LASLO VEGEL: U klopci

27 Jan 2012

Divno vreme – kaže. Jeste, neobično lepo vreme – potvrđujem. Znate, gospodine, bojim se da će i ovaj lep prolećni dan neka stranka da upiše u listu svojih zasluga, nastavlja čovek za susednim stolom

Zlatna ogrlica

Kona?no i u Novom Sadu pada sneg. Bolje re?i: lelujaju krupne pahuljice. Komšije pri?aju o sve izvesnijoj prirodnoj katastrofi u najskorijoj budu?nosti, i ?ujem da je u liftu nepoznati po?inilac strgao sa vrata neke žene zlatni lan?i?. Obavestite svoje eventualne posetioce da vam ne dolaze s zlatnim lan?i?em oko vrata. Ili da ga sakriju ispod kragne, savetuje drugi komšija. Malo mi lakne, ne mogu da se setim mogu?eg posetioca kome bi oko vrata svetlucao zlatni lan?i?, ali primam k znanju da se približava vreme kad ?e dame da kriju zlatne ogrlice. Naravno, one koje mogu sebi da priušte takav nakit. Ali šta ?e da rade one koje ga nemaju? Znam, znam, re?i ?e da je takvima najlakše. Taj cinizam novog tipa, skriven iza maske demokratije, sve više izbija na površinu. Dobro pla?eni funkcioneri dokazuju kakve sve ogromne žrtve podnose, ?esto rizikuju?i i svoje živote, i zameraju parijama što ne podnose i oni, još ve?e, žrtve. Novobogataši hvale slobodno tržište, neoliberalni „radnici” bespoštedne privatizacije bacaju drvlje i kamenje na liberale. Treba redukovati ljudska prava da bi se krupni kapital još brže uve?avao. Ove „demokrate” fetišizuju zakone tržišta koje, uzgred, oni sami odre?uju. Na koju god stranu da pogledam, vidim patnju, bedu, egzistencijalnu nesigurnost, ponižavanja. Izlazim na terasu da popušim jednu cigaretu. Zurim neko vreme u pahuljice, a potom u rumenu zimsku svetlost koja se pomalja u daljini i koja me podse?a da nas je Bog napustio, jer je toliko zla po?injeno u njegovo ime, da više nema snage ni da kažnjava, ni da negoduje. Veliki Inkvizitori (Dostojevski) su pobedili.

Smeniti!

Nezavisni intelektualci na internetu šire vest da Bog nije ?lan partije. Moramo smeniti glavnog urednika interneta, prasne jedan samosvesni vojnik partije koji uvek zna za šta treba da glasa.

Povest malih ruksaka

Zna?ajni deo evropske štampe u poslednje vreme podvrgava sve oštrijoj kritici Fides, vladaju?u stranku u Ma?arskoj, i ?itaju?i te kritike bude se u meni neke stare uspomene. Fides je osnovan negde 1988. godine. Koliko se se?am, u prole?e 1988. godine. Najpre je delovao kao omladinski pokret, ali se ve? 1989. godine deklariše kao stranka. Negde izme?u dva pomenuta datuma, dakle, tokom jeseni 1988. u mom novosadskom stanu su se u?estalo smenjivali mladi posetioci iz susedne Ma?arske, pozivaju?i se, kao na nekakvu preporuku, na imena mojih peštanskih poznanika, prijatelja, kolega pisaca. Dolazili su sa ruksacima, i bili su duhovno veoma otvoreni. Ovako su se predstavljali: fidesovci. Od njih sam saznao da njihovu organizaciju podržava Šoroš fondacija koja, u to vreme, još nije delovala u Jugoslaviji. Sve ih je zanimalo, sve su hteli da znaju. I bili su neobi?no hrabri. Susreo sam jednu generaqciju koja nije marila za ograni?enja jednopartijskog sistema, i mogu re?i da je to za mene bio velik doživljaj, jer mi ta vrsta svesti do tada nije bila poznata. Jedna grupa je stigla sa namerom da ode sve do Prištine, hteli su na licu mesta da vide šta se tamo doga?a. Iz Novog Sada su se zaputili pravo u Prištinu. Pokušao sam, ne malo zabrinut, da ih nagovorim da krenu najpre u Skoplje, i tek odande, u povratku, u Prištinu. Oni su mi rekli, me?utim, prili?no samouvereno, da ne brinem. Deo svog prtljaga ostavili su kod mene, i pošli. Dani su prolazili, nisu se javljali, po?eo sam ozbiljno da brinem. Šta da radim, ako se ne jave, recimo, ni za dan ili dva? Kome da se obratim za pomo?? Sutradan se oglasilo zvono na vratima mog stana, pokupili su svoje stvari i krenuli ku?i. Poslednjih nekoliko dana pred mojim duhovnim o?ima su se ?esto pojavljivali ti mali ruksaci i ?esto sam pitao, gde su sad ti mladi ljudi? Možda sa prvim sedim vlasima u kosi, u nekakvom perifernom stambenom naselju, sanjaju o tome kao s ruksakom na le?ima – putuju u Novi Sad.

?ija je zasluga zimsko sunce?

U predivnoj popodnevnoj sun?evini skre?em u Zmaj Jovinu ulicu. Na nekim terasama, u zimskim kaputima, jaknama, sede i mladi i stari, pijuckaju kafu, ?aj. Sednem i ja, poru?im espreso, kad mi se od susednog stola obrati jedan sredove?ni ?ovek. Divno vreme – kaže. Jeste, neobi?no lepo vreme – potvr?ujem. Znate, gospodine, bojim se da ?e i ovaj lep prole?ni dan neka stranka da upiše u listu svojih zasluga, nastavlja ?ovek za susednim stolom. Baš tako – pomišljam, i po?injem da listam najnoviji broj nedeljnika Vreme. Oskar Nikovic, ambasador Ma?arske u Beogradu, odgovara Teofilu Pan?i?u i Ivanu Ivanjiju koji su u prošlom broju oštro kritikovali Ma?arsku. I ambasadorov odgovor je oštar, tvrdnje iznete u Pan?i?evom i Ivanjijevom ?lanku naziva klevetama. Bilo bi dobro znati kako ?e ova polemika uticati na srpsku javnost. Ako je ?ovek za susednim stolom u pravu, naime, da su i vremenske prilike strana?ka stvar, onda ?e neminovno izbori izbiti u prvi plan. U ovom trenutku je ipak najvažnije da odnosi izme?u dve zemlje ostanu prijateljski.

Na ulici

Histeri?no jedno vreme, posle ju?erašnjeg „prole?a”, danas duva hladan vetar, ponovo pada kiša. Depresivni dan. Pre podne mi ne ide pisanje, posle podne kod lekara, zatim šetnja sa Anikom na bulevaru. Iznenada ugledamo ve?u grupu mladih navija?a, obu?enih u tradicionalnu ma?arsku nošnju. Vesela slika u gradu, prolaznici im mašu, oni radosno otpozdravljaju. Mladi su i veseli, feudalna gospodska nošnja im lepo stoji. Tamaš Vizi, predsednik Rukometnog saveza Ma?arske, izjavio je za agenciju Beta da su ma?arski navija?i u Novom Sadu bezbedni i, uprkos nekim glasinama, grad ih je do?eko vrlo prijateljski.

januar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!