LASLO VEGEL: Tranzicija pokazala svoje „nazadnjačko“ lice

12 Dec 2015

Gnezda ili kule od slonovače?

Gnezdo u duplji stabla ili kula od slonovače?

Kao gost Akademije Desiré razgovaram s rediteljem Andrašom Urbanom, i u tom razgovoru osvrćem se na moj pustolovni odnos prema pozorištu.

Osamdesetih godina sada već prošlog veka aktivno sam se bavio pozorišnom kritikom, bio sam stalni pozorišni kritičar beogradske Politike. Međutim, čim je moj prvi dramski tekst – Šoferi – 1986. godine postavljen na scenu, prestao sam da pišem kritike. Fanatični nacionalizam devedesetih godina ušunjao se i u pozorišni svet, i to me je na vrlo određeni način otuđilo i od pozorišta, i od književnosti. Razočaran, više nisam ni odlazio u pozorište. Tada je vladajući kanon bio izanđali nacionalizam ili istrošeni modernizam akademskih lepoduha. U socijalističkom sistemu postojali su staklenici s cvetnim lejama o kojima je brinula država, i u tim staklenicima nicalo je mnoštvo raznolikog, naoko predivnog i vrednog egzotičnog cveća. Ova briga države, dakako, imala je svoju cenu, njena briga je išla u paketu sa nadzorom. U neposrednom susedstvu negovanih i oplemenjenih cvetova tu i tamo bi izdžikljali i neki divlji izdanci koje su za to obučeni predstavnici režima štedro plevili. Socrealistički partijski komesari su bili ti cenzori, a kasnije su poslovi “selekcije” poveravani i priznatim i obrazovanim stručnjacima, univerzitetskim profesorima. U partijskim komitetima je i avangarda bila otrpljena. Neka razgrađuju formu, neka eksperimentišu, obznanio je kulturni establišment, samo da ne bude kritičkih glasova. Posle promene političkog sistema (“tranzicije”), država je demontirala skupi sistem navodnjavanja, isključila je grejanje, staklenici su zapušteni, egzotično cveće je počelo da vene. Pominjem ih s dužnim poštovanjem, jer ih nije načeo ni zub vremena, čak i uvenulo, to cveće je sačuvalo svoju lepotu. Štaviše, dobilo je na autentičnosti, budući da je izražavalo samu dušu socijalističkog sistema. Jer i tada su nastajala remek-dela! Sistem se, međutim, urušio. Staklenika više nemna, država ih održava uglavnom s mene na uštap, ručno polivajući iz kante ostatke tih cvetnih leja, mada to već sve više liči na improvizacije na partijskom nivou. Zahvalni autori pisali su debele knjige o totalitarizmu, a potom su razbili u paramparčad i na večita vremena kompromitovali socijalizam. Pisati o mrtvom totalitarizmu, i to danas, u razdoblju diktature kapitala, nadasve je trendi. Prava farsa! Čekaj samo, ti, zlotvoru socijalistički, kad te mi dohvatimo, ima da pukneš kao zvečka – poručuju mu umetnici i pisci našeg malog divljeg kapitalizma. Ovde je trijumfovao postsocijalistički, u staklenicima odnegovani postmoderni haos. I pozorište, i film, našli su se u socijalnom i umetničkom vakuumu. Promena političkog sistema – koliko god to zvuči kao paradoks – više je pogodovala tradicijama nego inovacijama. Posle rušenja berlinskog zida u umetnostima nije usledila velika smena i preokret, već regresija. Autokratski sistemi u bivšim socijalističkim zemljama su se urušili, ali na ruševinama starih, izgrađene su nove autokratije. Elite koje su izvodile tranzicije, u većini slučajeva, čim su se našle na vlasti, pokazale bi svoje pravo, “nazadnjačko” lice. Ubrzo nakon 2000. godine boravio sam neko duže vreme u Berlinu. I pozorišna i književna atomosfera koja je tada vladala u tom gradu, ponovo me je približila (i) pisanju, (i) pozorištu. Tada sam, u Berlinu, osetio da se moja poetika romana našla u sinhronu s mojim vremenom. U Berlinu akademski modernizam nije više imao nikakav značaj, njegova duga, seda brada sprečavala ga je u kretanju. Prva skica mog nedavno objavljenog romana, (Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile), nastala je zapravo u Berlinu, i tamo je sazrevala i Neoplanta ili Obećana zemlja, kao i ideja za roman Ispaštanje ili Priče s donjih predela. Ovaj potonji roman (Ispaštanje), završio sam već u Švajcarskoj, tamo sam napisao one skeptičnim humorom natopljene delove. Ove nove književne i pozorišne impulse nisam osetio u Vojvodini, tamo je i u pozorištu i u književnosti merodavan bio “posthumni” socijalistički estetizam. Kako sam to svojevremeno zapisao u svoj dnevnik, dok sam radio na tekstu romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, u jednom berlinskom alternativnom pozorištu sam video predstavu po motivima Bertolda Brehta pod naslovom The Hardcore Machine u produkciji subotičkog Kostolanji Sinhaza, a u režiji Andraša Urbana. U tom dnevniku sam Urbana zabeležio kao “balkanskog Mađara”, a time sam hteo reći da jedino tako možemo da budemo Evropljani, ako ćemo biti kadri da sačuvamo naš specifični identitet. Reč je o istom onom putu koji sam ja tražio u svetovima romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, zatim u Neoplanti ili Obećanoj zemlji i, takođe, u Ispaštanju. Nakon što je objavljeno Ispaštanje, a pre nego što je iz štampe izašla Neoplanta, maločas pomenuto subotičko pozorište je prikazalo tzv. Passport-trilogiju, u režiji Andraša Urbana koja me je uverila da je i u Vojvodini moguće razmišljati u evropskim horizontima, te misliti mađarski u balkanskom svetu, a ne samo u okvirima pomodne peštanske reciklažne književnosti. Posle svega, scenska postavka mog romana Neoplanta ili Obećana zemlja bila je slučajnostima prožeti, ali neizbežan i susret, čiji će logični nastavak biti već najavljena sarajevska predstava Iskušenja, dakako, takođe u režiji Andraša Urbana. Došao je kraj, nema više sumnje, razdoblju zaštićenih staklenika, ali nema više ni socijalističkih kula od slonovače. Ispostavilo se da su Delez i Gatari, čuveni francuski filozofi bili vrlo precizni kad su napisali: onaj manjinac je uistinu revolucionaran koji ume da pronađe sebi u duplji stabla skriveno gnezdo, a ne kulu od slonovače, linije evakuacije, a ne pribežište.

Pohvala publike

Poslednjih dan novembra izvesnu utehu ponudio mi je Desiré, međunarodni regionalni pozorišni festival u Subotici. U program festivala bila je uvrštena i Neoplanta. Glumci i glumice Újvideki Szinháza-Novosadskog pozorišta dali su zaista sve od sebe. Publika je pravim ovacijama pozdravila ansambl, za šta sam joj iskreno zahvalan. Naravno, video sam i ostale festivalske predstave. Osim toga, bio sam u prilici da vidim i ogromnu zainteresovanost Subotičana za ovu pozorišnu smotru, iz dana u dan na ulazu pozorišta okupljala se masa ljudi. Retki su gradovi koji mogu da se ponose ovakvim vrednostima. Nekad, davno, oko 1985. godine sam u beogradskom Studentskom kulturnom centru sreo publiku sličnog senzibiliteta. Ubeđen sam da su Festival Desiré, koji deluje od 2006. godine, kao i pozorište koje nosi ime velikana mađarske književnosti i rođenog Subotičanina, Dežea Kostolanjija – i te kako doprineli formiranju tog novog, modernog senzibiliteta.

Težak izbor

Mučno je raspravljati s čovekom koji nema mišljenje. Bezizgledno je, međutim, oponirati onom ko o svemu ima mišljenje. A naročito o stvarima u koje se ne razume.

decembar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!