LASLO VEGEL: Treći put

13 Dec 2013

Gvozdeni zagrljaj Rusije

Dan republike i nova buržoazija

Nikad do sada nisam dobio više pozdrava povodom Dana republike, praznika nekadašnje Jugoslavije, kao što sam dobio ovih dana. Praznik je prošao, ali poruke, pozdravi, dobre želje i dalje pristižu. Internet je prepun sličnim porukama. Kao da je zanemela masa čekala pogodnu priliku da se oglasi. Istovremeno, zvanična javnost igonoriše ovu nezvaničnu. O čemu je reč? O nostalgiji? O Titu? O jugoslovenskom snu? Ne verujem – biće da je reč o bednoj sadašnjosti. Pre nekoliko godina, čini mi se, da sam ipak dobro primetio: u titoizmu je najgore bilo ono što je posle njega usledilo. Što se toga tiče, ne verujem da bilo ko namerava da ponovo uspostavi tu prošlost. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog sećanja na krvavi raspad. Prelistavam dnevničku antologiju zagrebačkog Danasa koja govori o tome, šta se desilo 1988. – u godini zmaja. (Dnevnik godine zmaja ´88, izdanje Danas, 1988.) „Šta će biti sa nama? Survaćemo se u provaliju uz pesmu i igru,” – napisao sam tada. Provalija je bila mnogo strašnija nego što sam očekivao. Ono što se raspalo u onako jezivim okolnostima, ne može ponovo da se rodi. Prizori kolona tenkova i bornih kola upućenih na Vukovar, o čemu sam pisao u svom esejističkom dnevniku Vitgenštajnov razboj, definitivno su me u to ubedili. Uviđam to čak i kad sam siguran da je jugoslovenski kulturni prostor stvarao uzbudljive, plodotvorne impulse. Znam da su bili izuztno dobronamerni oni koji su s nadali da će po cenu konfederativnog jedinstva ova složena zemlja biti integrisana u ništa manje složenu Evropsku uniju i da će zahvaljujući tome političke suprotnosti da se pojave u novom osvetljenju. Na taj način su nameravali da spreče rat, i ja sam se tome nadao. Bila je to, pojavom reformiste Ante Markovića, poslednja slamka spasa, ali se ubrzo pokazalo da je i taj put – koliko god da nam se činilo da je racionalan – nemoguć. I potom je usledila provalija u koju smo se, sve plešući i pevajući, survali. U toj provaliji je rođen naš mali kapitalizam, rođena je naša nova buržoazija i naša nova beda.

Treći put?

Policija već danima nemilosrdno mlati ukrajinske demonstrante koji protestuju protiv toga što predsednik Janukovič nije potpisao ugovor o pridruživanju Evropskoj uniji. U poslednjem trenutku se predomislio, pod pritiskom Rusije. Prethodno – takođe pod ruskim pritiskom – od takvog ugovora je odustala i Jermenija. U Srbiji ruski ambasador drži lekcije srpskim političarima, i ne bi me začudilo ako bi 2015. godine Srbija bila ljubazno pozvana da se priključi Evroazijskoj uniji. Rano je za bilo kakva proročanstva, ali vredi skrenuti pažnju srednje-istočnoevropskih EU-skeptika, da baš i nema mnogo izbora. Mnogi će dotle kritikovati Evropsku uniju (u kojoj je, inače, mnogo toga još daleko od savršenstva) dok se polako, kradomice, porebarke, ne ušunjaju u nju. Vladimir Putin, autoritarni vođa, kao magnet privlači istočno-srednjoevropske političare. Neće ni primetiti kad se jednom budu našli u njegovom gvozdenom zagrljaju. Ne verujem da postoji treći put. Nažalost.

Istok ili Zapad?

Novine su prepune članaka o navodnim ličnim animozitetima, suprotnostima, sukobima unutar Srpske napredne stranke. Nije mi poznata njihova pozadina, pa se ne bih upuštao u nagađanja. Ali sam posve siguran da je u Srbiju najveća suprotnost između istočne i zapadne orijentacije. Ta suprotnost će odrediti čitavu ovu deceniju Srbije. Ali i njenu budućnost. U ovom dnevniku sam više puta ukazivao na na asinhronitete unutar neverovatno brzo narasle Srpske napredne stranke. Dok u vrhu stranke govore o „multikulturalnoj oazi”, lokalni aktivisti rade sasvim drugo, ponašaju se sasvim drugačije. Nije reč, zapravo, samo o unutrašnjim odnosima jedne stranke, već o nadvoje pocepanom srpskom društvu.

Na terasi Grand hotela Ambis

Tamaš Gaudi-Nađ, mađarski poslanik Evropskog parlamenta sa krajnje desnice, osudio je političare Saveza vojvođanskih Mađara. Optužba deluje pomalo šokantno: Savez vojvođanskih Mađara – rekao je ovaj mađarski političar – radi protivno interesima mađarske manjine. Na poslednjoj sesiji Evropskog parlamenta, pored ostalog, rekao je i to da Savez vojvođanskih Mađara „u interesu vlastitog političkog opstanka ne istupa u odbranu prava mađarskog življa u ´južnim krajevima´, i pred svetom prikazuje njegov život u ružičastim bojama”. Prema izveštaju portala Vajdašag Ma ovaj mađarski, krajnje desno orijentisani političar nazvao je ovu manjinsku mađarsku stranku u Vojvodini – izdajničkom. Nisam političar, nisam pozvan da arbitriram u međustranačkim polemikama, mene više zanima drama čitave zajednice, a ne međustranačke razmirice. Posle objavljivanja rezultata popisa stanovništva u Srbiji, s ne malim zaprepašćenjem sam konstatovao da se nalazimo na putu prema opštoj agoniji, i u tom svetlu sva druga pitanja gube na važnosti. Balkanski rat i neposredno poratno razdoblje samo su ubrzali procese koji su dovodili do permanentnog opadanja broja Mađara u pokrajini. Da li postoji neki izlaz? Da li bi jedna stvarna manjinska autonomija mogla da ponudi neke nove nade? Ja sam još početkom devedesetih godina smatrao da je manjinska autonomija dobro rešenje, s obzirom na to, pored ostalog, da iznad višestranačke demokratije uvek lebdi avet većinskog despotizma. Čovek ne možda da bude samo dopola pluralista, treba shvatiti da manjinska autonomija na izvestan način uspostavlja neku vrstu ravnoteže u odnosu na premoć većinske nacije. Međutim, i unutar manjinske autonomije su neophodne kočnice i balansi, da bi bi većinska premoć u njoj na neki način bila zauzdana. Koliko vidim, manjinska autonomija je, verabalno, svima prihvatljiva, ali se svi zadovoljavaju i s nekom krnjom autonomijom. Imamo kad, imamo vremena za autentičnu autonomiju, govore komotno. Ponašamo se kao da živimo na terasi Musilovog Grand hotela Ambis, svesni da više nemamo nikakav uticaj na razvoj događaja, nagnuti nad pisaći sto posmatramo sa strepnjom kako počasni gosti terase otvaraju boce šampanjca, i kako na samom rubu mračnog ambisa ponavljaju da će sve biti u redu. Znamo da se nešto mora dogoditi, ali za sada se ništa ne događa. Kucnuše se kristalne čaše, u redu je, pomišljamo, i to je nekakav znak života. Ali, šta bi trebalo da se desi, pitam se. Sadašnja forma, Mađarski nacionalni savet, zaista je značio korak napred, kao član ekspertske grupe za izradu nacrta zakona o mnjinama, pozivajući se na Vila Kimliku, ja sam predložio termin „nacionalni savet”. To je bio početak, ali kasnije nije bilo razloga da se zadovoljimo sadašnjim statusom autonomije. S jedne strane, naravno, lako je to reći, s druge strane, postavlja se pitanje: da li je realno tražiti više od toga? Ali, gde je granična linija između realizma i fatalizma? Da li bi to bio maksimum? Da li treba da čekamo bolje dane? Zar zaista nije moguće postići više? Ako je tako, bilo bi dobro da se to i kaže, da to jasno deklarišu oni koji bi morali da brinu o tome. Niko im neće moći ništa da zameri, ako su učinili sve što je bilo moguće. Demokratija pretpostavlja promenljivost/izmenljivost vlasti, nažalost, toga ovde nije bilo, pa nema ni osnova za bilo kakva poređenja. Ne znamo ni to, da li među nama ima mudrijih, spretnijih, energičnijih. Vlada jedna krajnje zloslutna bezvetrica, nema novih energija, novih ideja, i nebo je premreženo paučinom, zato preostaje samo da se drugi opanjkavaju, kleveću, vređaju, blate, ili neizmerno samohvalisanje. U blaćenju ne želim da učestvujem, i ne mislim da bilo koji manjinski političar radi, deluje, vođen zlim namerama. A samohvalisanje, koje sve više uzima maha, spada u sferu političke propagande, neka uživa u tome onaj ko to voli. Ni jedno, ni drugo neće rešiti naše probleme. Zaokuplja me pitanje, da li bi stvarna autonomija, kojoj se manjinski svet nada, usporila opadanje brojnosti manjinskog šivlja. Da li bi nam pomoglo, ako bi Mađarski nacionalni savet raspolagao ne samo sredstvima doniranih iz matične zemlje, ako se njegova uloga ne bi iscrpljivala samo u dodeljivanju funkcija, u pisanju i objavljivanju simpatičnih strategija, nego ako bi se pretvorio u POKRET koji bi na određujući način poboljšavao svakodnevni život manjinskog građanina. Pod ovim podrazumevam da bi ljudi u javnim raspravama mogli slobodno iznesu svoja očekivanja, da slobodno argumentuju svoje stavove i poglede, bilo za, bilo protiv, da predlažu, da zameraju, da hvale i da kritikuju. Ako bi to bio pokret, vlastima u Srbiji ne bi ni padalo na pamet da sužavaju nadležnosti manjinske autonomije, naprotiv, bile bi prinuđene da popuštaju i da ih čak proširuju. Da ne biramo samo između dobrog i lošeg, nego da razmišljamo o dobrim i još boljim rešenjima. Možda sve to zahteva i određene žrtve. Mnogi bi žrtvovali ono malo slobodnog vremena, mnogi i ono malo svog mira, a mnogi i deo svojih prihoda, a time i deo svog radnog vremena jer, naposletku, ne može svako da bude dobro plaćeni profesionalni političar. Ali, kako očekivati da 250 hiljada građana podnese neku žrtvu? Ljude muče teški problemi, teške dileme, na izmaku su svojih duševnih snaga. Kakvu žrtvu da podnesu oni koji se nadaju samo pukom preživljavanju? Reč je o osiromašenim seljacima, o malim preduzetnicima koji tavore u večnoj neizvesnosti, o pedagozima čiji se rad, čiji s napori ne vrednuju adekvatno. O intelektualcima svedenim na nivo parija, službenicima koji čekaju da im bude uručen otkaz. Zar se od njih mogu očekivati bilo kakve žrtve? Imajući sve to u vidu, optužba da se ignorišu opšti interesi manjinske zajednice, jeste najteža moguća optužba. Preteška. Na nju bi strančaka inteligencija morala promptno da odgovori. Ako se ne oglasi intelektualna elita unutar Saveza vojvođanskih Mađara, ako na te optužbe reaguje samo predsednik stranke, što je krajnje apsurdno, ako uzmemo u obzir da mediji pod kontrolom Saveza vojvođanskih Mađara, s druge strane, grubo reaguju i na sasvim umereno intonirane primedbe ponekih nezavisnih intelektualaca koji, zapravo, ukazuju na demokratski deficit unutar manjinske zajednice. A sve ove primedbe su u svetlu kritika evropskih intelektualaca prilično pitome. Naime, evropski intelektualci kritikuju svoje vlasti krajnje bespoštedno i oštro. Nezavisni vojvođanski mađarski intelektualci nisu ni jednu mađarsku manjinsku stranku optužili za izdaju nacionalnih interesa, imali su primedbe samo na poneke odluke, stavove. I dobro je to što nisu koristili vokabular isključivosti. Dobro je i to što se nisu uplitali u međustranačke konflikte. Potrebno je da postoji jedna viša tačka gledišta, iznad partijskih interesa, potrebno je jedno čisto mesto koje će biti od koristi za celokupnu zajednicu, a neće da škodi ni strankama. Zašto bi više demokratije bilo kome škodilo? A izneveravanje nacionalnih interesa je teška optužba. Ne želim da osporim pravo intelektualaca unutar Saveza vojvođanskih Mađara da ustuknu pred desničarskim argumentima izrečenim na međunarodnom forumu, ali je očigledno da je ovaj konflikt svojevrsna vododelnica. Reakcija predsednika stranke je dnevnopolitičkog karaktera. A reč je ipak o mnogo ozbiljnijim stvarima, izrečena je optužba koja ledi krv u žilama. I, kako vidim, ova optužba će ostati bez analitičkog odgovora. Možda ćemo čuti i neko objašnjenje zašto je stranačka inteligencija ostala nema, međutim, njeno ćutanje – nažalost – ostavlja utisak da i nema ozbiljne protivargumente.

(decembar 2013.)
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!