LASLO VEGEL: U Budimpešti

10 Jan 2014

Bačka nostalgija

Agora

Sedeći u udobnom kupeu voza koji je hitao prema Budimpešti, gledao sam kroz prozor pejzaž na koje je nalegla gusta ravničarska magla i zamišljao, u toj magluštini, daleka mađarska naselja. Kao Mađaru iz dijaspore, kad god sam se uputio u Mađarsku, svi moji putevi vodili su u Budimpeštu. Vrlo je verovatno da su i mnogi drugi manjinski pisci tako putovali u Mađarsku. Za to postoji i racionalno objašnjenje – u mađarskom duhovnom životu izvan Budimpešte (navodno) nema života. Ako ga i ima, potisnut je na same rubove, na periferiju, i kao da ga zaista i nema. Talentovani pisci iz unutrašnjosti, posle prvih uspeha, pakuju se i sele se u Budimpeštu. Tamo vode svi putevi afirmacije, u suprotnom, ostaće večno na marginama. Sve mi je to jasno, ali baš zbog toga sam toliko i radoznao, hteo bih da znam kako izgleda, u stvarnosti, mađarska provincija? Bilo bi dobro šetati se, nedeljama, glavnom ulicom Miškolca, sedeti u jednom debrecinskom kafeu, ili posmatrati svakodnevni život jedne pogranične varošice – Vaca, na primer. Želja mi je da makar jednom u životu vidim i Šopron. Možda bih u tim gradićima mogao lakše da upoznam obične ljude, da ih slušam i otkrivam njihove tajne, jer bih voleo da znam o čemu rado pričaju, a o čemu radije ćute. Od čega Mađari strahuju? O čemu sanjare? Kako razmišljaju kad ne govore javno, pred televizijskim kamerama? Međutim, nekako mi se, nažalost, ne ukazuju takve prilike, pa sam možda umesto toga pronašao u Budimpešti neka mesta gde sam lakše mogao da se upustim u razgovor s običnim ljudima. Takav je Moskva-ter, ili svima dobro znana železnička stanica Keleti. Ali moje omiljeno mesto je ipak Erš-vezer-ter, gde mogu da osluškujem razgovor taksista, nosača, običnih radnika, penzionera. Na ovom trgu mogu preciznije da se obavestim o ishodu predstojećih parlamentarnih izbora nego iz stručnih analiza rezultata istraživanja javnog mnjenja. I ovoga puta sam izašao na ovaj trg – prethodne večeri je Angela Merkel izjavila da Nemačka mora uložiti ogromne napore da bi se oduprla novom talasu krize, a potom me je javni mađarski televizijski servis u optimističkom tonu informisao o svetlijoj mađarskoj budućnosti. Mađarska radi mnogo bolje i postiže sve bolje rezultate, objavila je vlada, a javni televizijski servis je iz toga izvukao zaključak da je Mađarska već prevladala krizu. Na Erš-vezer-teru ljudi nisu ispoljavali ni optimizam, ni pesimizam. Na studenom vetru navukli su kapuljače na glavu, nepoverljivo su odmeravali jedni druge, jedino su o vremenskim prilikama bili spremni da prozbore koju reč, o najavljenim sibirskim hladnoćama. Ovo ponašanje mi je izgledalo krajnje neobično, nisam mogao da razumem o čemu se radi, ali nešto se desilo u Mađarskoj, a o čemu ja ništa ne znam. Jednom sredovečnom čoveku koji je ispred jednog kioska iz plastične čaše pijuckao kuvano vino, samo uzgred sam rekao da je u Novom Sadu za jedan stepan manje hladno. Čovek me je ćutke odmerio i potom je tek malo povišenim tonom rekao: „Dakle, i vi ste onaj prekogranični Mađar koji dolazi da nas preglasa“. Aha, pomislih, dotični je sigurno socijalista. Međutim, odmah potom se ispostavilo da mu socijalisti nisu ni malo simpatični. Naprotiv. Njegov uzor je Ištvan Čurka, rekao je ponosito, on je bio čovek na svom mestu, svi ostali bili su samo političari. Davno je to bilo, ko se još toga seća – odvratio je čovek pored susednog pulta, na tren je izgledalo kao da je hteo još nešto da kaže, ali onda je samo nevoljno odmahnuo i okrenuo leđa. Nikad ranije nisam bio toliko usamljen na ovom trgu, kao juče posle podne. Ljudi pred kioscima, pijuckajući tople napitke, jedva su se i obraćali jedan drugom, i ako bi neko i progovorio, žalio bi se na vremenske prilike. Na vetar i na hladnoću. Ništa nisam saznao o Mađarskoj. Međutim, mogao bih reći i to, da sam saznao sve.

Milostive gospođe i sluškinje

Na nekadašnjem Moskva-teru (odnedavno mu je promenjeno ime, sad je Sel-Kalman-ter ), slučajno susrećem zemljakinju, Viktoriju S. Živi ovde u Budimpešti već punih osam meseci, kako je rekla: „kod jedne budimske milostive gospođe kuva, sprema, pere i pegla”. Na početku se nije snalazila, ali onda se upoznala s nekim devojkama iz Erdelja koje su takođe radile kao sluškinje u boljim kućama, sad se više ne oseća tako usamljena. Mi, prekogranične manjinske Mađarice moramo ovde da se držimo zajedno, da se pazimo, vodimo računa jedni o drugima, rekla je setno. Nema na šta da se žali, istina, gazdarica je nadmena i preka, ali nekako ipak izlazi sa njom na kraj. Mora da izdrži, nastavlja poletnije, ima neku drugaricu u Beču, u izgledu je jedan bolji posao. Trebalo bi de negujem jednu bogatu staricu, neku gospođu Herminu. Kako je ta drugarica pričala, ima toliku vilu da se čovek u njoj može lako izgubiti. I plata je dobra, ovaj posao mogao bi da bude sjajan. A ta moja drugarica neguje jednu drugu staricu, koja je ubedila tetka Herminu da uzima devojku iz Bačke, jer su one vredne i poštene. Uoči Božića putujem u Beč, ova budimska gospođa se smilovala i dopustila mi da odem kući na deset dana, rekla sam joj da me izjeda nostalgija. Dakle, nećeš biti na božićne praznike kod svojih, pitao sam je. Ma, ne, hvala Bogu. A nostalgija, pitao sam je dalje. Ah, to je samo žvaka za ove peštanske milostive, kikotala se veselo. Rado slušaju kad im sluškinja iz Bačke priča o nostalgiji za zavičajem.

Preokret u Novom Sadu?

Srpska napredna stranka – čitam u novinama – obznanila je da ne želi po svaku cenu da ostane na vlasti u Novom Sadu, i ujedno saopštila i to da nije zadovoljna radom nekih svojih koalicionih partnera. Nije precizirala o kojim je partnerima reč, ali to i nije bitno. Nisam se iznenadio. Na samom početku sam primećivao u ovim dnevničkim beleškama da u gradskom rukovodstvu deluju međusobno suprotne sile. A očito je i to da stranka koja dostiže zenit svoje popularnosti, mora da misli i na svoju budućnost, i ne sme dopustiti da neke patuljaste stranke na njen račun ruše ugled Novog Sada. Jer se baš to dešavalo prošle godine u gradu. I evo, kao da naprednjacima ponestaje strpljenja.

decembar-januar 2013.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!