LASLO VEGEL: U odbranu pravne države

25 Oct 2013

Bliska prošlost još nije prošla

Uvreda pravne države je i uvreda hrišćana

Pre nekoliko dana član jedne partije bio je nečim ponukan da objavi da je Isus Bog hrišćana, na šta su se hrišćani, s pravom, konsternirali. Oni osetljiviji bi mogli da se osete i uvređenima, i da kažu, takođe s pravom, da se političari drže politike, i da se ne mešaju, neupućeni kakvi već jesu, u teologiju. Međutim, ovoga puta nije toliko u pitanju teologija, nego – pravna država. U Novom Sadu je, naime, cenzurisana jedna izložba, jer je na jednoj od izloženih dela predstavljen muškarac bez lica, a figura tog muškarca je tako komponovana da asocira na krst razapetog Isusa. I taj muškarac, u tom položaju, steže i u jednoj, i u drugoj ruci, svežanj novčanica. Kulturni centar Novog Sada je cenzurisao izložbu jer, koliko je Kulturnom centru Novog Sada poznato, ta slika vređa osećanja vernika. Ja sam pristalica uzajamne empatije. Vernici neka poštuju ateiste, a ateisti neka poštuju vernike. Zbog demona slobode i vere dešavalo se da se jedni ili drugi ne pridržavaju tog načela. Bezbrojne su neprijatne istorijske uspomene o inkviziciji, o politbiroima… U demokratskim društvima, s druge strane, reč je najčešće o protivrečnostima unutar interpretacije odnosa slobode i prava, da ne govorimo o tome da postoje i granični slučajevi, u kojima je veoma teško donositi odluke. Posebno je pitanje i to da se vremenom menjaju značenja pojmova uvrede ili povrede, ono što se još koliko juče smatralo uvredom, danas se više ne ne smatra. Uz sve to, moramo da budemo promišljeni i mudri. Postoje slučajevi kad je neosporno reč o uvredi. Na primer, tekst u kojem Hrist hvali dvoličnog političara, može da se smatra uvredom, jer iz Biblije znamo, koliko je Hrist prezirao licemerje. Zato i ne razumem, zbog čega su ozbiljni crkveni oci skloni da na svoje srce prigrle ovakve političare. Ruku na srce, koliko je među vodećim političarima onih kojima je licemerje izrazita karakterna crta? Zar to nije uvreda? Zar to nije svojevrsno izvrgavanje ruglu Hristovih učenja? Ne sumnjam ni u to da se pravi vernik, koji inkriminisano umetničko delo doživljava kao uvredu, daleko više sablažnjava slušajući psovke u kojima se pominje i Bog u raznim okolnostima, a sa tim psovkama se susreće ne samo na ulici, na trgovima nego i u javnim ustanovama, nadleštvima. Zapanjuju me, skoro svakodnevno, te glasne prostačke psovke, ali nije mi padalo na pamet da kritikujem nadležne gradske funkcionere što nisu doneli zabranu psovanja bar na javnim mestima. Zašto? Jednostavno zato što to nije njihov posao. U stvarima povrede javnog ukusa i javnog morala može da odlučuje isključivo nezavisni sud, ukoliko je ta materija zakonom uređena. Ako nije, onda je jedan od mogućih lekova – dijalog. Međutim, šta se desilo u Novom Sadu? Jedan gradski funkcioner je izjavio, i Televizija Novi Sad je tu izjavu emitovala, da je cenzura bila opravdana, jer su „konsultovane” presude sudova nekoliko većih gradova. Ispravno je rekao, reč je o sudskim presudama. Kao što je poznato, sudske presude se odnose na konkretne slučajeve, kao što je poznato i to da su sudovi u nekim slučajevima donosili osuđujuću, a u nekima oslobađajuću presudu. Dotičnom gradskom funkcioneru je, dakle, jasno da je reč o sudskim presudama, da je u demokratskoj pravnoj državi u ovakvim slučajevima nadležan sud, ali je namerno zaboravio da jedna gradska izvršna vlast ne može da prisvoji kompetencije suda. A to uvećava težinu njegovog greha. Na sveopštu žalost, u Novom Sadu se desilo baš to. U ovom slučaju ja ne ulazim u raspravu iznoseći argumente za ili protiv umetničkog dela, već samo stajem u odbranu pravne države. Niti jedan političar ne sme da preuzme na sebe ulogu, da prisvoji nadležnosti suda. I ne sumnjam da se u tome slažu sa mnom i demokratski vernici, i demokratski ateisti, jer znaju da ovaj put evocira uspomene na užasna i zla vremena. Sve dok bude ovakvih izjava iz usta pokitičara, imamo debele razloge za strah. Bliska prošlost još nije prošla.

Lični podaci na crnoj berzi

Lični podaci vojvođanskih Mađara prodaju se na crnom tržištu, čitam u srpskoj štampi koja o tome izveštava pomalo kao o nekoj lakrdiji. Ne uzima čitavu stvar za ozbiljno, za nju je ovaj slučaj samo zgodan predmet podsmeha. Tačno, stvar podseća na lakrdiju, ali za nas je ona u prvom redu zloslutna pojava. Komercijalne i marketinške firme dobro plaćaju za ovakve podatke, razni nitkovi mogu da ih iskoriste, pa čak i da ucenjuju građane, a da o političkom podzemlju da i ne govorimo, u povoljnom trenutku to podzemlje može opasno da zloupotrebi lične podatke građana. Istorija poznaje ovakve slučajeve. Prema slovu zakona, pravo na prikupljanje ličnih podataka imala je samo vlada, i to pre izbora nacionalnih saveta. Dokumentaciju s podacima onih građana koji su se prijavili na birački spisak, nadležni vladini organi bili su dužni da, posle obavljenih izbora, komisijski unište, kako ne bi pala u ruke neovlašćenih lica. Tužilaštvo je dužno da ispita, da li su ovi dokumenti uništeni, ako se ustanovi da jesu, onda su istražni organi dužni da ustanove kako su liste ipak dospele na crno tržište. Ako vlada poštuje zakon, ne može drugačije da postupi. Ako ne poštuje, s kojim pravom zahteva da ga poštuju podanici?

oktobar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!