LASLO VEGEL: Svakodnevna demonstracija sile

03 Mar 2017

Kad će doći vreme kada ćemo birati vladu na osnovu toga da li vozovi kasne?

Samovolja svakodnevnice

Pre podne prolazi u pripremama, pakovanju, voz za Budimpeštu polazi u 13 časova, imam zakazano književno veče u peštanskoj Palati umetnosti. Kompozicija sa polaskom iz Beograda ostvaruje do Novog Sada kašnjenje od svega deset minuta. I dok čekamo voz, pridružuje nam se postariji čovek iz Subotice, priča nam o lekarskoj samovolji. Strpljivo ga slušam, ali nakon što smo krenuli, počeo sam da razmišljam o tome, zašto sam ga slušao tako bespomoćno, skoro rezignirano. Naravno, znam zašto, ali moram zameriti sebi da sam se previše navikao na ovakve stvari. Više i ne primećujemo koliko smo izloženi na milost i nemilost samovolji svakodnevnice. Počinje time što u gradskom autobusu nailazim na nepotrebnu gužva koja podseća na bahatu demonstraciju sile. Nekoliko siledžija se iživljava nad putnicima koji ne smeju ni da pisnu. Isto nas čeka i pred šalterima raznih nadleštava, ili na pošti. Slično ponašanje, međutim, dominira i u izbornoj kampanji: shvatio sam da naši životi tačan odraz ovdašnjih izbornih kampanja. I zbog toga niko od putnika koji na peronu čekaju dolazak voza, ni najmanje nije iznenađen što im se uprava železnica ne izvinjava za kašnjenje. Neposredno pre Subotice voz se zaustavlja i čekamo tako otprilike dva sata, niko ne zna, zašto. Među putnicima se naposletu pronese glas da su električni vodovi istrunuli. Jedan od putnika, dok pripaljuje cigaretu pred otvorenim vratima vagona, kao da se jedi: zar ovako mislimo da uđemo u Evropsku uniju? Sve češće mi dopiru do ušiju na ovaj način formulisana negodovanja, i ona više ne govore o „visokoj politici”, nego o svakodnevnici. U redu, razmišljam, mogu se dogoditi tehnički kvarovi najrazličtije vrste, ali je skandalozno u svemu tome da ni kondukter, ni uprava železnica, ne nalaze za shodno da se izvine. Da ne nalaze za shodno da obaveste putnike šta se dešava. Ne očekujem da posle svega ministar saobraćaja izvrši harakiri, čak ni to da podnese ostavku, mada ima zemalja u kojima zbog učestalih kašnjenja vozova ministar saobraćaja podnosi ostavku, ali bi zbog ovakvih slučajeva ministar morao da obrati više pažnje na to, šta se dešava na železnici. Čitam da je ministar, odnosno ministarka, vrla Vučićeva sledbenica, što je stvar izbora njenog srca, ali ono što se dešava na železnicama dodatno kvari i Vučićevu reputaciju. Kad će doći vreme kad ćemo birati vladu na osnovu toga, da li vozovi kasne.

U potrazi za rečima

S Anikom polazimo u Palatu umetnosti. Glumci su završili podešavanje zvuka i svetlosti. Stalno se osvrćem oko sebe, zgarada je zbilja grandiozma. Poprište večeri je Staklena dvorana. S izvesnom strepnjom otvaram vrata, nikad nisam nastupao u jednom takvom impozantnom zdanju. Na kratko razgovaram s urednikom programa Tiborom Keresturijem – kaže da su ulaznice (ulaznice za književno veče) rasprodate, sala će biti puna. Pre početka večeri razgovaram i s moderatorom Lajošem Janošijem. Jedna od tema je i Peter Esterhazi kojeg u Pešti sve češće pominjem. Sve više osećam teret mog duga prema njemu, jer se stalno prisećam jednog našeg razgovora kojeg i Peter pominje u Dnevniku o gušterači. Bio je diskretan, nije napisao o čemu smo razgovarali. Desilo se, naime, da smo u Berlinu zajedno gledali na televiziji budimpeštanske demonstracije, i povodom njih sam mu tada rekao da će se Mađarska još naći u velikim nevoljama, i to zbog toga jer se opasno produbljuje jaz u shvatanju nacionalnog pitanja. I dodao sam da bi sad trebalo progovoriti, dok nas ta provalija ne proguta. Imao sam u vidu jednu esejističku, vrlo ličnu ispovest koja prevazilazi sve dnevne političke borbe koje vode u propast nacije. Esterhazi me je nagovarao da napišem taj esej. Narednih godina me je više puta pitao, jesam li napisao ili bar započeo taj tekst, nažalost, moj odgovor je uvek bio negativan. Počeo sam da ga pišem, ali nisam mogao da ga nastavim, jer sam imao osećaj da me vuku, cimaju i na jednu, i na drugu stranu. O tome je bilo reči u našem razgovoru koji Peter pominje u Dnevniku o gušterači. Nisu me u tome sprečavale političke snage, na njih nisam ni pomišljao, nego – reči. Imao sam osećaj da su reči koje se odnose na naciju devalvirale od prečeste upotrebe, i koliko god da sam uporno izbegavao dnevnu politiku ona je kvarila, razarala reči. Reč nacija bi me uvek prepala, kad god bi je u javnom životu upotrebili u demagoške svrhe, budući da je u našem srednje-istočno-evropskom ekspres-kapitalizmu ova reč dobila istaknuto mesto u vokabularu sticanja imetka. Nije stoga ni čudno što su tranziciju pojeli skakavci i – tranzicioneri. Novobogataši su zloupotrebili upravo nacionalni diskurs. Poznati su mi mnogi ljudi koji su dotle grmeli reč nacija, dok nisu napunili sve svoje džepove. Tako su postali nacionalni milioneri. Koliko vidim, izraz nacionalno u poslednje vreme se sve markantnije premešta u ratni kontekst. Došlo je vreme da se na taj način, tim sredstvima brani nacionalna oligarhija. Ali, uprkos tome, čistota nacionalnog osećanja sigurno postoji, samo je negde prikrivena, treba samo pronaći reči koje že je otkriti. Kao mogući putokaz i na ovoj književnoj večeri sam navodio rečenice Roberta Musila. Olakšava sebi svoj put onaj ko misli da postoji samo nacija. Ali, isto čini i onaj koji obznanjuje da je ovaj pojam zastareo i da više nije bitan, i koji sebe smatra građaninom sveta. Na lakim putevima se brže napreduje, dok se ja samo batrgam, jer se oba puta bore u meni. Bio bih naivan ili demagog kad bih rekao da je lako naći njihov uzorni splet. Možda je to moguće u mirnim istorijskim razdobljima, ali ne i u ovom. I zbog toga ja samo preživljavam njihove permanentne konflikte; svesgtan toga, prikupljam snagu da se odužim Peteru Esterhaziju.

Obradovalo me je i to da su moje tekstove čitali glumci i glumice poreklom iz Vojvodine, jer sam siguran da su u stanju pažljivije da oslušnu moje disanje. Tako sam mogao s radošću da pozdravim Kristu Sorčik, ona je u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színházu igrala u mom komadu Judita, i danas se sećam nekih scena, mada mi se ta predstava u celini nije mnogo svidela. To pozorište je u ono doba negovalo neku vrstu apstraktnog formalizma, darovitost glumačkog ansambla je već tada bila neupitna, ali jedna bitna tvar je nedostajala, i zato sam i razmišljao, sedeći u gledalištu, zbog čega uopšte i postoji u Novom Sadu mađarsko pozorište. Morala su da naiđu i mračna i olovna vremena da se to pozorište probudi iz lepog sna. Istina je i to, međutkim, da su u vojvođanskoj mađarskoj kulturi upravo pozorišta došla najpre k sebi, na njihovim scenama su bile moguće predstave kao što su Mara/Sad, potom Neoplanta i Ban Bank – duhovnost tih predstava je prodrla i u druge produkcije. Velika je šteta što se Kista preselila u Mađarsku, gde do sad nije uspela da dođe do pung izražaja, mada – razgovarajući sa njom brzo sam razumeo – da su se njena slika, njeno osećanje sveta i glumačka ars poetika našli u saglasju s ovim predstavama. Drugi glumac, Žolt Vicei, rodom je iz Sente, na početku karijere radio je s Andrašom Urbanom. I dvorana je zaista bila puna, imao sam utisak da je nastup bio uspešan, mada u ovakvim prilikama nikad nisam siguran u sebe. Keresturi misli da je bilo veoma dobro. I Aniko je zadovoljna. Potom sedimo u jednom malom kafeu, Laslo Točik je pozvao nas nekolicinu. I tu je sa nama i Gabor Bodiš, i Pal Zavada, s kojim razgovaram u negativnim posledicama opasne koncentracije svih zbivanja u Budimpeštu.

februar-mart 2017.
Preveo Arpad Vicko