LASLO VEGEL: Tito, krunski svedok

08 Dec 2011

Kako je ministar za ljudska i manjinska prava koristio svoja ministarska prava i šta će biti ako se Srbija, razočarana, okrene Evroaziji

Banket u Bačkoj

Evo, „nestašluk” Svetozara Čiplića, nekadašnjeg ministra za ljudska i manjinska prava, našao se već i na Fejsbuku. Na primer, nije obračunao blizu dva miliona dinara, 2.500 švajcarskih franaka, nije vratio državi laptop i dva mobilna telefona marke Nokia. U gostionici na Salašu 137 nadomak Novog Sada, platio je ceh od 12.888 dinara, na teret poreskih obveznika. Možda je baš tu slavio donošenje Zakona o nacionalnim manjinama, radostan što neće država morati da sastavlja manjinske biračke spiskove, nego stranački aktivisti. Baš me zanima taj banket. Ko je sve bio među zvanicama? Mora da je sve izgledalo „veličanstveno”, jer – prema informacijama do kojih su došle Večernje novosti – Čiplić je u prodavnici modene odeće Mura obnovio svoju garderobu za 156.378 dinara. Čiplić sve to energično demantuje, prema njegovom mišljenju ti izdaci su bili opravdani, trošio je ono, i onoliko, koliko na to jedan ministar ima pravo. Dakle, ministar za ljudska i manjinska prava koristio je samo svoja ministarska prava.

Krunski svedok: Josip Broz Tito

S velikim zanimanjem prelistavam knjigu Mađarski ratni zločini 1941-1945 u kojoj su sabrane presude civilnih i vojnih sudova donetih posle 1944. godine. Tačnije, zbornik dokumenata doktora Đorđa N. Popovića sadrži tekstove presuda izrečenih Mađarima optuženim za kolaboraciju sa okupatorima i za ratne zločine. Pada u oči da autor navodi takve presude koje su bar formalno u skladu s nekakvim pravilima. Nisam pravnik, ne mogu do detalja da utvrdim pravičnost ovih presuda, odnosno, u kojoj meri su se sudije u donošenju presuda pridržavale kriterijuma pravne države. O tome će se izjasniti pravnici. Međutim, već na prvi pogled je jasno da je autor zanemario publikovanje presuda nažvrljanih na ceduljama. Primećuje se i to da presude donete posle marta 1945. više nisu toliko drakonske. U međuvremenu se, dakle, nešto dogodilo, ali o tome nema pomena u predgovoru ovog zbornika objavljenog 2010. godine. Pišući o sudskim aktima, autor ne pominje da je bilo i nedužnih žrtava. Naprotiv, knjigu Tibora Čereša: Krvna osveta u Bačkoj proglašava falsifikatom koji je isfabrikovan s ciljem da se opravdaju mađarski ratni zločini 1942. godine. Ignoriše i činjenicu da je baš isti Čereš pisao u svojoj knjizi Hladni dani i o novosadskoj raciji. On je najbolje znao da zločine treba priznati, bez obzira na to, ko ih je počinio. Retorzije kojima je mađarski živalj u Vojvodini 1944/1945. godine bio izložen, ne mogu se nazvati falsifikatom, to je bar danas jasno. To se vidi i iz nedavno objavljene monografije o Stevanu Doronjskom u kojem se ponovo oglašava krunski svedok tih događaja, Josip Broz Tito, koji je na predlog Nikole Petrovića od 17. oktobra 1944. do 25. januara 1945. uveo vojnu upravu u Banatu, Bačku i u Baranji. To je bio period fokusa antimađarskih atrociteta (nažalost, potrajao je još neko vreme), i Tito je već u novembru 1944. godine ukorio Isu Jovanovića i Žarka Veselinova zbog tih atrociteta. Šta je tada Tito rekao vojvođanskim partijskim rukovodiocima? Evo: „Kako ste mogli da dozvolite osvetu nad nedužnim ljudima, radnicima, koji nisu ni bežali od nas?” Kada su partijski rukovodioci odgovorili da i ne znaju šta rade pojedini vojni komandanti na terenu, Tito je odbrusio: „Tim gore, sekretari PK, pa ne znaju!” Prema mišljenju autora monografije o Doronjskom, uvođenje vojne uprave bilo je pogrešno, i bilo je upereno protiv autonomije Vojvodine. Titova odgovornost je očigledna, ali nezavisno od toga može se nazvati i krunskim svedokom koji je jasno rekao da je reč o nedužnim žrtvama. Ovim priznanjem do dana današnjeg srpski parlament ostaje dužan.

Realna politika

Sudeći po izjavi Janoša Martonjija, mađarskog ministra za inostrane poslove, Mađarska neće postavljati nikakve prepreke da Srbija dobije status kandidata za članicu Evropske unije. Još ne tako davno bilo je govora o tome da bi Mađarska mogla da stavi veto na dodelu statusa kandidata, jer je srpski zakon o restituciji u jednom od svojih članova formulisao kolektivnu odgovornost vojvođanskih Mađara. Zakon o restituciji je, sa takvom formulacijom, prihvaćen u srpskom parlamentu, ali nakon protesta Mađarske, ovaj zakon je donekle zakrpljen zakonom o rehabilitaciji, ali je veliko pitanje kakvi će biti krajnji efekti tih zakona. Jedno je sigurno: predstoje nam brojni sudski procesi, ali samo u tom slučaju, ako pripadnici mađarske manjinske zajednice u Srbiji budu ustrajni u svom uverenju da su sudovi, i vojni sudovi, poslali na gubilišta nedužne pretke. Da li će za to imati dovoljno duševne snage? I novaca? Ako ne budu imali ni duševne snage, no novaca, biće teško da i dalje govorimo o nedužnim žrtvama. Zakon o rehabilitaciji je, dakle, dvosekli mač. Stanovište mađarske vlade je logično, jer je od početka naglašavala da, ako je za Savez vojvođanskih Mađara prihvatljiv zakon o rehabilitaciji, njen veto će biti bespredmetan. U međuvremenu, Savez vojvođanskih Mađara se nagodio sa Ministarstvom za pravdu, sledstveno tome, i mađarska vlada smatra da zakon odgovara interesima vojvođanskih Mađara. U vezi sa Kosovom mađarska vlada nema nikakve rezerve. Što je logično, Mađarska je mala zemlja, i nema ambicije, niti treba da ima, da o tim stvarima presuđuje. Nadalje, privredama i jedne druge zamlje odgovara da Srbija dobije status kandidata, a o tome da i ne govorimo da je, i sa stanovišta mađarske manjine, ubrzavanje pristupa Srbije evropskim integracijama nadasve poželjno. Doduše, to neće automatski da reši manjinske probleme, ali će ih olakšati. Daleko gora bi bila varijanta da se razočarana Srbija okrene planiranoj Evroaziji.

decembar 2011.
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!