradnju atomskih elektrana, što znači da se Češka trudi da postane energetski nezavisna od Rusije. Evropska unija pripretila je Rusiji sankcijama. Ali to nije ni malo uplašilo Rusiju. Oni koji su slabili Evropsku uniju, jačali su Rusiju. Kako god se ova priča bude završila, ukrajinsku lekciju smo zaslužili. Pristižu sve gore i gore vesti.

(mart 2014.)
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!