LASLO VEGEL: U gravitacionom polju Balkana

24 Jul 2015

Čovek mora da se odmakne od Balkana ako hoće da ga razume

Ohrid, Novi Sad…

Moji ohridski domaćini s radoznalošću me pitaju kad sam poslednji put boravio u gradu na ovom prelepom jezeru. Ima tome najmanje trideset godina, kažem. Ne primećujem one promene koje oni, Ohriđani, brižljivo beleže u svojoj memoriji; moju pažnju više zaokuplja živopisna balkanska vreva, graja. Jednom bih morao, bio bi red, da odvojim neko vreme i da ozbiljno proanaliziram ovaj balkanski svet. Nije nikako u redu da o njemu sudimo posmatrajući ga kroz prizmu srpske politike proteklih dvadeset-trideset godina, i da pri tom o njemu govorimo s priličnom dozom omalovažavanja ili, čak, podrugljivosti, što je za mene i dosadno, i zamorno. Ni u slučaju jedne nacije ne podnosim kičerajski patos superiornosti, pa tako ni u slučaju mađarske nacije. Mi, Mađari, često smo u stanju da se „odlepimo”, volimo da podilazimo zapadnom svetu i da, istovremeno, s puno nadmenosti govorimo o Balkanu koji, bez dvojbe, počinje baš u Novom Sadu gde se još simpatično meša sa srednjoevropskim habitusom. Šta će biti s Novim Sadom, ako se ova osetljiva ravnoteža naruši, i ako grad izgubi svoj tradicionalni hibridni identitet? Trenutno nikog ne zabrinjavaju ove pretnje, a u doba euforije nacionalne države hibridni identiteti su ionako sumnjivi. Proces gubitka identiteta Novog Sada je sve izraženiji, njega još čuvaju, koliko-toliko, marginalne grupe izvan vlasti, dok su reprezentativne vojvođanske institucije već odavno postale žrtve gubitka vojvođanskog identiteta. Pomislimo samo na pozorište. Da li je Srpsko narodno pozorište bilo u stanju da afirmiše nekog vojvođanskog dramskog pisca na nivou zemlje? Da li je u svojoj radionici odnegovalo na nivou zemlje priznatog, osobenim, vojvođanskim obeležjima blagoslovenog reditelja? Motivisani političkim prestižom, osnivaju vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, koja je u Beogradu sa sumnjivim političkim namerama odmah stigmatizovana sa zbilja smešnim argumentima. Vojvođanska akademija će ostati isto onako provincijalna kao što je provincijalna i beogradska, sa svim njenim kritikama na račun vojvođanske. Suočavaju se dva provincijalizma: vojvođanski i beogradski. Polemike se vode o simbolima i o prestižu, nema ni reči o duhovnosti. I zašto baš u Ohridu razglabam o svemu tome? Zato, jer je jedna od karakteristika beogradskog provincijalizma i to što do dana današnjeg nije bio u stanju da, van dnevno-političkog žargona, stvori jednu kompleksniju sliku Balkana. Nisu srpski političari ti koji predstavljaju duhovno balkanstvo, to i nije njihov posao, već je to posao inteligencije koja, umesto da duboko zaroni u tu problematiku, naprosto beži od nje. To su, mahom, misli koje su mi padale na pamet putujući u Ohrid. Autobus bi se s vremena na vreme zaustavio nadomak neke srbijanske varošice, i ja sam i tamo posmatrao vrevu naroda. Morao sam, hteo to ili ne, priznati da je ovaj habitus sasvim različit od mog. Nigde nisu toliko tesno jedni pored drugog kao ovde, na Balkanu, s jedne strane bučni, razuzdani kič i, s druge strane, jeziva, poput cunamija svemoćna ljudska drama: lakomislenost i čudesna solidarnost. Mada zvuči neobično, ali je i te kako istina: u poslednje vreme je ovaj balkanski svet najautentičnije pokazao Andraš Urban postavkom drame Koštana Borislava Stankovića. Bio je to bljesak stravične idile, tačnije idiličnosti strave – to je baš ono što nisu u stanju da osete oni koji nastoje da Balkan opišu šematskim političkim pojmovima. „Balkanski Mađar” – tako sam predstavio Urbana pre desetak godina, kada je sa subotičkim Pozorištem Deže Kostolanji gostovao u Berlinu, i na ovom pridevu ni danas nemam razloga išta da menjam.

Makedonija, balkansko klatno

Prispevši u Ohrid, na hotelskoj recepciji čekaju me poruke. Na terasi hotela Rivijera, tik iznad jezera, razgovaram sa teatrološkinjom Ljiljanom Mazevom i dramskim piscem Jordanom Plevnešom. Veoma me je obradovalo što su me u Ohridu potražili stari prijatelji. Za nekoliko dana sam stekao i nove prijatelje i bio sam u prilici da se upoznam i sa bogatim, četrdesetodnevnim programom pedeset i petog po redu Ohridskog leta. Bio bih ponosan kad bismo i u Novom Sadu imali jedan takav letnji festival, na takvom umetničkom nivou. Nažalost, Novom Sadu od nekog doba nedostaju velike ambicije i promišljeni planovi. Stare manifestacije – kako-tako – čuvamo, taman toliko da ne odumru, ponekad organizujemo i nešto novo, uprkos tome Novi Sad kulturalno podseća na veliki hotel, sa relativno udobnim sobama, gde gosti susreću samo uslužne konobare i revnosne organizatore. Ljubazni gosti sa žaljenjem primaju k znanju kako i u kojoj meri mogu da se upoznaju sa specifično lokalnim duhovnim vrednostima. Jesmo dobri domaćini, ali naš sto, vojvođanski sto je prazan, pa čak i ako imamo neke relevantne vrednosti, mi ih prikrivamo. Postadosmo beogradski snobovi ili, ako hoćemo, budimpeštanski. Uočavam da Ohriđani misle na svoje pozvane goste, ali i na domaću publiku. To pokazuje, pored ostalog, praizvedba drame Jordana Plevneša Ćirilo i Metodije. Baš sam radoznao, jer želim da saznam što više o Makedoniji, i ovom izuzetno osetljivom, preciznom balkanskom klatnu. Imam utisak da ne obraćamo na nju dovoljno pažnje.

Plevneš-mitologija

Plevneš mi potpisuje primerak svoje knjige Svetsko čudo. Ne mogu da se otmem utisku da je ovaj autor čitavog života radio na uspostavljanju jedne nove mitologije o Balkanu, stvorivši jednu sasvim novu, mističnu sliku Balkana. Živi u Parizu i, zahvaljujući tome, autentičnije predočava suštinu Balkana. I, po mom mišljenju, sasvim je u pravu, kad kaže: toliko predrasuda lažira Balkan, da čovek mora da se odmakne od njega ako hoće uistinu da ga razume.

Kapital je na pragu

Po povratku u Novi Sad razgovaram s nekoliko mladih mađarskih biznismena. Samo se onako, uzgred, poveo i razgovor o novim vojvođansko-mađarskim polemikama, na šta ironično primećuju da je takvih nesuglasica uvek bilo, i da su one redom okončane bez ikakvih posledica. Jer koga to uopšte i zanima, radi se mahom o tome da neki intelektualci ponovo „narušavaju red”. Za manjinske političare određujuće je bilo savezništvo sa Miloševićem, Đinđićem, Tadićom, Vučićem – nikad nisu brinuli o glasu intelektualaca. Skoro da i nema u Srbiji stranke koja je ikad bila na vlasti i sa kojom – u koaliciji – nismo legli u krevet vlasti. Da li je bilo moguće drugačije? Odgovor na ovo pitanje mogla bi dati jedna podrobna analiza današnje situacije. Možda je odgovor već i formulisan, samo nam još nije poznat. Iznenađenja su izostala, politika je nalikovala na unapred odrađeni rutinski posao u kojem su važnu ulogu imali osećaj za realnost i predvidljivost. Samo bez rizika! Međutim, sad će biti i nepredvidljivih događaja, tvrdili su jednoglasno mladi poslovni ljudi. Kako znate da će se to desiti – pitao sam ih. Po tome što je u političku arenu stupio i kapital. Onih jedanaest milijardi forinti! Kroz smeh su podsećali na jedno zlatno pravilo holivudske dramaturgije: „Kreni tragom novca, i naći ćeš krivca”. A u ovom slučaju radi se o sledećem: „Kreni tragom novca i začas ćeš prepoznati pravo lice, karakter i cilj politike”. U ozračju stranke inteligenciji će biti poverene značajnije uloge, kako bi se pažnja javnosti skrenula sa dešavanja koja se očekuju u ekonomskoj sferi stranke, mada u krajnjoj liniji mišljenje inteligencije neće biti važno. Na Zapadu mogu do mile volje da vode polemike među sobom, ali to neće više biti ni od kakvog značaja. Slušam ih sa nevericom, ostao mi je samo jedan-jedini protiv-argument: inteligencija ni do sada nije imala nikakvu ulogu. Ipak je u pravu pesnik Atila Jožef: „U pravnoj državi novac je oružje”.

jul 2015. 

Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!