LASLO VEGEL: U senci ograde

10 Jul 2015

Sve je više žarišta konflikata

Zloslutni znaci

Ponovo na put, ponovo u Budimpeštu. Na novosadskoj železničkoj stanici policajci. Patroliraju i u vozu. Kondukter napominje da je danas izuzetno mirno, nedeljom je manje azilanata koji putuju prema Subotici, nego radnim danima. Jedan od putnika primećuje da su Subotica, Horgoš i Kanjiža prepune migranata. I ostali putnici se uključuju u razgovor i mada im je žao izbeglica, donekle ih se i pribojavaju. Ovi ljudi, primećuje jedan putnik, i po nekoliko nedelja ne žive u higijenskim uslovima, ako ne budemo obratili pažnju, eto nam (i) epidemije. Uzgred na internetu čitam da građanski rat u Jemenu poprima sve veće razmere. Milioni su spremni da napuste domovinu. To je već prava seoba naroda i problemi su zaista ogromni. Nažalost, evropski političari nisu na visini zadatka, ne ponašaju se kao državnici, već kao drugorazredni partijski političari. Razbijaju jedinstveni pristup Evrope, baš sad, kad bi jedinstvo bilo najneophodnije. Budemo li nastavili ovim putem, zemlje ujedinjene Evrope će dići ograde na svojim granicama. U Mađarskoj su pripreme za podizanje takve ograde već odmakle, vlada želi što pre da zatvori granice i govori o ekonomskim izbeglicama. Međutim, nije samo o njima reč. Mnogi spasavaju svoje živote i pri tom nailaze na bodljikave žice. Evropa se sučeljava s jednom drugom civilizacijom, i taj susret doživljava kao šok. Dešava se da u istoj osobi izbije konflikt između njenog osećanja solidarnosti i straha od sve većih talasa izbeglica. Ponekad prepoznajem ovaj sindrom i u svom svetu osećanja. Globalni haos je sve veći. Evropska institucije su nesposobne, odgovori nacionalnih država su parcijalni, levica tavori, životari, vladajuće stranke desnog centra gube samopouzdanje, ekstremna desnica je sve jača, žarišta konflikata je sve više.

Nevini ili grešni

Završila je rad mešovita komisija srpske i mađarske akademije nauka koja je imala zadatak da istraži činjenice o stradanjima mađarskog civilnog stanovništva u Vojvodini od kraja 1944. do proleća 1945. godine. Do sada su srpski istraživači raspolagali saznanjima o 5.000 civilnih žrtava zločina nad mađarskim življem prvenstveno u Bačkoj, dok su neki mađarski istoričari pominjali da je tokom tih retorzija pobijeno 40.000 Mađara. Ovi podaci su iritirali ne mali deo javnosti, neki smatraju da je broj žrtava nerealno mali, odnosno da je preterano veliki. Nastavlja se, dakle, rat brojkama. Prema mišljenju akademika Karolja Kočiša, predsednika komisije, najverovatnije da je reč o 13-14 hiljada mađarskih žrtava. Kočiš s uvažavanjem govori o radu istraživača, i zadovoljan je s tematizacijom pitanja. Sve u svemu, smatra da je rad komisije bio uspešan. Podsetio bih da su poslednjih dvadesetak godina isrtoričari objavili poveći broj studija na tu temu, ali da je nastalo i nekoliko relevantnih književnih dela i pozorišnih predstava koje su ovo pitanje i šire tematizovale, i sa mnogo većim odjekom u javnosti, nego što je proizveo izveštaj međuakademijske komisije koji nije imao ozbiljniji publicitet u srpskoj štampi. Treba reći da smo, zapravo, više očekivali od ove komisije. Akademik Kočiš govori o „zločinima počinjenim nad mađarskim stanovništvom”, što znači da je bilo i zločinaca, i nevinih žrtava. Nisu samo u vreme jednopartijskog sistema, nego su i posle 2000. godine objavljivane knjige koje su dokazivale krivicu u masovne grobnice postreljanih Mađara, i te publikacije su uživale materijalnu podršku srpske vlade. Ove smrtne presude su, uz to, iznova potvrđene sudskim presudama donetim po zahtevima za rehabilitaciju pobijenih vojvođanskih Mađara.

Stare presude je skoro nemoguće oboriti, svedoka više nema, sudski zapisnici su šturi, manjkavi, optuženi mahom nisu imali branioca. Javnost nema nikakvog uvida u ove nove presude – koliko je ljudi pokušalo da sudski rehabilituje svoje pretke, koliko je oslobađajućih presuda doneto. Velika je šteta što akademici nisu od sudskih organa pribavili i ove podatke. Jedan takav post scriptum je bio potreban, da bismo doznali koliko je bilo nevinih žrtava tih krvavih retorzija. Zašto je tajna, ili zašto se još uvek smatra tajnom podatak, u koliko slučajeva su današnji sudovi rehabilitovali žrtve, i u koliko slučajeva nisu. Koliko je meni poznato, sudovi u pretežnom broju slučajeva donose odluke koje pravno potvrđuju smrtne presude donete 1944. i 1945. godine. Našli smo se, dakle, u apsurdnoj situaciji. Naime, bilo je, doduše, retorzija, međutim, sada sudovi u postupcima pokrenutim u cilju rehabilitacije nastradalih potvrđuju da su bez branioca i bez minimalnih pravnih uslova na smrt osuđene, pogubljene i u masovne grobnice bačene žrtve bile krive, a ne počinioci, oni koji su ih streljali i u neobeležene grobove zatrpali. Akademici nisu, dakle, izašli iz začaranog kruga. Neka im je na duši. Jednom ćemo možda saznati i to, koliko ih je od 13-14 hiljada bilo – nevinih.

Nadvladati!

Žestoke rasprave su se rasplamsale u javnosti mađarske manjinske zajednice u Vojvodini na samom početku, kako meteorolozi najavljuju, vrelog leta. Bojim se da će te rasprave odvesti samo do novih podela. Možda će iz ovih sukoba ova ili ona strana da izađe kao pobednica, ali je posve sigurno da će manjinska zajednica biti na ozbiljnom gubitku. Teme nisu novog datuma, pitanje slobode štampe, na primer, već više od dve decenije predstavlja neuralgičnu tačku u javnom životu vojvođanskih Mađara. Međutim, sloboda štampe je samo vrh ledenog brega, njegovi gabariti su određeni političkim strukturama, odnosno relacijama u vrhovima vlasti. A reč je zapravo o tome da u našem javnom životu nema kulture pluralizma, što uopšte nije slučajno. Trebalo bi što pre pronaći adekvatne odgovore na temeljna pitanja. Rak-rana javnog života vojvođanske mađarske manjinske zajednice jeste činjenica da u njoj nije uspostavljen realni višestranački sistem. I veliko je pitanje da li će uopšte i biti uspostavljen. Teška srca priznajem, da neće. Bar o tome govore dva poslednja desetleća. Broj pripadnika mađarske manjinske zajednice u Vojvodini (uprkos slavopojkama o uspesima) rapidno opada, deo manjinskih građana se pasivizovao, trebalo bi preduzeti odgovarajuća sociološka istraživanja i identifikovati uzroke te pasivizacije. Nedostaje, nadalje, ona kritična masa koja je neophodna za funkcionisanje realnog višestranačkog sistema. A jednopartijska situacija skoro nužno dovodi do autoritarne vladavine. Možemo mi koliko hoćemo da kritikujemo ovog ili onog partijskog lidera, bojim se, međutim, da bi bilo ko drugi na njegovom mestu vrlo brzo postao „žrtva” jednopartijske strukture. A time su obeleženi odnosi u čitavoj manjinskoj zajednici: biće uvek „loših momaka”, i biće uvek „dobrih momaka”. Biće podržavanih, otrpljenih i zabranjenih. Onih u ozračju vlasti, i onih gurnutih na marginu zajednice. S vremena na vreme rasplamsaće se borba za vlast, neko će da dobije, neko će da gubi, a sve više će biti onih koji će se boriti ne za vlast, nego za golu egzistenciju, napustiće zemlju ili će pasivno posmatrati događaje. Ili će gledati svoja posla. Veze sa zajednicom će biti prekinute. Na kraju će da ostane samo svojim unutrašnjim borbama zaokupljena, rukovodeća kasta, ona koja presudno utiče na formiranje javnog mnjenja. Polemike koje se sada vode, mene upozoravaju na to da su reforme u političkoj sferi neophodne, da je potrebna neka vrsta mini-tranzicije. Jer ako uvidimo da realni višestranački sistem nema šanse, ako su sve slabiji izgledi da zaživi princip izmenljivosti političke vlasti, onda ubuduće ne bi trebalo kopirati budimpeštanske i beogradske modele, već bi naša manjinska zajednica od 250 hiljada (ili ni toliko) duša, morala sama da smisli odgovarajuće modele političkog bivstvovanja. Moje je mišljenje da bi „platformizovanje” postojećih stranaka, te „resetovanje” čitave stranačke strukture, njeno redefinisanje, možda unekoliko i moglo da nadomesti realni višestranački sistem. I, unutar toga, trebalo bi načelo većinske demokratije dopuniti konsenzualnom demokratijom. O tome bi pre svega trebalo razgovarati. Snagu zajednice ne čini i ne jača autoritarno vođstvo, već je jačaju dobri kompromisi. Nagodba je najbolji lek protiv podela i raslojavanja. O svemu tome sam već pisao, u poslednje vreme sam ponovo objavio te svoje tekstove, pa zbog toga ne bih sad ulazio u detalje. Osim toga, imam osećaj da bi to bilo uzaludno.

jul 2015.
Preveo Arpad Vicko