LASLO VEGEL: U vozu, na stanici

31 Dec 2010

Slobodno tržište i višepartijski sistem moguće je uvesti za vrlo kratko vreme, ali rađanje novog pogleda na život i uobličavanje nove kulture zahteva žrtvovanje nekoliko generacija

Via Bačka Topola

Vozom, prema Budimpešti. Zatim dalje. Zurim kroz prozor, osmatram bački pejzaž. Sa mnogih parcela kukuruzovina još nije sklonjena, zbog nepovoljnih jesenjih vremenskih prilika seljaci nisu mogli do kraja, kako valja, da pripreme zemljište. Jesenje oranje je izostalo, jedva da će se to na proleće moći nadoknaditi. Ali lošem stanju oranica doprinelo je, posve verovatno, i rđavo raspoloženje seljaka. Političari su im mnogo toga obećavali, ali malo su od svega i ispunili. Svu korist, svu dobit, izvlačili su oligarsi koji se bave trgovinom. U divljem kapitalizmu niko i ne računa na seljaka, sa njima nije moguće za vreme aktuelne krize raspirivati nacionalizam, kao injekciju morfijuma, sa njima nije moguće organizovati masovne pokrete, oni su naprosto izloženi dobroj ili zloj volji vlasti. Tržištu, koje je, navodno, slobodno.
Zurim u žute kukuruzne stabljike i u snežna polja. Ni danas se ne zna tačno gde, i koliko masovnih grobnica krije blagoslovena bačka zemlja. Hodao sam ovom zemljom, uzduž i popreko, u mladosti, kao srazmerno srećan pripadnik prve posleratne generacije. Srećan, ali i u neznanju. Dok su presnici opevavali lepotu bačkih ravnica, kosti koje su pod zemljom trunele, ostajale su velika tajna. Lepota je jeziva, pomišljam često, kad odlazim odavde na duže vreme, diveći se osirotelim i žilavim oranicama, i srce mi se steže. Negde u daljini je, s desne strane, Srbobran, moje rodno selo. U Vrbasu voz dugo stoji, nikad nisam rado svraćao u tu varošicu. Kad je sresko sedište preseljeno iz Starog Bečeja u Vrbas, moji roditelji su, sećam se, tiho negodovali. Za njih je Stari Bečej bio pravi grad, i presljenje sedišta sreske administracije u Vrbas doživljavali su kao nasilje države. Stari Srbobranci su rado odlazili u Bečej, u mesto gde se kanal susrće sa Tisom, jer Tisa je za njih bila reka, a ne Dunav. Kad sam kao dečak s majkom putovao u Stari Bečej, uvek smo pili bečejsku „žutu vodu”, mati je prva pila na bunaru, zatim bi meni tutnula u ruke od kuće donetu čašu. Ni po čemu se ne razlikuje od naše, srbobranske „žute vode”, hrabrila me je zadovoljno. Rado je putovala u Stari Bečej, ali ipak je Srbobran ostao merilo, i pijaća voda je bila dobra samo ako je ličila na srbobransku. Odlučujuća je bila privlačnost izvorske vode i maternjeg jezika – jer, nema sumnje, da je i mađarski jezik doprineo tome da se u Starom Bečeju oseća kao kod kuće. U Vrbasu se govorilo drugačije, u nadleštvima je drugačije zvučao i srpski, nego iz usta ljudi sa ulice. Verovatno su zbog toga i imali nekakav osećaj odbojnosti. Železničar pored tračnica nešto glasno viče, pa počinje da maše signalnom tablicom, na šta se kompozicija lako cimne i polako se pokrene. U kupeu nekoliko mladića, sve upadajući u reč jedan drugom, maštaju o predstojećim avanturama u Pragu. Dobro situirani momci raspravljaju o elegantnim praškim restoranima i egzaltirano ponavljaju kako vojvođanski separatisti hoće da otcepe Vojvodinu od Srbije. Kad čovek u vozu sluša ovakve priče, najčešće se samo smeška, ali ako o tome grme poslanici u parlamentu, onda mu se osmeh začas smrzne na licu. Sledeća stanica je Mali Iđoš. Klimnem glavom, prisetim se Domboš-festa. Ako sam poslednjih godina iskusio nešto ohrabrujuće u Vojvodni, onda je to oživljavanje provincije – mladi intelektualci su se ukorenili u ponekim varošicama, i uobličili svoje kulturne prostore. To sam zapazio i u Srbobranu. Moje rodno selo se od 1848. baš namučilo, ali je biroški, nadničarski mađarski živalj mesta (čije su gazde još i pre Trijanona bili srpski veleposednici), ostao žilav. Ponekad ljude prekaljuju porazi, a u povoljnijim okolnostima se uspavljuju. U proleće 1968. vratio sam se u Srbobran, dojadio mi je gradski život. Na neko vreme sam se našao ponovo tamo odakle sam krenuo, u Zelenoj ulici, ali tadašnja vremena nisu naročito pogodovala životu na selu. Danas, zahvaljujući internetu i novim komunikacijskim mrežama, ni unutrašnjost nije više ono što je nekad bila. Vidim na Fejsbuku kako vojvođanska mladež na besprekornom engleskom ćaska sa celim svetom. Kao da se ostvaruje stara parola: razmišljaj, orijentiši se, osmatraj stvari globalno, deluj – i hrli u svoju propast – lokalno. U Bačkoj Topoli voz stoji manje od jednog minuta, niko se ne ukrcava, niko ni ne silazi, kratki zvižduk, sklapam oči, i uskoro ulazimo u Suboticu. Na koga bih drugog i pomislio nego na Kostolanjija. Ali ne na onog sladunjavog Kostolanjija koji je sad u modi, već na onog, na kojeg Peter Esterhazi podseća sa Kornelom Večernjim: na oporog, natmurenog Kostolanjija, koji ni u najluđim protivrečnostima nije bio u stanju da se skrasi. Vrlo je neobično čitati njega u današnjem svetu u kojem svako lako i brzo nalazi svoje mesto. Pošto je rodom iz Bačke, ipak pre svega pomišljam na onog Kostolanjija koji je tako nemilosrdno slikao oholu, bahatu, samozadovoljnu, provincijalnu otmenost mađarske provincijske gospode. Meni se čini da su Kostalanjijevi junaci i danas živi i da su, štaviše, i te kako živahni. Deja vu! Počinju iznova tridesete godine.

Čekajući voz za Cirih

Na budimpeštanskom Keletiju iskrcavam se iz Avala-ekspresa. Voz za Cirih polazi tek za četiri sata, odlučujem da ostanem na kolodvoru, i da ga tu sačekam. Ništa ne poznajem tako dobro u Budimpešti kao železničku stanicu Keleti i – knjižare. U sedamdesetim godinama su knjižare i antikvarnice bile moji najpozdaniji peštanski orijentiri, a u devedesetim je ovaj kolodvor predstavljao mađarski kosmos. U gradovim sam uvek najviše i voleo pijace, kafee i železničke stanice. Keleti je deo i moje lične istorije, na njegovim peronima su momci i devojke dočekivali svoje očeve i majke iz Srbije, tu se nekako okupljala porodica, jer oni mladići koji su odbili da idu u ratove, nisu mogli da putuju u Srbiju jer su se, kao vojni obveznici, smatrali –dezerterima. Majke su plakale, očevi su bili zabrinuti. Ali nisu samo dezerteri nalazili novu domovinu u Mađarskoj, nego i oni koji su ovde namerili da započnu novi život. A tu spadaju i predstavnici disidentskog biznisa, koji su se isticali u peštanskim i drugim evropskim salonima. Mađarska je u to vreme vodila veoma širokogrudu politiku ulaznih viza, nije primenjivala nikakva ograničenja, sve u svemu, put u Evropu vodio je preko Budimpešte. Balkan je na Budimpeštu gledo kao na centar Srednje Evrope i bilo je trenutaka kad se učinilo da Budimpešta preuzima ulogu istorijskog Beča. Ogromnu smo šansu propustili! Srpski biznismeni uzimali su časove mađarskog, počeli su se ponašati kao u vreme nekadašnje Austro-ugarske Monarhije. Ali ne samo oni, čitav region je gajio naklonost prema Mađarskoj. Nikad u životu nisam se naslušao tolikih pohvala na račun Mađarske nego tih devedesetih godina. Mađarska je bila otvorena i – naravno – nagrnulo je u nju svakojakog sveta. Pojavili su se džeparoši, lopovi, prevaranti i mafijaši koji su ovde obavljali svoje sumnjive poslove. Najpre su špekulanti i grabljivci preplavili ovu zemlju koja je još vidala svoje rane. Ogroman broj mađarskih građana, koji je pod Kadarovim režimom samo sanjario o svetu, sad se najednom našao oči u oči sa tim svetom, ali stavrnost nije odgovarala njegovim očekivanjima. Slobodno je putovao u šoping u Beč, i što je više putovao, utoliko mu je postajalo sve više jasno da su mu džepovi prazni. Splasnula je Velika Evropska Euforija, ishlapili su zanosi krupnih političkih i društvenih promena. Oni koji su izveli preokret, držali su govore o slobodi, i instalirali divlji kapitalizam. Mađarska je snevala o nečemu drugom, ali ti snovi se nisu ostvarili, pa je zato postala jedna čangrizava zemlja, poput svih njenih suseda, uostalom. Ne računajući onih gornjih desetak posto građana koji su dobitnici tranzicije, građani svih zemalja ovog regiona su se duboko razočarali, izgubili veru, sumnjaju u kapitalizam, a sumnjaju i u slobodu. Prema tvrdnjama mnogih sociologa, politikologa, ekonomista, slobodno tržište je moguće uvesti za vrlo kratko vreme, višepartijski sistem uspostaviti jednim potezom pera, ali rađanje novog pogleda na život i uobličavanje nove kulture zahteva žrtvovanje nekoliko generacija. Prošlost je preblizu, budućnost se daleko otisnula, kažu optimisti, nas je istorija osudila na skandalozni vakum. Pesimisti pak na to kažu da ne smemo sebe dovoditi u zabludu, da se moramo otarasiti lažnih intelektualnih iluzija, te da je budućnost već odavno počela, samo to ne želimo da primimo k znanju. Sami smo sebe zaluđivali sa Istočno-srednjom Evropom koja je stenjala pod ruskom čizmom, a koja sad otkriva svoje, zapravo, jezivo lice, i mi moramo s njim da živimo. Kundera je bio rob jedne iluzije. U devedesetim godinama prosanjana Srednja Evropa bila je puka zabluda, iluzija, koju smo zbog toga izmislili kako ne bismo morali da se suočimo sa stvarnošću. Sednem u stanični restoran, za susednim stolom bučni rumunski turisti. Konabar samo odmahne rukom, srećom, kaže, nisu tu arapski huligani, s kojima on mora da se izbori. A javna bezbednost, javni red i mir – pre izbora su obećali da će ponovo uspostavti red, pitam konobara. Konobar se, oprezno, osvrne oko sebe. Gospodine, ja ne bistrim politiku – kaže – do sad sam to činio, ali ima tome godinu dana kako sam prestao. Kad neko poruči pivo, ja iznesem pivo. Kad neko traži čaj, molim, može i čaj. Dosta mi je svega. Sredovečni čovek za susednim stolom hroptavim glasom primećuje: bogme, za vreme Kadara, i esperso je bio bolji. Sad deru jadne putnike s ovim italijanskim spravama. U pravu je Viktor Orban, treba da se vratimo jeftinom mađarskom espresu. Je l´ tako? – pita me hroptavi čovek. Ne odgovaram. Ćutim, kao i konobar. Čekam ciriški voz.

decembar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!