LASLO VEGEL: Tajni jeretici

12 Jun 2015

Svaka generacija mora da izvojuje svoje bitke

Iskušenja

Vrativši se kući, ponovo se okrećem Sterijinom pozorju. Ne sećam se kad su poslednji put gledaoci u tako velikom broju napuštali poneke predstave uvrštene u program Pozorja. Sedim disciplinovano na svom mestu, čak i kad bih najradije izašao da udahnem svež vazduh. I onda sam shvatio da, sedeći u gledalištu, i nehotice preispitujem sebe. I kakav bi bio tvoj odgovor – postavljam sebi pitanje posle neke replike. Na ovogodišnjem Pozorju me neprestano iskušavaju odgovori vezani za Košice i za Šandora Maraija. Godine 1941. prilikom posete Košicama, dreždeći pored groba bake Klementine, Marai se pita, da li bi bilo mudrije da ipak uđe u partiju. Naposletku, međutim, odbacuje ovu opciju. „Za partiju je karakteristično da ne trpi ličnosti, individue, ona hoće članove partije, neće kritiku nego disciplinu.” Dolazi do zaključka da to i mora tako da bude, jer je to suština partijskog života. Ali, on bira drugi put. „Mogu li pisci odustati od prava na kritiku?” – postavlja Marai pitanje. Njegov odgovor je odlučan i jednoznačan: ne mogu. Jer sve što je tome suprotno, kao i pesnik Mihalj Babič, smatra izdajom „znalaca pismena”. U poslednje vreme sve češće čujem da onaj ko hoće da oplemeni javni život, mora da stupi u ozračje, u auru partije. Ne sumnjam da je u jednopartijskom sistemu to bilo opravdano, jer sve drugo bilo je nalik na ćorsokak. Rizičan je bio svaki poduhvat koji se ogledao u zahtevima da se pristupi reformama, a da se istovremeno neguje i neka vrsta pobunjeničke atitude, javnog izražavanja nezadovoljstva. Primer komunista-reformista, koji su izneli projekat promene političkog sistema u svojim zemljama, dokazuje da je to moguće. Mnogi protagonisti plišanih revolucija delovali su upravo u ozračju partije. Oni su bili tajni jeretici. A u višestranačkom sistemu put autonomnog držanja nije zatvoren, nema potrebe da čovek bude tajni jeretik. Zašto bismo odbacili model ponašanja jednog Šandora Maraija i jednog Mihalja Babiča? U višestranačkom sistemu neophodna je upravo široka duhovna autonomija. S vremena na vreme, pisac ili umetnik može, doduše, da stupi u ovu ili onu partiju, može da zaluta u ozračje partija, ali temelje njegove misije predstavljaju ipak njegovi tekstovi. Pitanje je, šta je mudro činiti u manjinskoj zajednici u kojoj ne postoji kritična masa neophodna za funkcionisanje višestranačkog sistema, tamo gde obitava samo krnji ili simulirani višestranački sistem. Da li u manjinskoj zajednici važi višestranački model, ili nekadašnji jednopartijski model? Da li doista nema drugog načina nego iznutra razmekšavati, reformisati sistem? Kao što su radili nekadašnji reform-komunisti? Da li je to uopšte moguće? Uskoro ćemo i to da znamo. Mlada vojvođanska mađarska inteligencija danas stoji pred istim dilemama i izazovima. Da li je moguć treći put? Prepustimo odgovor njima, reč je o njihovoj budućnosti! Svaka generacija mora da izvojuje svoje bitke, da se izbori za sebe, čak i kad juriša glavom kroz zid. Zid je tvrđi, čovek razbije glavu, ali se dešava da se i zid sruši. I to nezavisno od bilo čega. Ostaje jeziva gomila krša. Mnogi baš to nazivaju pobedom.

Neuralgične tačke

U ranim jutarnjim satima Novi Sad deluje sveže i vedro. Sunce je još blago i to čini valjda ljude prijatnijima. U bašti restorana Fontana ispijam jutarnju kafu sa glumcem Đorđijem Jolevskim, direktorom ohridskog pozorišnog festivala. Čak i odavde, iz Novog Sada radi svoj posao, i usput mi priča u kakvom će se prostoru sredinom jula igrati Neoplanta u Ohridu. Potom susret sa starim prijateljem, Jordanom Plevnešom, priča mi da će njegova nova drama biti prikazana najesen. Analizira mi situaciju u Makedoniji koja je mnogo složenija nego što sam do sada mislio. Ali, ne zavaravam sebe! Mir na ovim prostorima je provizoran. I Bosna, i Kosovo su i nadalje neuralgične tačke. Ispod pepela tinja žeravica, političari nas zavaravaju, a mi zavaravamo sebe.

Autonomije

Žolt Semjen, vicepremijer Mađarske odgovoran za „nacionalnu politiku”, održao je govor u okviru svečanosti u Domu Mađarstva povodom Dana nacionalnog zajedništva. Prema njegovom mišljenju, Mađarima koji žive u kompaktnom „bloku” pripada teritorijalna autonomija, a onima u „rasejanju” kulturna autonomija. Ako sam dobro razumeo, Mađarima bi u Potisju trebalo zahtevati teritorijalnu autonomiju, dok ostali zaslužuju kulturalnu autonomiju. I koliko vidim, korifeji ne osporavaju ove „smernice”. Lekcija je zadata!

Jedan paradoks

Prema rezultatima istraživanja pokrajinskog ombudsmana, pripadnici nacionalnih manjina su nedovoljno zastupljeni u pokrajinskim organima uprave i drugim pokrajinskim organizacijama i službama u odnosu na zastupljenost u strukturi stanovništva Vojvodine. Za mene je to iznenađenje, s obzirom na to da Savez vojvođanskih Mađara participira u vlasti na pokrajinskom nivou. Ali nije samo to razlog za brigu. U poslednje vreme imao sam posla u više javnih službi (pošta, železnice) i morao sam primetiti da u javnim službama na nivou republike nemaju nikakva saznanja o pravu upotrebe manjinskih jezika. Premda je Savez vojvođanskih Mađara reprezentovan i u republičkoj vladi.

Kafka holokausta

Ponovo u Budimpešti – čeka nas more događaja, manifestacija, programa. Jurimo sa Anikom s jednog događaja na drugi. Svaki dan, i radni i neradni, pretrpan je programima. Potpisujem svoje knjige na Trgu Verešmarti, i odmah potom žurimo u bioskop Uranija na budimpeštansku premijeru filma Saulov sin, koji je u Kanu nedavno osvojio glavnu nagradu, Grand Prix. Potom razgovor sa tvorcima filma. Nemoguće je ući u salu bez ulaznice, a ulaznica nema ni za lek. Mladi reditelj Laslo Nemeš Nađ najednom je postao slavan, i to s pravom, njegov film je zaista potresno remek-delo. Radujem se njegovom uspehu, susretu sa njim. Njegov otac bio mi je dobar drug. Na temu holokausta snimljeno je bezbroj filmova, što znači, da je veoma teško u toj tematici reći nešto novo, bar bismo u prvi mah to pomislili. Ali, njemu je to ipak uspelo. Njegov film s kafkijanskom preciznošću i nemilosrdnšću prikazuje mehanizam koncentracionih logora. Mehanizam pakla. To što se čovečanstvu dogodilo posle Kafkinog Procesa. Filmska priča je jednostavna, ali može li uopšte ima bogatu priču jedna fabrika smrti, u kojoj ljudi već nemaju ni sudbinu? Sve dok se borimo za svoje živote, ima i neke nade: nade da ćemo preživeti. Premda reditelj pominje (i) preživljavanje, ja sam više sklon mišljenju da film ne govori o tome, nego o situaciji u kojoj više nema šanse da čovek preživi. „Fabrika smrti” scenografa Lasla Rajka igra jednu od glavnih uloga u filmu. Stižem u stan kasno uveče i još uvek pod utiskom iracionalne zvučne dramaturgije filma.

jun 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!