LASLO VEGEL: U haosu

29 Oct 2016

Kako promeniti mentalitet ljudi?

Sizifovska mađarska revolucija

Počelo je svečano obeležavanje mađarske „pedesetšeste“. Ono što se dogodilo u jesen pedeset i šeste, bilo je uistinu mađarsko čudo, Mađari su digli sizifovsku revoluciju. Revolucionari su se pobunili, premda je svaki, ma i pokušaj pobune bio unapred osuđen na propast. Govorim o čudu, jer Mađari nisu baš narod sklon pobunama. Đula Ilješ u svom dnevniku (Mađari) o karakteru mađarskog nacionalnog ponosa pisao je s izvesnom tugom: „Mi smo u prvom redu lojalni…“. Ja sam neka lična iskustva stekao tek naknadno, posle njenog konačnog ishoda. Naviru u meni uspomene iz davne prošlosti. Te 1956. godine postao sam friško pridošli Novosađanin. Kao učenik prvog razreda gimnazije tada sam sreo prvi put u životu građane Mađarske. U malom parku u Koruškoj ulici čekao sam jednu devojku, Srpkinju, koja je stanovala u blizini, kad sam ih ugledao – dobro se sećam zabrinutosti u njihovim pogledima, sumnjičavih bljesaka njihovih očiju – bili su puni strahova, strepnji, jer su se našli u tuđini. Mladu devojku njen otac je ozbiljno ukorio kad je saznao da se sastaje s jednim mađarskim momkom. Posle tog ksenofobičnog iskustva sam sav preneražen pomislio da u očima oca te mlade Srpkinje ni po čemu se ne razlikujem od ovih izbeglica. Stranac seje strah, međutim, nije taj nametnuti položaj samo njemu neprijatan, već i od njega strahuju. Prisećam se Kamijevog Mersoa o kojem je Julija Kristeva vrlo vispreno primetila: osećanje otuđenosti u slučaju Evropljana počinje unutrašnjim progonstvom. Potom domišlja ovo pitanje: „Stranac, pristigao niotkuda, i odasvuda, građanin je sveta, kosmopolita“. Po mom mišljenju svest o „času osirotelosti“ igra važnu ulogu u životu manjinskog čoveka – ali, nastavljajući tragom misli Julije Kristeve – polako ćemo svi postati stranci u jednom takvom univerzumu koji „poprima do sad neviđene dimenzije i koji pokazuje do sada neviđeni stepen mešanja pod kišobranom jednog prividnog naučnog i telekomunikacionog jedinstva“. Mi, manjinci, zapravo smo samo prethodnica jednog planetarnog procesa, čije domete, ishode, ni ne naziremo. I danas se čudim onim manjinskim mudracima koji u srcu režima nalaze svoju domovinu, pa i kao je ona samo neka vrsta nomenklaturne ili partijske domovine. Odnedavno u pogledima Mađara ponovo prepoznajem isti onaj strah od pre šezdeset godina, kad im se pomenu stranci. Ne strepe samo od „migranata“, već i od sopstvene tuđinštine. Referendum o kvotama je učinio svoje… Ali, biće bolje ako iz sećanja izvučem one izuzetne trenutke! Masa je pedesetšeste pobedila strah, pobedila tuđinštinu. Ako je ikako bilo moguće, u šezdesetim i sedamdesetim godinama sam 15. mart i 23. oktobar provodio u Budimpešti. Video sam kako pljušte udarci pendreka mađarskih policajaca po leđima pesnika Ištvana Eršija, kad je masa demonstranata evocirala uspomenu na mađarsku revoluciju. Zvanični govori sve više potiskuju ova sećanja u zaborav. Slutim da bi nova mađarska oligarhija najradije zaboravila pedesetšestu. Kakvi radnički saveti, kakav socijalizam? Sav sam očemerio od zvaničnih falš-govora i zvaničnih govornika, zato sam i sa zadovoljstvom pročitao u časopisu Vigilija sećanja Imrea Kertesa na 1956. godinu. „Da je od mene zavisilo, današnja mađarska zastava bi izgledala kao ona 1956. godine, crveno-bela-zelena, s jednom rupom na sredini. Kruna za mene simbolizuje da je narod, ’takozvani narod’ isključen iz politike i iz rukovođenja. Pedeset i šesta je danas već samo malaksala istorijska uspomena, i to malaksala više nego uspomena na borbu za oslobođenje 1848. godine. Nije ostavila istinskog traga, i to je tragedija. Nije stvorila tradiciju. To što na dan sećanja na revoluciju ekstremni desničari defiluju protiv komunista, svakako ne znači nastavak tradicije začete pedeset i šeste.“

Dezire

Objavljen je program međunarodnog regionalnog pozorišnog festivala koji će biti pod nazivom Desiré održan od 13. do 19. novembra u Subotici. Na jubilarnom, desetom po redu festivalu biće izvedeno 15 odličnih predstava iz 7 zemalja. Neće izostati ni uobičajeni prateći programi, i u ovakvim prilikama mi je žao što nisam stanovnik Subotice.

Montenegro

U Crnoj Gori su obavljeni parlamentarni izbori. Malo je nedostajalo da potekne krv. Milo Đukanović je ponovo pobedio, očekuje se da će po cenu koalicije s manjinskim strankama sklopiti vladu. Navodno je jedna grupa persona, pristigla iz Srbije, imala nameru da izvede terorističu akciju. Možda je Milo Đukanović predugo bio na vlasti, ali mu se nikako ne može zameriti što za sve to vreme nije stvorena jedna prava politička alternativa ovom političaru. Naime, sadašnji etnički, proruski opozocioni blok se ne može računati kao demokratska alternativa. Mislim da baš oni betoniraju Đukanovićevu vlast. Ova etnička opozicija može samo po cenu građanskog rata da se dokopa vlasti. Uistinu je to i priznao jedan od kandidata za teroristu, koji je reko: „Kad Đukanović proglasi pobedu, onda ćemo ga mi uhapsiti.“

Gordijev čvor

Funkcioneri Evropske unije su zadovoljni tokovima razgovora između Beograda i Prištine. Ministar za inostrane poslove Srbije drmatičnim tonom je saopštio: koaliciona vlada Srbije ne može dozvoliti da zemlja bude ponižena. Pregovori će vrlo verovatno biti prekinuti i, naravno, nikad se ne može znati, dokle. Sve zavisi od toga hoće li Vučić biti u stanju da preseče Gordijev čvor velesila kako unutar, tako i izvan vlade. Ali i od toga je važnije, šta zapravo hoće srpsko društvo? I to je baš ono pitanje u čijoj se sferi oseća značajna nesigurnost, nedoumica, jer je sve jasnije da Evropska unija nije samo novi izvor novca, već da bi ona donela sa sobom i ozbiljne unutrašnje duhovne promene. Zakonsku regulativu je lako promeniti, utoliko je teže promeniti mentalitet ljudi. Milošević i dan-danas ima mnogo otvorenih, neprikrivenih sledbenika, ali još više tajnih obožavalaca.

U haosu

Krajem prošle nedelje – kiša je pljuštala nemilice – putovao sam u Suboticu gde su u prepunoj dvorani prikazali dramu Slobodana Selenića Ruženje naroda u režiji Andraša Urbana. Da li moram reći da predstava govori i o današnjici? Da, ova predstava u trajanju od jedan sat i 40 minuta jeste precizan izraz onog duhovnog i političkog haosa u kojem živimo. I vredi suočiti se sa njom. Oborenog pogleda se suočiti s današnjicom.

Počinje…

Televizija N1 koju u poslednje vreme smatram merodavnom, objavila je vest da od danas na portalu dnevnog lista Mađar So može da se čita Slobodni Mađar So, koji uređuju otpušteni novinari. Došli smo do toga što je u manjinskoj hladnoratovskoj situaciji neizbežno.

oktobar 2016.
Preveo Arpad Vicko