LASLO VEGEL: Tranziciona kalvarija

25 Oct 2015

Izbeglice i migranti su metafora za našu tranziciju

Suicidni socijalizam

Sustiže me, telefonom, Borka Pavićević. Tvoje predavanje na beogradskoj promociji knjige Latinke Perović (Dominantna i neželjena elita) izuzetno je važan glas o tom delu – kaže Borka. Urednici Danasa te mole, nastavlja, da načiniš i pisanu veziju, žele da je objave u listu. Bojim se da neću moći udovoljiti njihovoj molbi, kažem, naime, narednih nekoliko dana imam more obaveza, pun kalendar nastupa, putovanja. Prelistavam svoje beleške. Knjigu Latinke Perović mogli bismo čitati i kao skicu za jedan dokumentarni roman, rekao sam, pored ostalog na beogradskoj promociji. I to je dovoljno da se prisetim načina razmišljanja, umetnosti pisanja Svetlane Aleksijevič, ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za književnost. Latinka Perovć je, međutim, precizna, vrlo strogo se drži činjenica, krajnje je savesna u svom naučno-istraživačkom poslu, ni na trenutak ne daje oduška svojoj imaginaciji. Ja sam, međutim, u poziciji pisca i samim time mogu da i to dopustim sebi. Govorio sam o Koči Popoviću koji je, životareći u nemilosti, redovno igrao tenis, i na nemalo zaprepašćenje svoje okoline, provodio vreme posvećen nekim gospodskim pasijama. Odmah potom pomenuo sam i Marka Nikezića, koji je između 1968. i 1972. bio predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i, po mom mišljenju, tragični junak naše epohe. Nikezić je govorio pomalo melodiozno i s blagim francuskim akcentom je izgovarao srpske reči. Ali ovog prozapadno orijentisanog partijskog lidera francuskog obrazovanja i kulture, njegov sopstveni narod nije razumeo. Ostao je revolucionar-samotnjak, dok su (i) komunisti čekali da s neba počne da pada – nacionalistička mana. Na jedan osobito tragičan način se našao ispred svoga vremena, bio je reform-komunista kad o promenama društvenog i političkog sistema niko nije ni sanjao. Ovog komunističkog Don Kihota je 1972. godine maršal Tito uklonio s javne scene i time je u Srbiji počela znamenita hajka na liberale. Tada su počeli i da ljuljaškaju Miloševićevu kolevku. I nema u tome ničeg neobičnog. To su činjenice. Kao što je i reform-komunizam stigao u Srbiju nekoliko decenija pre nego što mu je bilo vreme, tako je i nacionalizam počeo da divlja nekoliko decenija ranije, doduše, na najgori mogući način. Milovan Đilas, prvi komunistički disident, pisao je 1997. godine, zamerivši se žestoko antikomunistima koji su se baškarili u socijalističkim vilama, da komunizam nije ni bilo potrebno rušiti, on se sam urušio, sam je sebe upropastio, i uz to je još dodao da će posle tranzicionih promena u post-socijalističkim državama nacionalizam biti vladajuća ideologija. Prelistavam svoj roman Priče iz donjih predela (2011), u kojem sam zapisao da niko nije oborio socijalizam, već da je socijalizam izvršio samoubistvo. Suicidni socijalizam? Nešto se slično dogodilo i nama. Samo što nema ko da časno, dostojanstveno sahrani mrtvaca – i u tom smislu, sve u svemu, knjiga Latinke Perović govori o svetu nesahranjenih mrtvaca. I nakon svega što nam se izdešavalo, nije preostalo ništa drugo nego – odlazak. Prema mišljenju poznatog britanskog ekonomiste Tomasa Piketija, srednjo-istočno-evropske zemlje, usled ogromnog odliva mladih i obrazovanih stručnjaka i niskog nataliteta “s demografske tačke gledišta jednostavno će prestati da postoje”. Radnja mog romana ukazuje baš na ovaj momenat, ona se odvija u jednom autobusu koji na zapad prevozi “gastarbajtere” iz ovih krajeva. Roman govori o migrantima koji zapravo i ne znaju gde je njihov zavičaj, rodni kraj: tamo gde su se rodili, ili tamo gde će umreti. I šta je domovina? “Gastarbajter” je postao metafora za našu tranziciju. One izbeglice, svi oni migranti koje danas toliko proklinjemo, kojih se gnušamo i gadimo, jesu slika i prilika naše tranzicione kalvarije.

Post-klasični romaneskni prostori

Ako se osvrnemo na sovjetsku i post-sovjetsku istoriju, suočavamo se s jednom ogomnom masovnom grobnicom i neverovatnim krvoprolićem, s jednim beskrajnim dijalogom između počinilaca i žrtava” – izjavila je Svetlana Aleksijevič, ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost. “Nagradu je zaslužila zahvaljujući svom polifonom pisanju, ono je spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena” – obrazlaže svoju odluku Švedska akademija. Spisateljica beloruskog porekla svoje dokumentarne romane modelira po pričama iz Drugog svetskog rata i po svakodnevnici čoveka u razdoblju socijalizma. Svoje knjige nije mogla da objavi u domovini. Koliko su samo slične ove odluke, koliko su nam bliske, poznate ove bajne “domaće izdavačke kuće”. Njeno najnovije delo fokusira na period između kraja Drugog svetskog rata i pada komunizma. Jedva čekam da pročitam taj roman. Dobitnica je većeg broja značajnih književnih nagrada, ali u mađarskoj književnoj javnosti je ostala nezapažena. Možda je mađarska književna elita računala s nekom drugačijom odlukom. Moramo uvideti da Švedska akademija i savremeni evropski literarni kanoni odudaraju od zvaničnih mađarskih literarnih kanona. Ne živimo više na kraju milenijuma. Evropski roman se danas u većoj meri – da upotrebimo izraz estetičara Šandora Radnotija – okreće post-klasičnom romanu koji otkriva, predočava šire panorame. Naravno, Svetlana Aleksijevič aktivno politizira (pa i u svojim delima), dakako ne čini to preuzimanjem političkih funkcija, pa tako ni gomilanjem političkih funkcija, već na liniji bespoštedne kritike beloruskog autokratskog režima Aleksandra Lukašenka. Ova sjajna književnica o tom životu ima jednu čudesnu priču. Razgovara s prijateljima u jednom kafeu, kad za njihov sto sedne jedan agent tajne policije i kaže: “Vas ima dvadeset hiljada na demonstracijama, od toga smo pet hiljada mi organizovali. Da vas ima pedeset hiljada, onda bismo vas razjurili. Ali, ako vas bude pola miliona, prelazimo na vašu stranu” – saopštava im agent tajne policije. Svetlana Aleksijevič je, naravno, među onih dvadeset hiljada. Gde li će biti kad ih bude pola miliona?

Muzilovski poslednji dani

Noću, odnedavno, rezonujem na pesme Janoša Aranja, jer me sve više obuzima, čini mi se, gorka staračka vedrina, bolno spokojstvo. “Prometej nisam, ali njegove muke osećam” – piše u jednoj pesmi. Da li postoji od toga veća kazna? Svet je iz temelja uzdrman, škripi, puca po šavovima, uveče na kanalu mađarskog RTL-a, ozbiljni mislioci ukazuju na situaciju koja nagoveštava Treći svetski rat. Nema dana, a da ne naiđem na informacije ove vrste. Pre nekoliko dana je filozof Mikloš Tamaš Gašpar pisao da “još nije jasno ko će protiv koga da zarati u ovom svetskom ratu, ali da je atmosfera i retorika ista kao u proleće 1914. godine, to je činjenica”. Mađarska manjinska zajednica kao paralisana čeka sutrašnjicu, u sve većem broju se  iseljavaju iz Vojvodine, nema nikakvih istraživanja o socijalnom i duhovnom stanju vojvođanskih Mađara. Politika zabijanja glave i pesak? Unutrašnje podele su sve oštrije, ali koga još zanima čeprkanje po unutrašnjem bunjištu, svako je već iskusio da to nikud ne vodi. Postadosmo zanemaren, zapostavljen svet, brojimo poslednje muzilovske dane. U belom svetu su sve brže promene čije su posledice naprosto nesagledive. Menjaju se literarni ukusi, uvenuo je do juče moderni diskurs, poljuljani su jučerašnji kanoni, mi smo se, međutim, zaglibili u svetu tih kanona. A šta se dešava u javnom životu vojvođanskih Mađara? Vode se prave bitke za ovu ili onu nagradu, priznanje, za prestiž. Jezivo. U ovoj raspravi se unapred osećam kao autsajder, jer nikad u svetu vojvođanskih Mađara nisam bio ni direktor, ni glavni urednik, ni od jučerašnjih, ni od današnjih prvosveštenika vojvođanske mađarske književnosti nisam dobio nikakvu nagradu. I ne zanimaju me sitničavi, lični sukobi interesa, ja bih svakom, ko god se odvažio da se bavi književnošću, dao nagradu, a čitaoce bih odlikovao viteškom medaljom. Ali ko još danas uopšte pomišlja na čitaoce? Verovatno bi bilo poučno i zanimljivo razmisliti o uzrocima, o motivima ovih “rasprava”. Teško je predvideti posledice raskola unutar Saveza vojvođanskih Mađara, tek će rezultati narednih izbora biti osnova ozbiljnijih analiza, ali već ni sad nema sumnje da je struktura vlasti iznutra postala šupljikava. Treba regenerisati okruženje, kadrovsku bazu i rukovodeće timove. Raskolnici padaju u nemilost, a potom će na površinu isplivati novi miljenici. Doći će do reči (i) rezervni igrači. Još nije jasno ko će kakvu ulogu dobiti, i tu ulogu prihvatiti, u krajnjoj liniji to je najmanje važno. Od kad znam za sebe, uvek je to ovako bilo. Bilo bi mnogo važnije proceniti kako sve to utiče na prilike u mađarskoj manjinskoj zajednici. Da li će vojvođanski Mađari povratiti svoju veru u vojvođansku mađarsku kulturu? Hoće li kupovati naše knjige, naše časopise? Hoćemo li napustiti sve memljivije, buđave kule od slonovače, od čijeg nam se ustajalog vazduha zavrtelo u glavi? Ili su ova pitanja posve suvišna, jer za najviše pedeset godina arheolozi će, otkrivši ostatke jednog nepoznatog naroda ustanoviti da je ov de postojala ovde i jedna literarna sekcija čiji su članovi jako voleli peštanske pisce koje su često ugošćavali, dok se peštanski pisci nisu mogli čudom načuditi tome kako inače pristali i ljubazni konobari u slobodno vreme pišu pesme i romane. Druga grupa arheologa će se suprotstaviti ovoj teoriji, podsetiće na knjige pronađene u kontejnerima i podrumima čiji se sadržaji, doduše, ne mogu lako protumačiti, jer neće raspolagati s dovoljno podataka o dotičnoj, izumrloj ljudskoj zajednici.

oktobar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!