LASLO VEGEL: U klopci

27 Jan 2012

Divno vreme – kaže. Jeste, neobično lepo vreme – potvrđujem. Znate, gospodine, bojim se da će i ovaj lep prolećni dan neka stranka da upiše u listu svojih zasluga, nastavlja čovek za susednim stolom

Zlatna ogrlica

Konačno i u Novom Sadu pada sneg. Bolje reći: lelujaju krupne pahuljice. Komšije pričaju o sve izvesnijoj prirodnoj katastrofi u najskorijoj budućnosti, i čujem da je u liftu nepoznati počinilac strgao sa vrata neke žene zlatni lančić. Obavestite svoje eventualne posetioce da vam ne dolaze s zlatnim lančićem oko vrata. Ili da ga sakriju ispod kragne, savetuje drugi komšija. Malo mi lakne, ne mogu da se setim mogućeg posetioca kome bi oko vrata svetlucao zlatni lančić, ali primam k znanju da se približava vreme kad će dame da kriju zlatne ogrlice. Naravno, one koje mogu sebi da priušte takav nakit. Ali šta će da rade one koje ga nemaju? Znam, znam, reći će da je takvima najlakše. Taj cinizam novog tipa, skriven iza maske demokratije, sve više izbija na površinu. Dobro plaćeni funkcioneri dokazuju kakve sve ogromne žrtve podnose, često rizikujući i svoje živote, i zameraju parijama što ne podnose i oni, još veće, žrtve. Novobogataši hvale slobodno tržište, neoliberalni „radnici” bespoštedne privatizacije bacaju drvlje i kamenje na liberale. Treba redukovati ljudska prava da bi se krupni kapital još brže uvećavao. Ove „demokrate” fetišizuju zakone tržišta koje, uzgred, oni sami određuju. Na koju god stranu da pogledam, vidim patnju, bedu, egzistencijalnu nesigurnost, ponižavanja. Izlazim na terasu da popušim jednu cigaretu. Zurim neko vreme u pahuljice, a potom u rumenu zimsku svetlost koja se pomalja u daljini i koja me podseća da nas je Bog napustio, jer je toliko zla počinjeno u njegovo ime, da više nema snage ni da kažnjava, ni da negoduje. Veliki Inkvizitori (Dostojevski) su pobedili.

Smeniti!

Nezavisni intelektualci na internetu šire vest da Bog nije član partije. Moramo smeniti glavnog urednika interneta, prasne jedan samosvesni vojnik partije koji uvek zna za šta treba da glasa.

Povest malih ruksaka

Značajni deo evropske štampe u poslednje vreme podvrgava sve oštrijoj kritici Fides, vladajuću stranku u Mađarskoj, i čitajući te kritike bude se u meni neke stare uspomene. Fides je osnovan negde 1988. godine. Koliko se sećam, u proleće 1988. godine. Najpre je delovao kao omladinski pokret, ali se već 1989. godine deklariše kao stranka. Negde između dva pomenuta datuma, dakle, tokom jeseni 1988. u mom novosadskom stanu su se učestalo smenjivali mladi posetioci iz susedne Mađarske, pozivajući se, kao na nekakvu preporuku, na imena mojih peštanskih poznanika, prijatelja, kolega pisaca. Dolazili su sa ruksacima, i bili su duhovno veoma otvoreni. Ovako su se predstavljali: fidesovci. Od njih sam saznao da njihovu organizaciju podržava Šoroš fondacija koja, u to vreme, još nije delovala u Jugoslaviji. Sve ih je zanimalo, sve su hteli da znaju. I bili su neobično hrabri. Susreo sam jednu generaqciju koja nije marila za ograničenja jednopartijskog sistema, i mogu reći da je to za mene bio velik doživljaj, jer mi ta vrsta svesti do tada nije bila poznata. Jedna grupa je stigla sa namerom da ode sve do Prištine, hteli su na licu mesta da vide šta se tamo događa. Iz Novog Sada su se zaputili pravo u Prištinu. Pokušao sam, ne malo zabrinut, da ih nagovorim da krenu najpre u Skoplje, i tek odande, u povratku, u Prištinu. Oni su mi rekli, međutim, prilično samouvereno, da ne brinem. Deo svog prtljaga ostavili su kod mene, i pošli. Dani su prolazili, nisu se javljali, počeo sam ozbiljno da brinem. Šta da radim, ako se ne jave, recimo, ni za dan ili dva? Kome da se obratim za pomoć? Sutradan se oglasilo zvono na vratima mog stana, pokupili su svoje stvari i krenuli kući. Poslednjih nekoliko dana pred mojim duhovnim očima su se često pojavljivali ti mali ruksaci i često sam pitao, gde su sad ti mladi ljudi? Možda sa prvim sedim vlasima u kosi, u nekakvom perifernom stambenom naselju, sanjaju o tome kao s ruksakom na leđima – putuju u Novi Sad.

Čija je zasluga zimsko sunce?

U predivnoj popodnevnoj sunčevini skrećem u Zmaj Jovinu ulicu. Na nekim terasama, u zimskim kaputima, jaknama, sede i mladi i stari, pijuckaju kafu, čaj. Sednem i ja, poručim espreso, kad mi se od susednog stola obrati jedan sredovečni čovek. Divno vreme – kaže. Jeste, neobično lepo vreme – potvrđujem. Znate, gospodine, bojim se da će i ovaj lep prolećni dan neka stranka da upiše u listu svojih zasluga, nastavlja čovek za susednim stolom. Baš tako – pomišljam, i počinjem da listam najnoviji broj nedeljnika Vreme. Oskar Nikovic, ambasador Mađarske u Beogradu, odgovara Teofilu Pančiću i Ivanu Ivanjiju koji su u prošlom broju oštro kritikovali Mađarsku. I ambasadorov odgovor je oštar, tvrdnje iznete u Pančićevom i Ivanjijevom članku naziva klevetama. Bilo bi dobro znati kako će ova polemika uticati na srpsku javnost. Ako je čovek za susednim stolom u pravu, naime, da su i vremenske prilike stranačka stvar, onda će neminovno izbori izbiti u prvi plan. U ovom trenutku je ipak najvažnije da odnosi između dve zemlje ostanu prijateljski.

Na ulici

Histerično jedno vreme, posle jučerašnjeg „proleća”, danas duva hladan vetar, ponovo pada kiša. Depresivni dan. Pre podne mi ne ide pisanje, posle podne kod lekara, zatim šetnja sa Anikom na bulevaru. Iznenada ugledamo veću grupu mladih navijača, obučenih u tradicionalnu mađarsku nošnju. Vesela slika u gradu, prolaznici im mašu, oni radosno otpozdravljaju. Mladi su i veseli, feudalna gospodska nošnja im lepo stoji. Tamaš Vizi, predsednik Rukometnog saveza Mađarske, izjavio je za agenciju Beta da su mađarski navijači u Novom Sadu bezbedni i, uprkos nekim glasinama, grad ih je dočeko vrlo prijateljski.

januar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!