LASLO VEGEL: Suvišni grad

09 Apr 2016

Urbicid i drugi nekažnjeni zločini

Na starobečejskom glavnom trgu

Autorsko veče na poziv starobečejskog pozorišta. Prvo ovakvo, javno gostovanje u Bečeju, premda me za ovu varošicu na obali Tise vezuju mnoge, pa i emotivne veze – moji roditelji su ovu varošicu doživljavali kao “glavni grad”, naime, ovde je bilo sedište nekadašnjeg sreza… Istorija gradića počela je mnogo pre nego što su bilo kakvi pisani tragovi mogli da posvedoče o njoj. Posle 1850. godine Stari Bečej je postao treći po redu najvažniji grad u Bačkoj. Srbobranci su oblačili svečano odelo kad god bi se poslom zaputili u Bečej. Ovde je od 1703. godine postojala srpska osnovna škola, a od 1756. i mađarska. Ovde je od 1863. godine radio i gradski lekar, i veterinar. Voz na liniji Sombor-Stari Bečej, a preko Vrbasa i Srbobrana, saobraćao je svakodnevno od 1906. godine. Putovao sam s majkom tim vozom od Srbobrana do Starog Bečeja i nazad. Još mi je u sećanju od crvene opeke izgrađena jednospratna zgrada železničke stanice. U odlasku, u vozu, pojeli bismo polovinu pečenog pileta kojeg je majka spakovala za put, a drugu polovinu pod senovitim krošnjama ispred gradske kuće, da bismo se potom odšetali do zdenca na glavnom trgu, gde smo pili starobečejsku žutu vodu. Sedeli smo srećni i zadovoljni na trgu, naspram jednospratnog zdanja gradske kuće podignutog 1881. godine u klasicističkom stilu, čekajući da nas gospodin doktor primi. Kad god me je put naneno u Stari Bečej, doživljavao sam ga kao poznanika. Glavni trg je podsećao na središnje trgove onih gradova iz vremena Monarhije, koje sam video u dedinim udžbenicima istorije. I ovoga puta, čim smo s Anikom stigli, uputili smo se na trg, gde nas je dočekao sneveseljavajući prizor. Od drveća senovitih krošnji nema ni traga, mermerne stepenice su napukle, neke su razmrskane, razmrvljene. U nedostatku investicija nema ni obnove, industrija je upropašćena. Ovde čovek može samo da se batrga. Prizori dostojni Antonionijevih filmova. Poprište agonije jedne varoši bogate građanske prošlosti. Čitava privreda je ruinirana, poput glavnog trga. Gde je nekadašnji FADIP? Šta je s PIK Bečejom, koji je u tadašnjoj Jugoslaviji slovio kao ogledno poljoprivredno gazdinstvo? Kakva je sudbina Flore? I gde je štamparija Proleter? Uspeli su da upropaste čak i pivaru, što je poduhvat dostojan Ginisove knjige rekorda. Na građanske tradicije varoši podsećala je samo u lepom broju okupljena publika. Inteligentna pitanja, vispreni sagovornici. Moji odgovori su pomalo zbrkani, neka mi bude priznata olakšavajuća okolnost, to što živim u nadasve haotičnom svetu. Izgubili smo privilegiju da na sve imamo jednoznačan odgovor. Nekad sam veoma cenio ljude koji su bili kadri da daju brze i smrtno precizne odgovore. Danas sam sklon da u njima vidim demagoge. Tražim odgovore koji podstiču na razumevanje.

Urbicid

Ogroman oblak prašine se digao u samom centru Novog Sada, žustro rade građevinske mašine prekoputa glavne pošte. Pred našim očima nestaje jedna patinom presvučena zgrada, spomenik kulture – stajala je nekad s desne strane Jermenske crkve koja je srušena 1964. godine. Čemu ovolika žurba? – pitam se. Razaranje prošlosti. Jer ovi umovi ne uništavaju samo zgrade, nego i istoriju. Upravo je u jeku novi nastup vandalizma novosadskih gradskih čelnika. Ovoga puta uništavaju i ostatke već uništene Jermenske crkve, poslednje tragove jermenske kulture i susednu dvospratnicu, delo arhitekte Šandora Boršodija iz 1911. godine. Navodno, jedan kontroverzni investitor ovde gradi trinaestospratnu zgradu s luksuznim stanovima. Nije ovo prvo i, nažalost, ni poslednje razaranje. Ako ovako nastave, Novi Sad će se pretvoriti u grad bez prošlosti i bez sećanja. Definitivno će izgubiti svoj duhovni profil i – u najboljem slučaju – u uskim prijateljskim krugovima ćemo prizivati prošlost, da bismo bar unekoliko umirili svoju savest što smo ćutke gledali razaranje, što smo se bojali vlasti koju smo, uzgred, sami izabrali, ili zato što smo se konformistički pomirili s tim da Novi Sad bude suvišni grad.

Iskušenje vremena

Kvart u kojem stanujem ionako nije poznat po tišini, ali u četvrtak bio je izuzetno bučan. Iz kombija koji je mileo širokim bulevarom, simpatizeri radikalne stranke su preko snažnih megafona objavljivali vest o odluci haškog suda po kojoj je vođa radikala Vojislav Šešelj oslobođen po svih devet tačaka optužnice koja ga je teretila da je govorom mržnje podsticao i podržavao ratne zločine i zločine protiv čovečnosti tokom ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije. Politički komentatori smatraju je odluka Haškog suda prvorazredno iznenađenje, bez obzira na to što presuda nije jednoglasna. S tim se nije računalo, priznaju analitičari. Ugledni profesori prava koji su se proteklih deset-dvadeset godina našli u službi i predsednika vlade Vojislava Koštunice, u vezi sa opsadom Sarajeva dokazivali su da je zločina bilo i na jednoj, i na drugoj strani. Možda su na jednoj strani gubici bili veći, ali to nije bitno. Evo, Žan Klod Antoneti, sudija haškog međunarodnog suda za ratne zločince formulisao je i na jeziku prava moralnu relativizaciju zločina. Pomenuti valjani pravnici nisu bili iz redova Srpske radikalne stranke, nego iz tabora takozvanih uglednih opozicionih ličnosti. Zato kažem da su takozvani opozicionari, jer danas se više i ne zna ko je opozicionar, ko nije. Teško ih je razlikovati, jer je velika gužva u šesnaestercu. Prvostepena presuda Haškog suda će verovatno dovesti do novog preuređenja na srpskoj političkoj sceni. Letuckaće aktivisti iz jedne stranke u drugu. Članovi Haškog suda su odluku doneli po svojoj savesti. Nisam postao političar, niti intelektualac-spasitelj, pišem samo svoj dnevnik, svedok sam svog vremena. Možda će moji redovi posle nekoliko decenija i nehotice da se pretvore u presude, ali o tome je rano razmišljati. Treba izdržati probu vremena. U Srbiji su raspisani i za nekoliko nedelja biće i održani parlamentarni izbori. Sve manje verujem sve bučnijim stranačkim vođama. Samo iz jednog razloga me zanima šta se dešava: bojim se da smo na pragu veoma zlih vremena. Ali ta bojazan odnosi se pre svega na Evropu. Od srpske politike se nisam plašio ni kad sam za to imao debele razloge. Osećam se loše zbog toga što sam okružen jednim ravnodušnim svetom, u kojem je moje postojanje suvišno. A u politici se inače ne događa ništa osim onog na šta sam se već navikao. I to je ono najgore. Prema dosadašnjim procenama, koalicija Demokratske stranke Srbije i Dveri sigurno ulazi u parlament, štaviše, već sad uživa podršu devet odsto opredeljenih birača. I učinak Srpske radikalne stranke biće iznad cenzusa, trenutno je na oko 6 posto. Posle haške presude njihova popularnost će verovatno biti u porastu. Štaviše, može se očekivati i to da će brojni članovi Srpske napredne stranke pokajnički da se vrate u “matičnu” stranku. Ironija je sudbine da od dosadašnjih političara još niko nije uoči izbora (!) doživeo toliku naklonost Haškog suda kao što je doživeo Vojislav Šešelj.

april 2016.
Preveo A. Vicko