LASLO VEGEL: U kamen uklesane rečenice

18 Aug 2012

O odsustvu građanstva

Libek, Trst, Novi Sad

Na terasi ku?e u Temerinu s velikim empatijama ?itam izvrsni esej Tomasa Mana pod naslovom Libek kao duhovna forma života. Uvek je, zapravo, pisao o Libeku, priznaje Tomas Man, ne samo u romanu Budenbrokovi, nego i kad u tekstu nema izri?itog pomena toga grada. Man je, naime, ispisao nazadovanje, propadanje nema?kog gra?anskog staleža. Napisao je gorku istoriju njegovog nestajanja. Ali je pri tom na neki na?in definisao i to šta zna?i biti Nemac. Man zapisuje svoje re?enice kao da ih kleše u kamen: biti Nemac, piše, zna?i biti gra?anin, ta?nije: gra?anin sveta. I zna?i srednji put kojim se svet kre?e, zna?i savest i trezvenost sveta koje naspram ekstremnih pravaca kriti?ki brane ideale humanizma, ljudskosti, samog ?oveka i ljudske kulture. Naravno, Man upozorava i na to da je pogrešno izjedna?iti gra?anina sa pripadnikom buržoaske srednje klase, jer je gra?anin pozicionisan u središnjem duhovnom i politi?kom polju. Središnja pozicionisanost – zastajem na tren kod ove sintagme. Tada, dižem glavu na tren, 1921. godine, gra?anstvo je bilo zamislivo, jer je još bilo nekakve sredine. Ako toga ima, ima i nade. Ko je tada pomišljao na to da ?e fašizam opiti, omamiti lumpen-srednju klasu? Ali šta da kažem ja, ovde i sada? Istanjio se i potom sasvim nestao srednji sloj, ekstremne ideje neprimetno, podmuklo se uvla?e u našu svakodnevicu, skoro bez izuzetka u demokratskom kostimu i pod plaštom demokratije. Polako se i u ovom gradu uobli?ava neofitno gospodstvovanje, taj jezivi provincijski džet-set. Ovde nemamo gra?anski stalež, ali imamo tajkune (tobožnje magnate). Partijsko-politi?ki angažovani i partijama bliski intelektualci udaraju u tam-tam, oni ho?e kapitalizam, po mogu?nosti sa nacionalnim predznakom. Takva je „nacionalna” etika prvobitne akumulacije kapitala. Oni misle da udarci bi?em nisu bolni, ako je bi? u nacionalisti?koj ruci. Politi?ari su tokom izborne kampanje izneli sav prljav veš, optuživali jedni druge da su nezajažljivi lopovi, da su im ruke lepljive, ali odmah posle izbora su se srda?no rukovali i formirali koaliciju. Ispostavilo se da zajedno sede u vladi svi oni koji su se do ju?e me?usobno opanjkavali, nazivaju?i jedni druge kriminalcima, razbojnicima, obe?avaju?i jedni drugima da ?e završiti u zatvoru. I sad sede opet zajedno za istim stolom, u istoj vladi jer, kažu, to je zahtev izborne matematike. Posle svega, šta bi mogao da zna?i neka novosadska duhovna forma života? Da li Novi Sad može da zna?i meni ono što je Libek zna?io za Tomasa Mana? Ili Trst za Klaudija Magrisa? ?esto mi se dešavalo da su me gurkali na ovu ili onu stranu, da su me premeštali iz jedne fioke u drugu, ozna?ivši me jednom s jednim, drugi put pak s upravo suprotnim epitetom. I prili?no ?esto su me prozivali da se izjasnim, ko sam, šta sam? Pošto sam uvek mrzeo da se upetljavam u beskrajna objašnjenja, opise stanja, mislio sam naprosto da sam Novosa?anin koji sedi nagnut nad svojim pisa?im stolom, a kome je strana svaka sentimentalna apoteoza rodnog tla – što je za mene bila izan?ala banalnost. Ionako mi je dosta ovog sirupasto-šlagerastog vojvo?anstvovanja. Jedna zemlja se raspala, još uvek ?ujem kako pucala po šavovima, moje najbolje godine su pojeli skakavci. Hrabrio sam sebe, tešio, da ?e možda ipak ostati jedan grad: Novi Sad. Ali morao sam da uvidim da je ovaj grad ne samo izgubio svoj gra?anski karakter, ve? da je lišen ?ak i uspomena na gra?anske tradicije za?ete na razme?i stole?a. Uporno ispisujem hroniku ovih dešavanja, moji romani govore baš o tom porazu. O odsustvu, o nedostatku gra?anstva na granici Balkana i Srednje Evrope, na obali Dunava, reke koja u svom koritu krije masovne grobnice. Kad me nemo? i nedoumice prevladaju, bežim iz no?i u no? u najli?niju hroniku, nalazim pribežište u ispisivanju dnevnika, u se?anjima na najli?nija ose?anja. Tomas Man je bio iznena?en kad je primetio da neko opisuje svoja najli?nija ose?anja, a da pri tom i ne pomišlja da opiše ose?anja svoje nacije. Ako bi njegovu pažnju zaokupila istorija njegove nacije, ispisivao bi istoriju ?ove?anstva. Nažalost, ova savršena harmonija je danas drasti?no narušena. Zloupotrebljena je nacija, zloupotrebljena je univerzalna ?ove?nost. Li?ni život je postao jedini gra?anski azil: ograni?avam se samo na to da pribeležim ono što se oko mene doga?a, da opišem kakve su tragove u meni ostavili ti doga?aji. Potom, kao da mi se gubi snaga, klone ruka. Ali, i toliko je dovoljno. Nisam gladijator, nisam uvek raspoložen ni da izri?em sudove, utoliko pre, što se ne ose?am kao sudija, nego samo kao posmatra?, ponekad neprijatni svedok. Me?utim, ove dnevni?ke beleške, ovde, u Vojvodini, gde živim, otežavaju, onemogu?avaju objavljivanje i distribuciju mojih knjiga na ma?arskom jeziku.

Venecija i samoobmana

?ovek ima dve domovine, pisao je Šandor Marai – jedna je Venecija. Ovde sam kod ku?e, priznao je i Tomas Man na ulicama „koketnog grada koji je u savezništvu sa smr?u”. Upravo me ta protivre?nost, ta protivre?nost koketnosti i smrti privla?i, zove, mami. Voleo bih još jednom u životu da vidim Veneciju, gde bih obmanjivao sebe besmislicom da sam kod ku?e.

Hapšenja

Krupni naslovi na prvim stranicama novina obznanjuju da su hapšenja u jeku. Trenutno je na dnevnom redu skandal oko Agrobanke. Sva je prilika, da je taj skandal samo vrh ledenog breg. Jedna sredove?na žena objašnjava prodava?ici da žuri, mada ve? dve godine ne gleda televizijski dnevnik, štaviše, nije ni na poslednje izbore izašla, toliko joj je sve dozlogrdilo, ali da od nedavno ponovo prati televizijske dnevnike. I ne veruje svojim o?ima i ušima. Zar je stvarno zapo?eta akcija protiv korupcije? Ili je re? samo o opseni koja ?e potrajati dve-tri nedelje? Posvuda napeto iš?ekivanje. Bojim se da ne?e biti jednostavno. Koreni korupcije su veoma duboki, borba protiv nje nije samo puko policijsko pitanje. Sve dok budemo imali partokratski sistem, bi?e i korupcije. Sve dok politi?ari bez zazora, otvoreno propovedaju naconalni populizam, korupcija ?e da cveta. Miloševi?ev period nas je nau?io da je nacionalni populizam ideologija prvobitne akumulacije kapitala i njene prve pratilje – korupcije.

avgust 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!