LASLO VEGEL: Tišina i krik

14 Jun 2014

Lopovluka ima, ali lopova nema

Bajka o lepšoj budućnosti

U javnom životu mukla, ledena tišina, tek ponekad čujem, tu i tamo, poneki krik. Nekim ljudima, mada je takvih sve manje, još uvek nije dozlogrdilo da dignu svoj glas, da glasno reaguju. Većina se, pak, nečemu nada. Ako poneke od njih upitam, čemu se nadaju, samo sležu ramenima i kazuju jedno te isto: lepšoj budućnosti. Svi ti ljudi doslovce ponavljaju ono što političari drobe u izbornim kampanjama. Iz toga se može s velikim stepenom preciznosti zaključiti da ljudi nemaju skoro nikakvu, makar i obrisima određenu viziju. Ovo društvo ne zna šta hoće, ali to hoće odmah. Onaj kome je ova situacija jasna, povremeno diže svoj glas i svojim krikom zapara ledenu tišinu.

Lopovluk – bez lopova

Građani s oduševljenjem aplaudiraju najavama još uvek enigmatičnih programa reformisanja privrede, živo ih zanima kakve će rezultate doneti iz sve snage najavljeni program stvaranja novih radnih mesta – program za koji su zajedno zalegli Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije i Savez vojvođanskih Mađara – zanima ih veoma hoće li u vrelini predstojećeg leta cene početi lagano ali uporno da puze naviše, hoće li nam na vrata pokucati strani investitori. I, šta se desilo? Samo što je nova vlada položila zakletvu, povećani su porezi. Ali povećani porezi baš i nisu neka tema, vlada i njen predsednik više se bave navodnim ili stvarnim plagijatom jednog ministra. Ministar za unutrašnje poslove Nebojša Stefanović doktorirao je, pišu novine, sa mestimično plagiranom disertacijom na Megatrend univerzitetu – to je inače onaj univerzitet koji je počasnim doktoratom počastio Moamera el Gadafija i Milutina Mrkonjića. Nisam nikakav ekspert za ova pitanja, pa prilično sumnjičavo čitam kontroverzne vesti u medijima. Najviše me iznenađuje da je ovaj slučaj izazvao ovakav odjek u javnosti. Danas posle podne, u šetnji pored Dunav, bar petoro poznanika me je presrelo i komentarisalo slučaj ministarskog plagijata. Na terasi jednog kafea u Zmaj Jovinoj ulici, mladi momci, u vedrom raspoložanju, prepričavaju viceve o doktorima. Nije slučajno ovo veliko interesovanje javnosti, o inflaciji doktorskih diploma građani već odavno šapuću. Zbrku uvećava i okolnost da i zvanični krugovi istupaju s protivrečnim porukama. S jedne strane niko ne poriče da je biznis sa doktoratima veoma razgranat, da ovaj posao blagorodno „cveta”, republička prosvetna inspekcija je prošle godine procenila da je u Srbiji svaka deseta diploma lažna, s druge strane, suočavamo se s žestokom burom protesta čim se pomene neko konkretno ime. Lopovluka ima, ali lopova nema, što podseća na svojevrsnu pozorišnu burlesku. A to znači da imamo posla s takvim lopovima kojima bi i jedan Hermes mogao da pozavidi. U parlamentu članovi vladajuće stranke govore doslovno o pokušaju puča, o udaru na državu. Sajt Peščanika, koji je prvi obelodanio ovo pitanje, najednom je oboren. Ubrzo je sajt ponovo vidljiv, ali sad jedan drugi članak osporava i doktorat samog vlasnika, odnosno rektora Megatrend univerziteta. Pa je Peščanik ponovo blokiran. Slušam vesti, slušam ljude, ostajem bez reči, ne osećam se u ovoj stvari kompetentnim. S obzirom na to da je reč o ministru, konkretno o ministru za unutrašnje poslove, dakle, policije, bilo bi najbolje da se o svemu tome merodavno izjasne od vlade sasvim nezavisni, međunarodno priznati eksperti, po mogućnosti sa stranih univerziteta. Ali, o tome nema ni pomena, nego se dalje nastavlja svojevrsno hrvanje u blatu. I upravo me to navodi na sledeći sled misli. Zamišljam, naime, jednog sredovečnog univerzitetskog profesora koji brine o egzistenciji svoje porodice. Časno je i pošteno živeo i radio, pet godina je pripremao svoj doktorat. I sad jednog takvog profesora vlasnik/rektor privatnog univerziteta ljubazno zamoli da bude mentor nekog doktoranta, inače uticajnog političara. Pretpostavimo sad, nadalje, da je dotični uticajni političar veoma zauzet inim poslovima (zato je i uticajan), i da svom mentoru predaje jedan aljkav, zbrkan, navrat-nanos improvizovani rad. Šta da radi naš univerzitetski profesor? Da rizikuje? Da odbije doktorsku disertaciju? Da li ima pravo i na to da stavi na kocku budućnost svoje dece? Nisam baš neki strašljivac, ali iz vlastitog iskustva znam da ponekad čak i sasvim blaga kritika biva popraćena ozbiljnim retorzijama. Ono što se negde smatra prijateljskom primedbom, kod nas je dobar razlog da dobiješ batine. Ili se stvar prećuti, svi se prave kao da ništa nije ni bilo. Partijske privilegije su prodrle i u najsitnije pore života. Zamišljam da profesor ipak odobrava doktorat, usled čega će se ovaj častan čovek do kraja života osećati povređenim u svom ponosu, i pred samim sobom poniženim. Zamišljam naš susret, slučajan, na ulici, osećam se nesigurnim, oklevam. Imam li pravo da mu bilo šta zamerim? Priznajem, opšta moralna erozija ne zaobilazi ni mene, navikli smo se već na ove stvari. Pomirili smo se sa njima. Ili se smejemo, od muke, kao oni mladi u Zmaj Jovinoj ulici. Tako se srozava javni moral. I pitam se još, naposletku, kome je potrebno da jedan političar, na ne baš beznačajnoj državnoj funkciji, prihvati titulu doktora nauka od univerzitetskog profesora koji, na ovaj ili onaj način, zavisi od države? Kome je potrebno, da dovode jedan drugog u neprijatnu situaciju? Političar bi mogao da sačeka i da doktorira nakon što prestane da se bavi politikom. Ili, ako je baš jako ambiciozan, i uz to veoma nadaren, zašto ne bi doktorirao na nekom stranom univerzitetu? Uostalom, šta će jednom političaru doktorat, i bez njega može da izraste u državnika evropskog formata. Može i bez doktorata da učini mnogo toga dobrog i časnog za svoju zemlju, za svoju zajednicu.

Mediji u kupki od meda i mleka

Rasprave o slobodi štampe. OEBS obelodanjuje svoje kritičke primedbe na stanje slobode medija u Srbiji, premijer Vučić ljutito uzvraća: Srbija je demokratska i slobodna zemlja. I štampa je u njoj – slobodna. Naravno, kako da nije. Gde su dokazi da je cenzura na delu? Vučić iznosi iste one argumente koje iznose ovdašnji manjinski političari, koji su takođe zadovoljni slobodom štampe. Svi su, zapravo, zadovoljni. U Srbiji se sloboda štampe kupa u medu i mleku. Međutim, strukovne organizacije govore o propadanju, o moralnoj eroziji medija. Postoje novine, naravno, koje plivaju suprotno matici, ali i tih novina je sve manje. U Miloševićevo vreme opozicioni mediji su bili karakterniji. Sad se, međutim, širi jedan čudan strah, kao da su novinari svesni da će svi oni koji sad ostanu izvan glavnog toka, više nikad neće imati nikakve šanse. Ne verujem da bismo morali da govorimo o cenzuri utemeljenoj na ovakvom ili onakvom svetonazoru, reč je pretežno o kojekakvim petparačkim skandalima i skandalčićima, o sukobima sitnosopstveničkih interesa, palanačkim osvetama, ličnim obračunima, komičnim političkim razmiricama, o ujdurmama, intrigama dvorjana ovdašnjih prinčeva i barona i, naravno, o sukobima oko deobe postizbornog plena – o novcu, dakle, o kojem svi složno ćute. Komično je, naprosto, s kakvim skrupulama, s kakvom snishodljivošću govori o novcu naša politička elita okupljena u redovima nekoliko većih partija – ta elita se ne usuđuje da kaže da se ovde uz njenu otvorenu podršku i učešće gradi kapitalizam, ona samo ponavlja mantre o slobodnom tržištu, i to sve šušljetavo zamuckujući.

Ferdinand ili Princip?

Na poslednjem Sterijinom pozorju u Novom Sadu, Sterijinu nagradu za najbolji tekst savremene drame dobila je Biljana Srbljanović za tekst Princip (mali mi je ovaj grob). Žiri i nije imao neki izbor, ali nagrada je zaslužena, mada sam ja sve vreme, gledajući predstavu, pomišljao na to da mene, zapravo, više zanima žrtva, odnosno Ferdinand. U njegovom životu i u njegovoj smrti slutim pravi dramski naboj. A onda ne razumem tačno ni to šta znači „jugoslovenski nacionalizam”. Pretpostavimo da ga je moguće koristiti i u ovom smislu, a i koristili su ga, kao na primer Aleksandar Ranković.

jun 2014.
Preveo Arpad Vicko 

Podelite ovu stranicu!