LASLO VEGEL: U zapećku ili u Evropi?

Što više evropski, utoliko više vojvođanski

Priredio: Laslo Vegel
23. nov 2012

Ništa nisu naučili…

Stojim na centralnom briselskom trgu Grand Place, divim se bogato ukrašenim zdanjima koja okružuju taj velelepni trg i na trenutak pomislim na Kongo. Opstanak nekadašnje kolonijalne sile je poljuljan, ali čitav ovaj trg, sa svim svojim zdanjima ipak sugeriše sigurnost i stabilnost. Na trgu sve vrvi od turista koji neumorno škljocaju svojim fotoaparatima. Ovaj trg se jednom godišnje, sredinom avgusta, prekriva ogromnim tepihom cveća, na bezmalo 2.000 kvadratnih metara – taj tepih je načinjen od više stotine hiljada živog, raznobojnog cveća, uglavnom begonija. Sada već, međutim, sredinom novembra, trgom prevladava predbožićno, unekoliko praznično raspoloženje. Ovde će biti postavljena velika božićna jelka, ispred nje i iza nje pozdraviće jedni druge, poželevši jedni drugima sve najbolje, Flamanci i Valonci koji, inače, ne razgovaraju. I jedni i drugi govore svojim zasebnim jezikom i naprosto neće da razumeju jedni druge. I sve se to dešava u, takoreći, prestonici Evrope, gde u najluksuznijim restoranima, po paprenim cenama, ručavaju evrobirokrate. Njih nimalo ne uzrajava sve prisutniji evroskepticizam. Zašto bi ih to, uostalom, zabrinjavalo? Pomfrit ionako nije zdrav. Bolje uopšte i ne obraćati pažnju na stresne stvari, ništa nisu naučili iz evropske istorije. Atmosfera Grand Placea ih s lakoćom zavara.

Udobni zapećak

Internet daje naslutiti mnoge stvari, ali istovremeno mnogo toga i prikriva. Nakon posete Briselu, upitao sam se kako se predstavlja kultura Vovodine i, unutar nje, kultura mađarske manjine. Zanimalo me je to utoliko pre, jer sam prilikom susreta, razgovora u belgijskoj prestonici morao priznati sebi da je Vojvodina još uvek terra incognita. Pretražujem na netu pre svega materijal na nemačkom jeziku. Tu i tamo se pojave poneki umetnici o čijim delima izveštavaju i vodeće nemačke novine, ali o brojnim „lokalnim veličinama” svet ništa ne zna. Bolji smo nego što izgledamo, tešim sebe, međutim, postavlja se pitanje šta smo učinili da bi se to i pokazalo? Svečano je otvorena briselska kancelarija, predmet svojevremenih žestokih unutrašnjopolitičkih polemika. I radi već neko vreme, ali s kakvim rezultatima se može pohvaliti u oblasti kulture? Inače, maločas pomenute polemike imaju značaja, ako uopšte imaju nekog značaja – samo za nas. One su u očima nemačkih posmatrača naprosto smešne. Bilo bi unekoliko poučno pogledati kulturni program konzulata Saksonije u Berlinu. Jer posve je normalno da pokrajina Saksonija ima konzulat u Berlinu, naravno, ne zbog toga što namerava da se otcepi od Nemačke, nego zato da u Berlinu predstavi kulturu pokrajine. E, sad: zamišljam dimenzije onog skandala koji bi izbio kad bi Vojvodina, s idejom da se predstavi vojvođanska kultura, najavila otvaranje konzulata u Beogradu – u koji bi možda rado navraćali i Beograđani poreklom iz Vojvodine. Neki političari, pozicionirani na Dedinju, i neki prerevnosni akademici sigurno bi u tome nanjušili zaveru, čak i kad bi se razgovaralo, recimo, o štrudlama s makom. Jer, zašto štrudle s makom ne bi mogle da budu metafora zavere? Ne znam o čemu se razgovara u briselskoj kancelariji Vojvodine, sasvim je zamislivo da se ne raspravlja o štrudlama s makom, nego uglavnom o evropskoj politici, možda pritom naši predstavnici zahvaljuju na snishodljivim osmesima briselskih zvaničnika dok kume čelnike stranih kompanija da dođu u Srbiju (ako im se to isplati, dolaze one i same), ali o nastupu vojvođanske kulture na evropskoj sceni nema relevantnih dokaza. Veoma je neobično, koliko političari-autonomisti zanemaruju kulturu. Autonomisti su u razdoblju jednopartijskog sistema bar utemeljili nekoliko značajnih kulturnih institucija. To jeste njihova zasluga, mada izvesnu senku na to baca okolnost – kakve li protivrečnosti! – da su isti ti političari mahom potcenjivali vojvođanske vrednosti i radije su se družili s trećerazrednim beogradskim književnicima. Ličnost i delo Aleksandra Tišme je najbolji dokaz moje tvrdnje. Tišma je, naime, u Vojvodini priznat tek nakon što je u Beogradu podobijao najznačajnije književne nagrade. Borbeni vojvođanski političari bili su, naime, pitomi beogradski kulturni snobovi, ali njihove zasluge, to što su stvorili institucije, moramo bezrezervno priznati. Te institucije se, na očigled njihovih nastavljača, baš ovih dana urušavaju. Mada bismo morali znati da bez određenog, prepoznatljivog kulturnog identiteta, vojvođanski zahtevi za autonomijom neće naići na interesovanje u Evropi. U najboljem slučaju će ljubazno izjaviti – da, kako da ne, to je posve zamislivo, to bi moglo da bude značajno statusno pitanje – ali ni sami ne znaju, zapravo, zašto. Kulturni faktor bi, međutim, i te kako mogao da mobiliše javno mnjenje, a svakako bi izazvao interesovanje zapadne kulturne elite, usled čega bi i diplomate bile revnosnije. Ali kulturna samosvest nije samo zbog toga važna, nego i zbog migracionih pokazatelja. Od početka devedesetih godina, naime, Vojvodina je najnaglašeniji cilj imigranata. Novi građani su izgubili svoj raniji, zavičajni, regionalni identitet, njihov rodni kraj se već nalazi u okvirima drugih državnih formacija. I baš po tome se i razlikuju od doseljenika koji su u Vojvodinu stigli posle 1945. godine i koji – bar do 1990. – nisu izgubili domovinu, već su se samo preselili. Danas je situacija drugačija. Nekadašnja domovina je sad negde drugde, unutra granica neke druge države, trebalo je, dakle, pronaći novu domovinu. Kultura je melem na često vrlo bolne procese integracije. Tamo gde ne postoji jak kulturni identitet, inače spori procesi integracija se još više usporavaju, uz to se i deformišu i dobijaju političke konotacije. A politika češće deli građane, jedino kultura može da ih homogenizuje. Ali kako da se integrišu novi građani Vojvodine kad ni sami Vojvođani ne neguju svoj kulturni identitet. Ono što sad doživljavamo, to je sve, samo ne jedna evropska kultura otvorenog duha. Postoji jedna mali mađarski zapećak, jedan slovački zapećak, itd., jedan nešto prostraniji srpski zapećak ,u čijoj se toplini svi dobro osećaju. I svi vrlo dobro znaju ko je gazda u kojem zapećku. I svima je dobro. Mislim da Vojvodina nije talionica naroda, jezika, kultura, jer da jeste – ne bi više bila Vojvodina. S druge strane, ipak bismo morali da prihvatimo okolnost da živimo u Evropi, a ne svako posebno, u toplom, ali zagušljivom, prašinom prekrivenom zapećku. Pada mi na pamet Ortega i Gaset, on je odbio da živi u kud i kamo većem „iberijskom zapećku”. Pravi glas Vojvodine bih ovako izrazio: što više evropski, utoliko više vojvođanski (srpski, mađarski, hrvatski, slovački, rusinski, ukrajinski, rumunski, itd.). Sve drugo je prazno bla-bla.

novembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Ostroški boj
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga