LASLO VEGEL: Tamo gde je umrla solidarnost

31 Jan 2015

Cene rastu, plate i penzije padaju, a svuda optimisti

Kapital u 21. veku

Pre desetak godina, u svojim dnevničkim beleškama, postavio sam pitanje, zbog čega nemamo manjinske sindikate, kao što – na primer – u Finskoj postoji i radi manjinski švedski sindikat. Zbog toga sam naveo ovaj primer, jer sam smatrao da se koreni manjinske ravnopravnosti kriju u sferi rada. Nije bilo gotovo nikakve reakcije. Jedino je novinar Ištvan Ternovac osetio da su socijalna pitanja u tesnoj vezi sa nacionalnim pitanjem. Danas sam još više uveren da se ovaj problem ne može zaobići. Toga sam se setio kad sam od mog novosadskog izdavača (Akademska knjiga) saznao da se već priprema srpski prevod intrigantne knjige francuskog ekonomiste Tomasa Piketija. Nekoliko dana kasnije stiže i vest da su i mađarski prevodioci uzeli u ruke njegovu knjigu Kapital u 21. veku, obimno delo od nešto preko 700 stranica, koje je prilično uzdrmalo evropsku javnost. Baš me zanima kakav će odjek imati u ovoj našoj, postsocijalističkoj ekspres-kapitalističkoj sredini, da li će uopšte biti neke reakcije u vojvođanskoj mađarskoj javnosti. Autor je detaljno, uverljivo pokazao da se poslednjih 300 godina socijalne razlike sve radikalnije produbljuju. Reč je, dakle o poslednja tri stoleća. Bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, štaviše, stvorena je već i klasa superbogataša, što nam govori o tome da se kapitalizam sve više preobražava u feudalnu društveno-ekonomsku formaciju. Mnogi to nazivaju monetarnom, a u novije vreme ekonomskom krizom, premda je, zapravo, reč o sistemskoj krizi. Kapitalizam je pobedio, ali je pri tome izgubio kočnice, kapital bez i trunke milosti ruši i poslednje bastione društva blagostanja. Period između 1945. i 1975. godine je „zlatno doba kapitalizma” (ova okolnost je u mnogo čemu odredila moju duhovnu orijentaciju), ali je tada usledio zastoj, ili je bar došlo do usporavanja procesa, a potom smo svi bili svedoci opasnog zaleta neoliberalne ekonomske politike. Tomas Piketi – pored ostalog – predlaže uvođenje radikalno progresivnog poreza na dohodak. Ovaj autor predlaže i preispitivanje prava nasleđivanja. Na prostorima bivše Jugoslavije, u prvom redu u Sloveniji i u Hrvatskoj, mladi predstavnici „nove levice” se sve češće pozivaju na ovu knjigu, a lider Ujedinjene levice, stranke koja je u Sloveniji ušla u parlament, vrlo jednoznačno govori o ideji demokratskog socijalizma: ali ne ostaje pri promišljanju Piketijeve teorije, već ide dalje, pa se umesto privatizacije zalaže za radničko samoupravljanje.

Identitet i rat

Iskreno obradovan sam čestitao prijatelju Filipu Davidu na NIN-ovoj nagradi koju je ovaj sedamdesetpetogodišnji srpski pisac jevrejeskog porekla dobio za svoj roman Kuća sećanja i zaborava. Odličan roman, čiji najtanušniji koreni sežu unazad sve do Drugog svetskog rata i postavljajući pitanja identiteta, pripovedaju o generaciji koju sam i ja pokušavao da navedem da progovori. Ta generacija se brojčano, do danas, i te kako stanjila, njeni pripadnici su suu većinom napustili strukture aparata vlasti, a mnogi – kao Filip David – nisu ni bili u njemu. Ukratko, ostao je marginalac. Prošlost je, kao neka skrama, prekrila sadašnjost, pretvorivši se u čudnu utvaru. Naša bliska prošlost je, zapravo, tabula rasa. Preostalo je samo „dično zlatno doba” svake nacije – trijumfalističko redefinisanje anahronističkih oblika svesti i ukusa. Da se poslužimo rečima Karela Tajgea: muzealna prošlost je pokucala na naša vrata. I dok u evropskom duhovnom životu spomen na šezdesetosmu živi svoju renesansu, u vojvođanskom mađarskom književnom životu se pravimo kao da toga nije ni bilo. Možda zato što je nije bilo ni u Budimpešti, pa samim tim, nije se našla ni u kanonu „jedinstvene mađarske književnosti”, iako je šezdesetosma predstavljala određujuću prekretnicu u životu jedne jugoslovenske generacije. Među marginalcima su se našli Danilo Kiš i Filip David na jednoj strani, a na drugoj su bili „poslušni buntovnici”. Nezavisno od toga, zajedničko nam je bilo to što smo bili eksperimentalni zečevi socijalističkog razdoblja. Filip David je, povodom NIN-ove nagrade, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa podsetio na neke događaje iz prošlosti koje kasnije generacije nastoje da zaborave s argumentom da je to već „samo prošlost”. Međutim, sve više ljudi je uvereno da to nije samo prošlost, nego i sadašnjost. Rođeni u socijalizmu, kao u nekakavoj retorti, premda je ova retorta – upozorio je Alen Badju, francuski filozof – bila drugačija od realsocijalizma u Mađarskoj. Bili smo sabijeni u retortu, jer prethodne generacije intelektualaca nisu u svoju ostavštinu uključili i prošlost, te nas je koštalo uvišestručenih napora dok se iz nje – izranjavljeni – nismo iskobeljali. Nije bilo lako, česte su bile i šokantne situacije. Ostala nam je, međutim, jedna bitna pouka: neophodna je samo ona prošlost koja se ne može nekažnjeno spoznati, za koju smo živim ranama platali. To ni najmanje ne liči na zvaničnu nacionalnu industrijsku proizvodnju prošlosti, čiji je nacionalno obojeni viktimološki patos u zvaničnim krugovima na visokoj ceni. U diskursu vojvođanskih Mađara deluje naročito groteskno, jer se „jugoslovenska prošlost” uporno pokušava opisati pojmovnikom mađarskog realsocijalizma. Filip David podseća na one godine u kojima je, posle destogodišnjeg pucketanja, retorta definitIvno eksplodirala. David podseća i na velike medijske čistke s početka devedesetih godina. I tada smo se založili za slobodu štampe, zato su nas i šutnuli s naših radnih mesta. U to vreme sam zajedno s prijateljem Želimirom Žilnikom razmišljao o tome da bi bilo najbolje da se dobrovoljno povučemo, ali nas je Filip David odvratio od toga: nemojte im olakšati posao, neka samo izvole uprljati ruke – glasio je prijateljski savet. Uskoro su nas, skoro istovremeno izbacili iz novosadske, odnosno beogradske televizije. I to pokazuje koliko je Filip David duboko moralan čovek. On je verovao da će doći vreme kad će se o prljavim rukama ispostaviti da su prljave. Ali, ne! Nije se ispostavilo! Filip David je povodom dobijanja ove značajne nagrade naglasio još i to, da je situacija u medijima danas gora nego što je bila u devedesetim godinama. Zbog čega je to tako? Laureat NIN-ove nagrade misli da je jedan od razloga što je to tako – kukavičluk. Njegovu tvrdnju najbolje potvrđuje okolnost da danas nikakve čistke nisu ni potrebne. Drugi razlog je velika drama mlađih generacija: one su svesne da ne postoji nikakva alternativa: a to – uglavnom zbog ubrzanog pada njihove brojnosti – postepeno dolazi do izražaja i u manjiskim zajednicama. Pre nekoliko nedelja sam pisao na tu temu, bilo mi je drago što se i Filip David osvrnuo na to pitanje. U Miloševićevo vreme smo se nadali da će njegovom režimu jednom ipak doći kraj, dakle, postojala je jedna hipotetična i maglovita alternativa – danas toga nema. Nema, zaključuje Filip David, štaviše, nema je ni u Evropi. Kakvu alternativu nudi sistem mladima tamo gde je izumrla solidarnost, tamo gde je sve profitno orijentisano, tamo gde se odvija pljačkaška privatizacija? Izjave ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade su, inače, sasvim odudaraju od onog što govore vladajući zvaničnici. U Srbiji dominira odozgo usmeravani optimizam. Cene rastu, plate i penzije klize nadole, uprkos svemu tome političari su optimisti. Ovaj neverovatni optimizam vlada i u manjinskim zajednicama. Čak je i položaj štampe besprekoran, navodno je sloboda medija neograničena. Samim tim nisu ni potrebni opozicioni ili nezavisni forumi, časopisi ili listovi.

januar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!