LASLO VEGEL: U veštičjim političkim kuhinjama

25 Oct 2014

Novi Sad, opustošeni grad

Anarhija identiteta

Književno ve?e u Matici crnogorskoj. U zdanju ove znamenite institucije u jednoj tihoj, sporednoj podgori?koj ulici ?eka me puna sala, mnogo je starih poznanika koje nisam video bar trideset godina. Sreten Asanovi?, nekadašnji urednik Stvaranja ?ilo ustaje sa stolice, mada je ve? blizu osamdesete. Žali se jedino na to što ga izdaju noge, ne podnose više onoliku jurnjavu. Zbog toga je i prestao da putuje, ali prati, pomno osmatra sve što se dešava, i uže, i šire. ?ita redovno, kaže, moje tekstove na portalu autonomija.info. ?uo je i za moje nove romane koji, nažalost, nisu stigli u Crnu Goru. Kaže da je naro?ito u devedesetim godinama pomišljao na mene, s ne malom zabrinutoš?u. Više puta sam ve? primetio da je dobar deo moje generacije, prilikom raspada Jugoslavije, u ratnim godinama, pažljivo pratio ko se našao na kojoj strani, ko je pružio otpor, ko je pokorno legao na rudu, i ko je podmuklo ?utao. Ovi potonji su najopasniji, prime?ujem, jer kad pro?e opasnost, izmile iz svojih rupa i drže lekcije drugima. Odmah posle rata bio sam u Sarajevu i tamo sam dobio isto ovako precizne rentgenske snimke nekih novosadskih intelektualaca, pre svega onih koji su poreklom iz Bosne. O zemljacima je strože su?eno. Isto sad ?ine i Crnogorci. Razgovaraju?i sa ovdašnjim intelektualcima s izvesnom melanholijom sam u njima otkrio zanose, strasti, zadovoljstva novog po?etka, elan polaganja novih temelja. Crna Gora je postala nezavisna država 3. juna 2006. godine, i time su se postoje?e mozai?ke kockice druga?ije složile. Iz stare strukture iznikla je nova. S patosom novog po?etka suo?io sam se kao hroni?ar jedne manjinske kulture u odumiranju. Ova kultura jeste na samrti, ali me nije obuzimala nikakva malodušnost. Pridružujem se konstataciji Deleza i Gatarija o manjinskoj književnosti. Živimo u jednom drugom jeziku, koji nije naš. Mi smo nomadi vlastitog jezika, njegovi imigranti, pišu ova dvojica teoreti?ara književnosti evropskog ranga. Jeste manjinska književnost, i dodaju: „samo je manjinsko veliko i revolucionarno”. I još jedna njihova re?enica mi je ostala u se?anju: „U vlastitom jeziku egzistirati kao stranac, poput Kafkinog velikog pliva?a”. Razgovor je vodila Ljiljana Dufgran, doskorašnja predsednica Švedskog PEN centra, književnica crnogorskog porekla i, razume se, pita me o anarhiji identiteta. U ovom našem zloslutno ubrzanom vremenu (da li ?emo biti u stanju makar u imaginaciji da uhvatimo korak sa njim), višestruki identiteti su moderna, evropska pojava, fenomen koji manjinski pisci ve? odavno, i mnogo dramati?nije doživljavaju. Dramati?nost identiteta narušava samo moda. Nažalost.

Novi Sad, opustošeni grad

Sneveseljen stižem u Novi Sad. ?itam vesti sabrane u gradskoj hronici. Dok se naš autobus primicao Šapcu, mladi Novosa?ani su javno protestovali protiv kulturne politike grada. Me?u njima bio je i moj prijatelj Želimir Žilnik koji, prepun mladala?ke energije i poleta putuje po svetu i svojim delima pronosi i slavu grada. Sa žaljenjem konstatuje da u kulturnoj politici grada preovla?uje jedan loš i budalast pristup. Ja ve? odavno stvari posmatram sa strane, kao autsajder, premda je ?itavo moje književno delo fokusirano na topos Novog Sada. Nekoliko kolega, nekoliko prijatelja, oni predstavljaju moje male novosadske kulturne krugove. I nepoznati ?itaoci. Nisam upu?en šta se dešava u vešti?jim politi?kim kuhinjama, ali je o?igledno da Novi Sad po?inje duhovno da vene, da se prazni. Novine, mediji, posve?uju neuporedivo ve?i prostor uli?nim incidentima, nasilju, piše se više o tome kako je Novi Sad „opasan grad”, nego o njegovim kulturnim vrednostima. Gradski ?elnici bi ipak morali da porazmisle i o tome.

Patriotizam subotnje ve?eri

Subota, pretpono?ni ?as. Dole, na ulici, gledam sa terase, neka bu?na frtutma. Grupa mladih momaka urla: „Ne daj se Srbijo!”, „Srbija je najja?a!” Ne želim da budem vulgaran, pa ne navodim ostale parole. ?itam u novinama da je u Beogradu, na sedamdesetogodišnjicu oslobo?enja grada u Drugom svetskom ratu, održana veli?anstvena i grandiozna vojna parada ?iji je glavni gost bio Vladimir Putin. Predstavnika ameri?ke vlade nije bilo. Završila se parada i, može se pretpostaviti da je pobudila pozitivna ose?anja. Ali, ne samo pozitivna! Dan oslobo?enja je, ina?e, 20. oktobar, ali zbog ranije preuzetih obaveza predsednika Putina, ova patriotskim duhom prožeta grandiozna demonstracija sile pomerena je nekoliko dana unapred, za 16. oktobar. Putin, kao po?asni gost. Predsednik republike i predsednik vlade, sve se utrkuju?i, nastojali su da na ruskom pozdrave ruskog predsednika. Na kraju nije sve ispalo kako treba, naime, predsednik je svaki ?as zapinjao u deklamovanju pozdravnog govora, bez suflera ne bi ni mogao da završi re?enicu. Prema komentaru Radio-televizije Srbije, zemlja Srbija je ovom vojnom paradom pokazala svoju vojnu mo?. Posle parade, me?utim, dogodile su se pomalo ?udne stvari širom Srbije. Dva dana ranije, naime, u Beogradu je izvršen pokušaj odigravanja fudbalske utakmice izme?u reprezentacija Srbije i Albanije u okviru ciklusa kvalifikacija za naredno evropsko prvenstvo. Me?utim, došlo je do vandalskog reme?enja javnog reda i mira. Dok je svirana albanska himna, doma?i navija?i su skandirali antialbanske parole. Potom je jedna poslovi?no nepoznata osoba uz pomo? „drona” podigla zastavu Velike Albanije, pa je i lepršala ta zastava iznad stadiona JNA, pa se uredno spustila na teren. Razumljivo razjareni navija?i su tada pohrlili na teren, nastala je sveopšta tu?a, na šta je sudija prekinuo utakmicu. Prema izveštajima srpskih medija, srpske vlasti su zadržale Olsija Ramu, ro?enog brata albanskog predsednika vlade Edija Rame. Ovaj pre?ašnji je osumnji?en da je pomo?u daljinskog upravlja?a vodio bespilotnu letilicu. Posle se ispostavilo da ta vest i nije ta?na. Javni televizijski servis je ponavljao ovu vest, ali nije bilo akcije „istraživa?kog novinarstva” s ciljem da se pokaže šta je stvarno bilo na stadionu. Albanski ambasador je bio mišljenja da je na stadionu prevladao vandalizam. Ali to još nije kraj pri?e. Posle ovog fudbalskog incidenta ponovo poslovi?no nepoznati po?inioci demolirali su u Novom Sadu tri „albanske” pekare i jedan kiosk-?evapdžinicu. To je srpski rekord! Jutros, pak, ?itam u novinama da su u Vršcu razbijeni izlozi na tri „albanske” pekare, u Somboru na dve, a da je u Subotici eksplodirala takozvana ekspolozivna naprava iz za sada nepoznatih razloga. Na džamiju u Subotici ba?en je molotovljev koktel. To su samo kratke agencijske vesti, vrlo je verovatno da je i drugde bilo incidenata. U Ba?koj Topoli osvanuli su tradicionalni antima?arski zidni grafiti, sa izvesnim dopunama, kao što je ova: „Živila prijateljska Rusija!” Apsurdni niz doga?aja, kao stvoren za Gombrovi?evo pero. Televizija prenosi govor predsednika vlade. Država garantuje sigurnost svakog gra?anina Srbije – rekao je predsednik vlade. Bože, koliko puta sam ve? ?uo ovu re?enicu i nikad se ništa nije dogodilo! Prema saznanjima medija do sada je demolirano 33 prodavnice u „albanskom” vlasništvu, ali policija je do ve?eras privela samo jedno osumnji?eno lice. Pred našim o?ima se zaista odigravaju scene dostojne Gombrovi?evog pera.

oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!