LASLO VEGEL: U krizi identiteta

05 Sep 2013

S jogurt-revolucijom započeo je rđav i pogrešan put

Nova lica – stara nomenklatura

Kako dani prolaze, primećujem da sa sve manje entuzijazma, skoro već i ravnodušno čitam izveštaje i komentare o rekonstrukciji vlade. Konačno je i u štampi objavljena definitivna lista novih ministara, ljudi su većinom skeptični, očekivali su mnogo više, s obzirom na to, koliko je sve to trajalo. Prema dobro informisanom beogradskom tabloidu Informer, međutim, neće biti mira „pod šljivama” sve dok Aleksandar Vučić ne bude predsednik vlade, pa se očekuju, najdalje za šest meseci, vanredni izbori. Jedino je ličnost Ivana Tasovca, novog ministra za kulturu, neupitna – vanstranačka ličnost, što znači da u njegovom slučaju nemamo priču o partiji, nego o ličnim osobinama i sposobnostima pojedinca. Čini se da građane sve manje zanimaju magloviti stranački programi koji se međusobno i ne razlikuju mnogo, pa tako preostaju samo, kao merilo, lični profesionalni dometi, lični moralni kapital. Istina, pojavljuju se nova lica, ali – možda i nehotično – najoštriju kritiku izrekao je premijer Ivica Dačić. On je u parlamentu rekao, otprilike ovo: mi se već 23 godine odlično poznajemo. I to je najveći problem, najveća nevolja, novih lica ima, ali nomenklatura je stara. Ova struktura će pokopati i naredna, povremeno artikulisana, ali najčešće samo polovična reformska stremljenja. To nam se dešava redovno od 2000. godine.

Proba nosivosti sistema

Svaki sistem je onoliko jak, koliko je jak njegov najslabiji segment.

Moralne dileme

Javnost je uzburkana. Žustro se raspravlja o tome da li oni političari koji su bili protagonisti zloćudne, grešne politike devedesetih godina, mogu da imaju vodeće uloge na evropskom putu Srbije. Prema mišljenju jednog dela kritičara, to ne bi bilo u redu, bez obzira na to što su u međuvremenu promenili svoje stavove, čitav svoj pogled na svet, ali ih ipak mnoštvo nevidljivih niti vezuje za tu ne tako davnu prošlost od koje ne mogu da se oslobode, pa će i zaokret koji su izveli, ostati polovičan. Nema sumnje da se aktuelni politički vrh socijalizovao u devedesetim godinama – ne samo naprednjaci, već i svi ostali, i opozicija, i vlast. Tačno je i to da se od te neprijatne prošlosti teško oslobađaju, mada su njihovi napori u tom pravcu evidentni. Nema valjanog razloga, dakle, da se sve te sumnje jednim potezom ruke zbrišu sa stola, čak ni ako se postavi pitanje: kako to da ne postoji snaga čistije prošlosti koje bi bile u stanju da izvedu zemlju na bolji put. Tačno je i to, nažalost, da se u politici ne uvažavaju dosledno moralne vrednosti, međutim, one moraju uvek i u svim okolnostima da budu prisutne u društvu. Društvo lišeno moralnih vrlina osuđeno je na propadanje. Ovo je neophodno reći, jer neki drugi, opet, protestuju ne toliko iz političkih, već prvenstveno iz moralnih razloga. Rezignirano primaju k znanju da drugačije ne može, ali ipak negoduju, nije im pravo, što su svi oni koji su se devedesetih godina usuđivali da jasno i glasno izgovore rečenice koje se danas smatraju zvaničnim, tada bili poniženi, šikanirani i izopšteni. I često su ih tada zbog toga baš sadašnji, aktuelni vlastodršci ponižavali. I ova ogorčenost je opravdana. Jer, premda deo protagonista stare politike danas zagovara druge puteve, žrtvama se niko nije izvinio. Srbija je tražila oproštaj od građana drugih država, ali ne i od žrtava iz redova vlastitih građana. Imam u vidu stvarne i dokazane žrtve, ljude koji su izbačeni s posla, koji su najureni iz javnog života. U ovoj stvari, međutim, treba biti nadasve oprezan: previše je danas onih koji se predstavljaju kao žrtve – i oni koji su se oprezno pritajili, pa i oni koji su u saradnji sa socijalistima i te kako vršili vlast. Zato i nije preporučljivo pominjati miloševićevsku nomenklaturu iz devedesetih godina. Ko je bio, na primer, Milan Panić? Njegove pristalice ga smatraju opozicionarom, istina je, međutim, da je i on bio član nomenklature, uživao je Miloševićevo poverenje, tek mu se kasnije suprotstavio. Vučić je otvoreno priznao da je bio pristaša rđave politike. Ali šta je sa priznanjima drugih? Nije dovoljno to što ovaj ili onaj stranački lider koriguje svoju političku retoriku, i njegov tabor mora da se suoči sa svojim jučerašnjim rečnikom. Zbog čega zavlada onoliki muk u krugovima vladajuće političke elite, kad god se pomenu posledice znamenite vojvođanske jogurt-revolucije? To je ključno pitanje, jer je upravo s jogurt-revolucijom počeo onaj put koji je predsednik naprednjaka nazvao rđavim i pogrešnim. Otkud ta tajanstvena diskretnost?

Reči i dela

O Aleksandru Vučiću, prvom potpredsedniku srpske vlade, s upadljivim simpatijama piše urednik zagrebačkog Jutarnjeg lista, Drago Hedl. Ne čini to bez razloga, jer je dobro čuti ono što Vučić govori. Voleli bismo, tvrdi Vučić, da Vojvodina zaista postane evropski centar multikulturalizma. Ugodno je to čuti, ali je krajnje neprijatno videti, na licu mesta, upravo suprotno. Dovoljno je prošetati se ulicama Novog Sada da bismo videli kako stojimo s multikulturalizmom o kojem Vučić govori. Bacimo pogled na table s nazivima ulica, na displeje koji na gradskim autobusima označavaju trasu kretanja, svratimo u poštu, otiđimo – ako moramo – u policijsku upravu, ili u Gradsku kuću, i odmah će biti jasno kako stojimo sa inače zvaničnim manjinskim jezicima. Ne znam, kakve su razliku u pogledu na ovo pitanje u naprednjačkim krugovima, ali imajući u vidu gornje činjenice, ne može se poreći jaz između reči i dela.

O jednom dugu

Odgovorni ministar, na odgovornom mestu, u parlamentu zemlje, obećao je da će u najkraćem roku biti sanirana katastrofalna materijalna situacija u Radio-televiziji Vojvodine, kako bi pokrajinski javni servis mogao nesmetano da emituje program. Bar da bude tako! Bio sam među onima koji su u ime Kružoka Naplo, prevladavši svoje rezerve, potpisali saopštenje kojim je kriza ove medijske kuće okvalifikovana kao teška politička greška. Ali ako se situacija konsoliduje, sva odgovornost će se sručiti na rukovodioce RT Vojvodine, njima će pasti u zadatak da prevladaju onu krizu koja vuče korene još s početka devedesetih godina. Jer, ruku na srce, ni posle oktobra 2000. godine nije bilo snage, niti znanja, da se ruda okrene. Ova televizija se, naime, sve do danas bori s teškom krizom identiteta. A o tome da i ne govorimo, da se među bezbrojnim stranačkim interesima naprosto gubi osećaj za kvalitet.

avgust-septembar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!